"Penzioner" Maldini otkrio: Pokušao sam da dovedem Mesija u Milan, Lipi me zvao na Mundijal 2006.

Nepunih pola godine prošlo je otkako se Paolo Maldini po drugi put rastao sa Milanom. Na ružan, bolan način, nedostojan svega što legendarni defanzivac predstavlja za Rosonere. Uprava kluba na čelu sa američkim vlasnicima donela je odluku da ne nastavi saradnju sa čovekom koji je postavio temljene novog Milana zbog razmimoilaženja u politici. Nešto više od pet meseci kasnije Maldini je bez posla i kako i sam u šali kaže za Poretcast – penzioner, a u razgovoru za pomenuti podkast između ostalog se dotakao i detalja iz direktorske epizode sa San Sira.

Maldini je otkrio da je ovog leta, pre nego što je dobio otkaz, pokušao da u Milan dovede Lionela Mesija. Dugo je vladala neizvesnost gde će Argentinac nastaviti karijeru, ali je na kraju odlučio da prihvati poziv Inter Majamija. I mada je Maldini imao ambiciju, priznaje – nije bilo realno.

"Deset dana smo pokušavali da dovedemo Mesija u Milan, ali smo onda shvatili da je to bilo nemoguće. Sada je prekasno, ali igrač poput Mesija je spektakl za svakoga. Kada sam pročitaoda bi mogao da ode u Inter uplašio sam se", priznaje Maldini.

Nezaobilazna tema bila je i Maldinijeva igračka karijera. Čitavu ju je posvetio Milanu i sa 902 utakmice postao rekorder Rosonera po broju nastupa, što je primer kakav je u fudbalu sve teže videti…

"Teško je pronaći nekoga ko je počeo i završio karijeru u istom klubu, ali u moje vreme otići u inostranstvo nije bilo 'u modi' i imao sam sreće da imam predsednika kao što je Silvio Berluskoni, koji je imao iste ciljeve kao ja."

I dok je sa Milanom osvojio skoro sve, sa Italijom nije uspeo da dođe ni do jednog trofeja, iako je u nekoliko navrata bio vrlo blizu, budući da je na Svetskom prvenstvu 1994. godine i na Evropskom 2000. gubio u finalu. A, onda su se Azuri na prvom narednom Mundijalu po njegovom povlačenju popeli na krov sveta.

"Marčelo Lipi je 2006. planirao da me pozove u tim. Rekao sam mu da neću moći da izdržim, pošto sam već počeo da osećam bolove, želeo sam da budem na najboljem nivou u poslednjim godinama karijere. Onda su oni osvojili prvenstvo tog leta, tako da bih rekao da sam posle četiri Mundijala ja bio problem ha-ha-ha."

Četiri godine ranije Italija je takmičenje završila već u osmini finala, u onom kontroverznom meču protiv domaćina Južne Koreje.

"Već sam tada znao da je odlazak na Svetsko prvenstvo 2002. godine moje poslednje iskustvo u nacionalnom timu, tako da je takva eliminacija predstavlja grup završetak prelepog iskustva. Igrati za Italiju, slušani nacionalnu himnu, to je iskustvo koje vas nosi… I zato, okončati takvo iskustvo zbog sudije Bajrona Morena… Te godine, timovi nisu bili u obavezi da se rukuju sa protivnikom pre utakmice. Ali pre tog meča, Damjano Tomazi je poželeo da se rukuje sa sudijom i bio je odbijen. Tada smo shvatili da nešto nije u redu. Mnogo toga smo mu rekli."

Možda još bolniji poraz Maldini je doživeo sa Milanom u čuvenom istanbulskom finalu koje je izgubio od Liverpula uprkos tome što je imao tri gola prednosti.

"Postigao sam gol u Istanbulu posle 40 sekundi. Posle tog gola, pomislio sam – ovo je uvrnuto, postići gol u utakmici Lige šampiona posle 40 sekundi… Nešto definitivno tu nije bilo kako treba..."

U prvi tim Milana probio se 1985. godine i u njemu istrajao skoro dve i po decenije. Za to vreme Maldini je dočekao i ispratio desetine fudbalera...

"Počeo sam sa Frankom Barezijem i Bepeom Bergomijem, a završio sam sa Alešandreom Patom i Andreom Pirlom, tako da sam iskusio nekoliko različitih generacija igrača. Generacije se nisu promenile, ali pritisak jeste – na gore. Društvene mreže nameću velika očekivanja igračima. Kada me pitaju šta mi nedostaje, uvek kažem da je to okruženje u svlačionici i taj miks straha i emocija pre utakmice, kontakt i adrenalin ljudi, 80.000 ljudi je mnogo! Ja sam odigrao najviše derbija."

Budući da je utakmice Milana doživljavao i kao igrač i kao sportski direktor, kaže da su mu mnogo teže padale dok ih je pratio iz fotelje, odnosno sa tribine.

"Ogromna je razlika kada utakmicu doživljavate kao igrač i direktor. Najgore je kada ste na tribinama, patite zbog rezultata i ne možete da utičete na njega. To me je strašno pogađalo. I Riki Masara je patio, ali tiše."

Na pitanje da li razmišlja o tome da se jednog dana oproba u trenerskom poslu, Maldini odgovara kao iz topa:

"Nikad neću biti trener. Mom ocu je torba uvek bila spakovana, tako da znam kakav je to život. Kada sam se povukao, makar sam znao šta ne želim da radim."

A, da li zna šta trenutno želi i šta mu budućnost sprema posle rastanka sa Milanom?

"Pomislim na to povremeno… Izgubio sam roditelje tako da sam osetio taj gubitak. Kada sam napunio 50 godina pomislio sam – na pola si puta. Ali da li sam baš na pola puta ha-ha-ha. U teoriji sam penzioner. Ili sam makar postao prošlog leta ha-ha-ha...", kroz smeh završava Maldini.