Petar Vasiljević za Mozzart Sport: Partizan izlazi sa intenzivne nege, na putu je ozdravljenja

Sa Partizanom nikad nije dosadno. Nebitno da li je trenutno prvi na tabeli ili zaostaje 20 bodova za Crvenom zvezdom. Posrnuli velikan iz Humske je u takvoj situaciji da više ništa ne može da vas iznenadi, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu. U ovoj polusezoni čini se da je bilo više razloga za zadovoljstvo. Prvo mesto na tabeli Mozzart Bet Superlige sa bodom više od večitog rivala, mlada ekipa koja je igrala ofanzivan fudbal, ali utisak je da je sve moglo i moralo biti još bolje.

Poduhvat sa klincima ispostavio se kao rizičan, ali ne nužno loš potez, povrh svega, Grobari su prepoznali energiju i ljubav prema Partizanu od strane momaka poniklih u SC Teleoptik, pa je i stadion poviše Autokomande bio značajno više popunjen nego što je to bio slučaj pre nešto više od godinu dana, kad je ambijent bio sablasan, a atmosfera kamerna.

Takvi prizori i ono na šta je ličio Partizan u tom momentu, pogađali su Petra Vasiljevića, nekadašnjeg libera crno-belih i strelca čuvenog gola u polufinalu Kupa Jugoslavije u sezoni 1993/94 protiv Crvene zvezde (3:1) u Humskoj. Bivši fudbaler Osasune je pre nešto više od 12 meseci dao intervju za Mozzart sport i njegove reči su odzvanjale. Petar je pričao bez maski i uvijanja. Britko, odsečno i u metu. Bez pardona. Zato smo odlučili da ga ponovo pozovemo,  da nam kaže kako mu voljeni klub izgleda trenutno.

Petre, pre nešto više od godinu dana pričali ste da Partizan nije prehlađen, nego dugo bolestan. U kakvom je stanju pacijent trenutno? Da li izgleda bolje i koliko će još vremena trebati da prođe kako više ne bi ležao u bolničkoj postelji?
„Bolesnik je još bolestan, ali je krenuo putem ozdravljenja. To je terapija i proces koji će trajati duže vreme. Kad to kažem, ne mislim na godinu dana, nemoguće je rešiti sve probleme za to vreme, nego minimum tri. Sve treba da ide od same srži kluba pa na sledeće slojeve. Treba krenuti od baze, omladinske škole, sortiranja dece, ponovnog ulaganja u omladinsku školu, menjati način rada i metodologiju. Ovo što je Partizan uradio sa klincima je odvažno i smelo. Činjenica da je prvi na tabeli, govori da u fudbalu nema zakona i da jedan i jedan nisu uvek dva“, počinje priču za Mozzart sport Petar Vasiljević.

LJUDI IZ KLUBA NAJBOLJE ZNAJU KROZ ŠTA PROLAZE, ČIM ZAKRPE JEDNU RUPU, POJAVI SE DRUGA

Kako ste na početku gledali na ovu ekipu? Bilo je dosta skepse, da je previše mladih igrača, neki od njih nikad nisu ni igrali seniorski fudbal. Vladao je pesimizam...
„Apostrofirao bih Jovana Miloševića. Njegov dolazak se ispostavio kao pun pogodak. Mnogo puta je napravio razliku i rešavao utakmice. Imao je sitnih problema sa povredama kad je došao, ali poslednjih šest meseci je iskočio. Imamo i Andreja Kostića koji je pokazao kakve golgeterske sposobnosti poseduje.  Naravno, ne treba zaboraviti ni ostale koji čine osovinu ekipe. Dug put je pred svima njima. Ne učestvuju u trci na 100 metara, nego u maratonu. Biće uspona i padova, kriznih situacija, to je logično za mlade ekipe, ali lepo je videti Partizanovu decu koja daju sve od sebe. Logično je da u svemu tome greše, to je trajektorija njihovog razvoja. Bitno je da gledamo mladu ekipu Partizana koja je odvažna, takmiči se sa svima, igra otvoreno ko god da je protivnik i to je put. Duži put, ali jedini ispravan u ovakvom trenutku. To je nešto što i Grobari moraju da shvate i mislim da shvataju. Imam prilike da razgovaram sa ljudima u Španiji, nekim sportskim direktorima i njima je Partizan postao jako interesantan zato što igra sa ovim klincima. Mnogo je interesantniji nego pre nekoliko godina“.

Koliko god da ekipi ide dobrio na terenu, pojavljuje se mnogo problema van njega. Dugovanja prema bivšim igračima, trenerima. To su stvari koje konstantno koče klub da izađe iz krize.
„Ljudi iz kluba najbolje znaju kroz šta prolaze, ali imao sam sličnu situaciju dok sam bio sportski direktor Osasune. Kako zakripte jednu rupu, pojavi se druga. Uglavnom je sve bilo vezano za dugove kluba i to su bile cifre ne sa jednom, nego sa više nula. Zbog toga pretpostavljam da ljudi u upravi Partizana imaju hiljadu problema. Ko zna koliko godina unazad se vuku ti problemi. Ali, opet, izabrali su dobar put da klub ozdravi i izađe sa odelenja intenzivne nege“.

©Guliverimages

Mnogo se priča o odbrani Partizana. Kao neko ko je igrao u tom delu tima, da li mislite da je klub pogrešio što letos nije doveo iskusnog štopera, koji bi bio komandant poslednje linije, kao što je to nekada bio slučaj sa Mladenom Krstajićem?
„Jedno su želje, drugo su mogućnosti. Treba shvatiti da je klub, u smislu finansija, postavio norme preko kojih ne želi da ide. Limitirani resursi su Partizanova realnost. Navijači verovatno jesu u pravu kad kažu da treba dovesti nekoliko iskusnih igrača, ali baš ti iskusni imaju velika primanja u inostranstvu i klub trenutno ne može da im ponudi ni blizu sličnu platu. Sa jedne strane je pravilno izbeći rizik, to je jednostavna stvar, ako odstupiš od jednog pravila, prvi put, pa drugi put, to se uvek na kraju razvodni i ode u krivom smeru. Za dve godine će se i to promeniti. Ovi momci što sad igraju će biti još interesantniji na tržištu, jednostavno moraš da ih prodaš, naši klubovi žive od toga. Nemamo novac od televizijkih prava, a ona u Španiji pokrivaju 70 ili 75 posto budžeta. Retke su i situacije da neko daje pare iz svog džepa. Da ja znam, to su radili samo Hose Luis Lendoiro u Deportivo La Korunji, Hesus Hil u Atletiko Madridu i Manuel Ruis De Lopera u Betisu“.

Onio što je jedna od priča prvog dela sezone je odlična poseta na evropskim utakmicama, na svakoj utakmici je bilo minimum 20.000 ljudi. Veliki pomak, pogotovo kad se zna da je u isto vreme pretrpošlog leta na utakmici protiv Lugana bilo 3.000.
„Bio sam iznenađen kad sam video ambijent. Ali, to je odgovor navijača na energiju ekipe i trenutnu situaciju. Ima mnogo Grobara u Srbiji i moraju da budu uz klub i kad je dobro i kad je loše. Dolazio sam i ja na nekoliko utakmica, mnogo je lepo videti da ljudi dolaze sa decom, porodično, ta ljubav prema klubu se prenosi sa generacije na generaciju i to je sitnica, ali je sjajno. Od sedme godine sam bio u Partizanu i prošao sam sve, što kao fudbaler, što kao navijač i znam kakav je to osećaj. Ukoliko je stadion prazan, a atmosfera loša, to igrač oseti pre bilo koga drugog. U Partizanu se dešavaju neke istorijske prekretnice i ako su tu navijači, onda je to dobar put ka ozdravljenju“.

DA SAM SPORTSKI DIREKTOR PARTIZANA, VOLEO BIH DA IMAM SVOG ČOLA SIMEONEA

Da li smatrate da je ova ekipa na dobrom putu da vrati klupski DNK, koji je u jednom trenutku počeo da se gubi dovođenjem neadekvatnih igrača i bacanjem sopstvene dece u drugi plan?
„Možda nisam merodavan čovek da pričam o tome, ali po meni, DNK je nešto što ne može da se izgubi. To se provlači kroz klince u mlađim kategorijama koji posle doguraju do prvog tima, svim igračima koji postanu deo ekipe, nebitno odakle dolaze. Imate primer Natha koji je prošao kroz sve i svašta u karijeri, ima ogromno iskustvo i on je taj koji ovoj ekipi kao najstariji mnogo znači. Smatram da onaj ko igra u Partizanu mora da bude uskoprofilisan zbog ogromnih zahteva koje klub ima, to je taj DNK. Sećam se kad sam ja igrao, odigrali smo neku utakmicu nerešeno i to je bila tragedija. Posle toga, odlazim u Osasunu i dešava se da smo u drugom kolu izgubili od Majorke. Vraćamo se na aerodrom, sedim u autobusu i vidim saigrače koji se smeju, pričaju, igraju karte. Bio sam zatečen, šokiran i nisam mogao da shvatim zbog čega se tako ponašaju. Jednostavno, nemaju taj pritisak. Možda nekome sa strane izgleda da Partizan gubi DNK zbog toga što toliko kaska za Crvenom zvezdom, večiti rival je mnogo odmakao u finansijskom smislu, ali bez obzira na to, ne možemo govoriti o gubitku klupskog DNK“.

©Lična arhiva

Kako gledate na smene trenera u Partizanu od dolaska nove uprave? Za nešto više od 12 meseci promenjeni su Savo Milošević i Srđan Blagojević, bila su tu neka privremena rešenja, sada je tu Nenad Stojaković...
„Idealno bi bilo da se dovede čovek koji bi bio osovina svega i bio trener sledećih deset godina. Tako nešto bi bilo najbolje, najlakše na papiru, ali u isto vreme je skoro nemoguće. Današnji fudbal funkcioniše drugačije. Imate primer Čola Simeonea u Atletiko Madridu kao izuzetak. Pogodili su sa njim, on je taj koji je pratio klupsku politiku i sam Atletiko je rastao sa njim. U momentu kad je on došao, klub je bio u velikim problemima. Može nekome da se sviđa ili ne sviđa stil igre, ali Čolo je glavni razlog zašto je Atletiko redovan učesnik Lige šampiona i ima vrednost od 2.500.000.000 evra. Da sam sportski direktor Partizana naravno da bih voleo da imam takvog čoveka za trenera, ali to je skoro nemoguće. Mnogo je turbulencija, finansijskih problema i onda su češće promene neminovne“.

NAŠA DECA SU SAMO PO FIZIČKOM IZGLEDU FUDBALERI, A GLAVA JE MNOGO VAŽNIJA

Posle smene Blagojevića licitiralo se sa time da bi Partizan mogao da pronađe trenera u Španiji, zbog veza Predraga Mijatovića. Kao neko ko dugo živi i radi na tom podneblju, da li mislite da bi se njihovi treneri snašli u našem fudbalu?
„Ne čudi me ako je Peđa bio u kontaktu sa nekim iz Španije. Njihovi treneri su takvi da uče igrače da sami donose odluke na terenu i sa te strane su mnogo važni u formiranju mladog fudbalera. Takav im je način rada, tako smišljaju treninge i mislim da bi to bilo dobro i sa te strane. Razumem Mijatovića ako je razmišljao o tom potezu. Kroz karijeru sam imao mnogo španskih trenera, a došao sam iz Srbije devedesetih godina i naleteo na potpuno drugačiji način rada. Kod nas je bilo da trener kaže "Dodaj pas tu i tu. Zbog čega? Nemoj da me pitaš zbog čega, nego uradi kako sam ti rekao i nemoj da misliš, sine“ . To se zadržalo do danas, teramo fudbalere da igraju mehanički, izgledaju kao roboti. Naša deca su samo po fizičkom izgledu fudbaleri. Visoki, jaki, brzi, ali fudbal nije samo to.  Mnogo je važnija glava, e u toj glavi, Španci su ispred svih. Ima mnogo fudbalskih saveza i klubova koji preslikavaju njihov način rada i oni su od sopstvenog fudbala napravili brend. Pogledajte prva tri tima u Premijer ligi, sve španski treneri rade u njima. Dodajte na to Andonija Iraolu u Bornmutu koji je fenomenalan. Tu su i ljudi iz Primere. Injigo Peres radi strašan posao u Rajo Valjekanu, Manolo Gonsales čini čuda sa Espanjolom. Nije to slučajno“.

©MN Press

Iz sadašnjeg tima Partizana, koji igrač Vam se najviše sviđa? Jovan Milošević je neko ko je kvalitetom odskakao, Vanja Dragojević i Ognjen Ugrešić su bitni faktori na sredini terena, Milan Roganović deluje veoma zrelo i taktički pismeno, Nikola Simić je mnogo napredovao za kratko vreme...
„Meni je veoma zanimljiv Milan Vukotić, on je tu malo stariji. Pratim ga još od vremena kad je igrao u Dinamu, videlo se i tad kakav individualni talenat poseduje. Jocu Miloševića znam od 15. godine i imao sam prilike da pratim njegov razvoj. Kod njega mi je upečatljivo koliko se popravio u igri van šesnaesterca. Imao je problem da odigra pas, da zadrži loptu, često mu se dešavalo da je prelako izgubi. To mu sad ne predstavlja prepreku. Takođe, Simić je u prvim utakmicama prethodne sezone kad je počeo da dobija šansu, pravio dosta grešaka u poslednjoj liniji. U poslednjih šest meseci, broj grešaka je daleko manji. Na zapadu se takve greške kažnjavaju i jedan kiks skupo košta. Zato je dobro što srpski fudbal ima pravilo bonusa, daje se prilika mlađima da uče iz sopstvenih grešaka. Da su u Španiji, igrali bi po filijalama, eventualno bi dobili šansu na utakmici Kupa Kralja“, poentirao je Vasiljević.