Perica Ognjenović se ne slaže da je bio promašaj Reala: Ne sećam se svoje loše utakmice, imam savet za Luku Jovića

Bio je jedan od najvećih talenata koji su se pojavili u skraćenoj Jugoslaviji. Navijači Crvene zvezde su mu skandirali ime, navijači Partizana su imali noćne more od njega, a sa 18 godina je debitovao za reprezentaciju.

Sve je išlo kao po najlepšim željama Perice Ognjenovića. A, šest meseci od juna 1998. do januara 1999. su bili ostvarenje snova: zaigrao je na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, da bi šest meseci kasnije potpisao za najveći klub na svetu – Real Madrid.

I to je bio vrhunac. Sve posle toga bio je lagani pad u karijeri brzonogog Ognjenovića, koji se nije zaustavio sve dok nije završio karijeru. Umesto nove zvezde Reala, koji je za njegov dolazak platio 400.000.000 pezeta, što je danas u ravni 2.500.000 evra, Perica, koji je u Španiji odmah dobio nadimak Atomski mrav, postao je jedan od onih igrača čije se ime pojavljuje na listama najvećih promašaja u istoriji Blankosa.

Posle dugo vremena navijači Reala su dobili priliku da se podsete lika i dela Perice Ognjenovića, koji je dao veliki intervju za španski AS.

Gde je sada Atomski mrav?

„Kod kuće sam u Beogradu, zbog korona virusa. Pre dva meseca sam postao trener kluba Zvijezda 09 iz BiH. Samo što sam došao, usledila je pauza. Odradili smo pet treninga i onda smo morali sve da prekinemo. Karijeru sam počeo 2011. kao trener tima Crvene zvezde do 19 godina, bili smo uspešni, onda sam postao selektor Srbije za igrače do 17 godina. Odveo sam tim na Evropsko prvenstvo i minut nam je nedostajao da se plasiramo u osminu finala. Primili smo gol u poslednjem minutu utakmice“.

Kako ste dobili nadimak Atomski mrav?

„Dobio sam ga u Španiji kada sam potpisao za Real. Ne znam ko ga je prvi pomenuo, ali kada sam čuo, nije zvučalo loše. Verovatno su mi ga nadenuli zbog mog stila igre i fizičkog izgleda. Bio sam nisko desno krilo, brzog trka, sa čestim sprintevima“

Kako ste počeli da igrate fudbal?

„Moj otac je bio fudbaler, ali nije stigao do ozbiljnog nivoa. Bio je „desetka“ i tu sam se „zarazio“. Igrao sam na ulici, a kada sam dovoljno porastao, počeo sam u timu iz mog grada, Smederevske Palanke“.

Kakva je bila Palanka u to doba?

„Bila je mirno mesto, sa oko 30.000 stanovnika. Život je bio jednostavan. Kuća, škola... Tamo sam upoznao devojku, koja mi je postala supruga. I bilo je fudbala. Tim se zvao Mladost Goša. Bio je to klub koji je lepo radio sa mlađim kategorijama, imao je odličnu školu. Birali su me da igram za reprezentaciju lige, pa za tim do 16 godina... I na jednoj od tih utakmica primetili su me ljudi iz Crvene zvezde i doveli me“.

Kada ste došli u Zvezdu?

„Bilo je to tri sezone nakon osvajanja Kupa šampiona. Primetio me trener Ljupko Petrović. Imao sam samo 16 godina, ali on me odmah gurnuo da igram sa starijima“.

Kakav vas je tim dočekao?

„Bili su tu Darko Kovačević, koji je igrao posle za Sosijedad, Dejan Petković, koji je bio kasnije u Realu, Jovan Stanković koji je bio u Majorki potom, Goran Đorović, što je nosio dres Selte... Sjajan tim“.

Ko je bio gazda tima?

„Svi su bili sjajni u svlačionici, a ja kao najmlađi i novajlija samo sam trenirao i trenirao“.

Jesu li treninzi bili teški?

„Veoma teški. Petrovićev stil je da se dosta igra na snagu,. Bilo je nedelja kada smo trenirali dva puta dnevno. I mogu da vam kažem jednu stvar: preživeo sam“

Dobro je počelo, a onda je usledio pad.

„Čitao sam priče drugih kako me ponelo to što sam postao deo velikog tima. Ništa od toga nije bilo tačno, to su glasine. Uvek sam bio potpuni profesionalac, trenirao sam punom snagom. Nikada nisam imao problem sa ponašanjem ili nesportskim životom. Dogodilo se da su određeni ljudi počeli da sumnjaju da li mogu još da napredujem. Onda je došao Kosanović za trenera i sve se preokrenulo“.

Kako?

„Kod njega sam postao redovan starter. Kosanović je više španski tip trenera. Kod njega smo treninge kondicije i snage imali jednom nedeljno, a ostalo je bilo sa loptom. Kod njega sam počeo da igram veoma dobro, pa su počeli da stižu i pozivi za reprezentaciju. Išao sam i na Svetsko prvenstvo 1998. u Francuskoj, bila je to velika stvar za zemlju“.

Za zemlju kojoj su nedostajala uživanja posle ratova u Jugoslaviji.

„Uticalo je sve to u velikoj meri i na fudbal. Rat je bio jedan od najvećih problema moje generacije. Bio je haos za fudbalere u Srbiji, morali smo da tražimo vize da bismo putovali, morao si dobro da se potrudiš da bi izveo članove porodice iz zemlje. Sve je bilo zatvoreno. Navijači, koji su proživljavali teške godine, imali su velika očekivanja od Mundijala 1998, ali smo pali u osmini finala protiv Holandije (2:1). Tog leta je Real pokušao da me dovede“.

I zašto nije uspeo tada nego tek na zimu?

„Sa Realom sam prvi kontakt imao dve godine pre nego što sam došao u klub. Znao sam da postoji interesovanje. Pratili su moje igre neko vreme i želeli su da sve završimo u leto 1998. Ali, nisu se dogovorili oko uslova sa Crvenom zvezdom. Poslali su jaku ponudu, ali sve se završilo tek u januaru“.

Transfer je bio 400.000.000 pezeta (oko 2.500.000 evra).

„Ne sećam se baš najbolje, iskren da budem. Došao sam u poslednjim danima prelaznog roka, otišao pravo na stadion, sreo ljude iz Reala, bio sa predsednikom Sancom. Sve smo potpisali, održali konferenciju za novinare... Bilo je impresivno i vrlo emotivno. Imao sam 21 godinu“.

Od jednog od najvažnijih igrača u Zvezdi došli ste kao nepoznat igrač u Real. Kako ste podneli tu promenu?

„Politička situacija u Jugoslaviji je bila komplikovana. Ljudi nisu mogli da vide utakmice našeg prvenstva i očekivao sam da ću biti nepoznat navijačima Reala. Madrid je ogroman i mladić koji je tek stigao iz Srbije ne može da bude prepoznatljiv kao Roberto Karlos, Jero, Mijatović. Ali, ostvario sam san i nisam se ničeg bojao“.

Real je šest meseci pre toga postao prvak Evrope. Kakav ste tim zatekli kad ste došli?

„Sančiz, Jero, Redondo, Raul, Mijatović, Šuker, Jarni... Svi su se sjajno slagali, nije se videlo da je neko tu gazda. Bio sam lepo primljen. Logično, kada vam je Mijatović zemljak, to vam mnogo pomogne u adaptaciji. Ali, nije sam on bio tu“.

Ko vam je još bio podrška?

„U prvim mesecima Radomir Antić i njegova porodica su mi mnogo pomogli. Mnogo puta sam išao kod njega kući. Pogotovo mi je njihova pomoć značila kada su mi se rodile dve ćerke u Madridu“.

Šta vam je bila najveća prepreka da uspete? Jezik?

„Ne, već povreda leđa. Jezik sam brzo naučio, posle sedam-osam meseci sam govorio španski. Ljudi su bili super, kvalitet života u Madridu... Sve je bilo sjajno, osim te povrede leđa koju sam zadobio na treningu malo pošto sam došao. A, kada počnete loše, odmah osetite ukus gorčine u ustima. Stvarno sam želeo da igram i igram, ali to je bila velika prepreka“.

Nekoliko nedelja nakon što ste došli u Real počelo je bombardovanje Jugoslavije.

„Bogu hvala, već sam bio u Španiji, ali naravno da me je jako pogodilo. Probao sam prvih dana bombardovanja da dovedem brata u Madrid. Bilo je jako teško za sve Srbe. Razmišljaš šta će biti s roditeljima, sa svima. I to je jako uticalo na mene. I promene u klubu. Kada sam došao trener je bio Hidink. Tada u takvim situacijama shvatite kakav je Real klub. Sve se menja ogromnom brzinom. Došao je Tošak...“

Šta je bilo sa Tošakom?

„Nisam imao nikakav odnos s njim. Doveo je strance koje je on želeo, a ja sam bio mlad i povređen. Želeo sam da mu dokažem da mogu da igram. Ali, ništa. Poštovao sam njegovu odluku. Znate kakav je Tošak, malo je zatvoren čovek. Nije bio loš prema meni, ali mi nije davao prilike da igram. Samo nekoliko minuita pre nego što je otišao iz Reala. Onda je došao Del Boske i sve se promenilo“.

Kako?

„Kod njega sam više igrao. Trenirao sam dobro, svi su to videli i on mi je ukazivao šansu. Nisam bio uvek starter, ali je bilo po 30-40 minuta. Sve dok se ponovo nisam povredio. Igrao sam protiv Bajerna, Mančester junajteda, dobijao sam pozitivne ocene. Del Boske je poseban, a meni je mnogo značilo što sam igrao. Onda je došao novi predsednik kluba, sa drugačijim planovima“.

A, kada je došao Figo?

„Figo je igrao na mojoj poziciji. Kada je došao, bilo mi je jasno da za mene više nema mesta. Valdano mi je to i rekao, ali nije bilo potrebe. Osetite kada je vreme za promenu“.

Izašli ste na zadnji izlaz...

„Bio je haos oko ugovora, ali na kraju sam otišao u Kajzerslautern. Želeo sam promenu i da odem van Španije. Nije bilo smisla da ostanem u Španiji i da igram za neki drug klub“.

Jeste li osećali ogorčenje zbog svega kako se odigralo?

„Iskreno, ne. U Madridu sam živeo jako dobro, moje dve ćerke su tamo rođene, život je bio lep. Problem su bile povrede. A, kada fudbalera prate povrede, ne može dobro da igra i ne oseća se dobro. To je bio jedini problem. Mnogo ljudi me pita da li se kajem što sam potpisao za Real, jer bih možga imao drugačiju karijeru da sam otišao drugim putem. Ali, uvek sam pratio svoje snove. Iz malog grada u Srbiji sam došao u Crvenu zvezdu. Već to je bio uspeh za mene. A, onda sam dobio ponudu najvećeg kluba u Evropi. Želeo sam da nešto uradim u Madridu. Sve bi bilo bolje da nije bilo povreda. A, to je moglo da mi se desi i u nekom drugom klubu, u Fjorentini, Barseloni, bilo gde na svetu. To ne možeš da predvidiš“.

Boli li vas ocena da ste jedan od najvećih promašaja Reala?

„Ne obraćam mnogo pažnju na to. Jer, oni koji to govore, ne znaju kako sam igrao. Oni gledaju statistiku, koliko sam mečeva odigrao, koliko nisam i iz toga izvlače zaključak. Ali, oni ne znaju kako sam igrao“.

Šta kažete u svoju odbranu?

„Za jednu stvar sam siguran: kada god su mi dali šansu da zaigram, pomogao sam timu. Ne sećam se nijedne loše svoje utakmice u Realu. Sad, šta sam mogao da radim pored toliko povreda? Za mene je čist amaterizam donositi zaključke na osnovu statistike“.

Amaterizam?

„Da, jer to rade ljudi koji nisu profesionalci. Prvo bi morali da pogledaju kako sam igrao. Na primer, kod Del Boskea mislim da sam na prve tri utakmice imao četiri asistencije i gol. Kada sam ulazio u igru, često se menjao tok utakmice. Protiv Majorke sam ušao na 0:1, pobedili smo 2:1. Protiv Bilbaa sam Morijentesu asistirao za dva gola, protiv Saragose sam isto imao dodavanje za gol. Nisam bio tako loš. Problem je što nisam igrao utakmice u kontinuitetu. Ali, ne sećam se da me je iko kritikovao zbog igre. Igrao sam malo, da, ali kritike zbog slabih igara? Mislim da ih nije bilo mnogo. Nekada me pogodi kada vidim takve liste“.

Mislite li da niste imali sreće u karijeri?

„Gledajte, kada sam otišao iz Reala u Kajzerslautern, samo što sam stigao igrali smo utakmicu Kupa i povredio sam petu. I bio sam van terena tri meseca. Onda sam išao u Kinu, Ukrajinu, Grčku... Nisam više igrao kao u Crvenoj zvezdi. Nimalo nisam imao sreće. Sada kao trener nadam se da ću ostvariti neke stvari koje nisam uspeo kao igrač“.

Poznajete li Luku Jovića?

„Naravno da ga znam, ali nisam radio sa njim, on je iz druge generacije. Veoma je talentovan, imao je dobru sezonu u Nemačkoj, postigao je mnogo golova. Došao je u Real sa velikom željom i svi to vide. Veoma je kvalitetan igrač“.

Plaćen je 60.000.000 evra, postigao samo dva gola, nakon vanrednog stanja vratio se u klub povređen...

„Da budem jasan: sada mora da pruži sve od sebe, jer ima kvalitet i to je očigledno. Ipak, šta će se desiti, zavisiće od mnogo faktora, jedan od njih su povrede. Real je klub koji uvek zahteva najviše i mnogo puta zna da bude okrutan prema igračima, jer ako se neko odmah ne pokaže, dolazi drugi na njegovo mesto. Takve stvari se dešavaju u velikim klubovima“.

Da li se plašite da će se i Joviću desiti što i vama?

„Mislim da se neće desiti isto, mada jeste krenulo sa povredama. Ali, smatram da će ih Jović zalečiti i da će sve posle toga krenuti u dobrom pravcu. Ja sam imao probleme sa povredama do kraja karijere, nikada više nisam igrao kao u Crvenoj zvezdi. Moj stil igre se oslanjao na sprinteve, a sa povredom leđa je najgore što nikada ne znaš kada će da se vrati. Trčiš punom snagom, osećaš se dobro i odjednom se javi bol. Kada se mučiš sa kolenom ili listom, znaš šta treba da radiš, kako da zalečiš, ali sa leđim je komplikovano. Ali, imam savet za Jovića“.

Koji?

„Neka samo razmišlja o fudbalu, neka se koncentriše na treninge, neka se ne nervira ako golovi odmah ne dođu, jer sam siguran da će ih biti. Samo koncentracija na treninge i utakmice, ništa više. Kada si u Realu, uvek će biti kritika, ljudi koji pričaju dobro i onih koji pričaju loše o vama. Želim mu svu sreću i da nema probleme koje sam imao ja“, poručio je Perica Ognjenović.