Peli smo se na krov, rakete su zviždale oko nas kao sudijski zvižduci i onda - bljesak!

Milan Obradović je pre više od godinu dana seo na klupu reprezetacije Srbije do 19 godina. Potom je pozvan da bude asistent glavnog trenera A reprezentacije Mladena Krstajića, tako da ćemo ga na leto gledati u Rusiji na Svetskom prvenstvu.

Dao je opširan intervju za ruske medije koji je trajao oko dva sata, a mi vam prenosimo samo one najzanimljivije delove. Kojih je bilo dosta. Izneo je mnoge interesantne podatke iz svog života i karijere.

Za početak - odlazak mladih igrača iz Srbije. Primer - Dominik Dinga, inače želja Crvene zvezde.
"Kapiten mog juniorskog tima je defanzivac Dominik Dinga iz Urala. Njegov problem je što igra u klubu manje od onoga što bih ja želeo (dva meča u sezoni). Trener ga veoma respektuje, smatra ga obećavajućim igračem i ne želi da ga pusti nigde, iako Crvena zvezda želi da ga pozajmi. Trener Tarkanov mi je rekao - da, Dinga ne igra trenutno, ali on je budućnost kluba".

Dinga je otišao u Rusiju sa 18 godina. Zašto tako rano?
"To je problem srpskog fudbala i ne možemo da se nosimo sa tim. Naši klubovi žive od tih prodaja. Na primer, napadač moje reprezentacije Dušan Vlahović. Odigrao je samo nekoliko utakmica za Partizan i prešao je u Fjorentinu. Nije igrao dugo, opasno je u njegovim godinama gubiti tako mnogo vremena. Još jedan primer iz Partizana je Danilo Pantić. Čelsi ga je kupio kao klinca, izgubio je šest meseci, bio u Holandiji i sada se vratio u Srbiju kako bi se vratio na svoj nivo. Zbog ekonomske kriz, ne možemo da uradimo ništa da sprečimo ranu prodaju. Vlahović bi možda za godinu ili dve bio prodat za nekoliko miliona evra, ali sada je Partizanu bio potreban novac i otišao je za milion".

Kada ste imali godina koliko i Vlahović, upisali se elektrotehničku školu. Zbog čega?
"Nisam imao ozbiljnih ponuda u fudbalu. U Srbiji se povreda kolena devedesetih lečila godinu i nešto dana. Zato nisam želeo da rizikujem pa sam upisao fakultet. Studirao sam ozbiljno prvu godinu, a potom potpisao profesionalni ugovor".

Prvo dete mu se rodilo dok je igrao za Metalist. Otišao je avionom, prisustvovao porađaju, i vratio se uveče da igra utakmicu.
"Saznao sam da će mi se supruga poroditi carskim rezom. Pitala me je da dođem da budem uz nju. Predsednik Metalista mi je dao privatan avion uz poruku - ovo je poklon od nas. Odleteo sam za Beograd u 08h ujutru, podržao suprugu tokom porođaja, video sam bebu i istog dana se brzo vratio, ručao sa timom i istrčao na utakmicu uveče", podsetio se Obradović.

Pre odlaska u Lokomotivu iz Moskve Obradović je igrao za Obilić, klub Željka Ražnatovića Arkana.
"Njegova kancelarija je bila na stadionu. Sve što je imao dao je klubu, a imao je mnogo. Zauzvrat je tražio od igrača da budu profesionalci - "nemate mnogo vremena da zaradite novac za vaše porodice. Ne budite budale. Ne traćite te godine". Njegova supruga bi nas zvala uveče u pola 10 i pitala da li gledamo taj i taj film. Na taj način je proveravao da li je svaki igrač zaspao. Znao je sve šta se događa u klubu. Posle poraza je bio veoma ljut, ali posle uspešnih utakmica nas je bogato nagrađivao".

Koja je najveća premija koju si dobio?
"Oko 1000 nemačkih maraka. Moja prva mesečna platabila je oko 300 maraka. Moja majka je radila u vrtiću, a otac u IBM-u i primao je tu istu sumu. Ja sam imao 18 godina i za mene je to bio ogroman novac. Odmah sam sebi kupio cipele i popularne farmerke. Sve ostalo bilo je za hranu".

Govorio je Obradović još o vremenu u Obiliću...
"Željko je želeo da pokaže Partizanu i Crvenoju zvezdi da može da se takmiči sa njima. Kada je 2000. godine ubijen, njegova supruga je postala predsednik Obilića. Bila je zabrinuta za poslove njenog supruga da je plakala posle poraza. Bila je lider kluba, a mogla je na primer samo da sedi u restoranu i ne radi ništa".

Kako je proživljavao godine bombardovanja?
"Bili smo mladi i ludi. Sedimo u kafiću, pijemo đus, vodu, kafu. I u sedam uveče se čuje sirena. Dakle, avioni su poleteli. Majka galami - hajde u sklonište. Ali moji prijatelji i ja se nikada nismo krili. Naprotiv, peli smo se na krov i gledali u nebo. Rakete su zviždale oko nas kao sudijski zvižduci. Samo je svake sekunde bilo sve glasnije. Zviždanje, zviždanje, zviždanje i onda bljesak. To je trajalo preko tri meseca".

Kako se tvoja porodica nosila sa tim nedaćama tokom rata?
"Moja majka je iz Hrvatske. Mnogi njeni rođaci su prošli kroz našu kuću. Dolazili bi sa malom decom i bili dan ili dva kod mene. Nekoliko mojih rođaka je umrlo u Bosni. Da su političari bili pametniji, sve bi se rešilo mirnijim putem".

Koliko ti se plata povećala kada si stigao u Lokomotivu?
"Stotinu puta. Dešavalo mi se u Srbiji i da ne dobijem platu".

Kako si se ophodio prema novcu?
"Uvek sam to gledao ne kao bogatstvo, već kao priliku da pomognem roditeljima. Da kupim bratu stan, da odem gde sam sve sanjao da odem, da probam da pojedem šta sam uvek želeo. I prijatelji su mi bili isti kao i kada sam zarađivao 300 maraka. Sedim u istim kafićima kao i pre 20 godina. Nisam se promenio".

Kada je zaigrao za Partizan, saigrač Obradoviću bio je bivši igrač Mančestera Erik Đemba Đemba.
"Nije imao sreće, zaradio je povredu kada je stigao. Ali, bio je zanimljiv lik. Posle jedne pobede probao je da peva na srpskom, a tano je tri reči. Možete da zamislite kako je to izgledalo, svi su se smejali. Ja sam imao više sreće, nisam imao povreda kroz karijeru. Nisam jeo hleb pet godina, slatkiše, čokoladu. Više sam jeo salate i proteinske šejkove. To mi je dosta pomoglo kao i dodatni treninzi s doktorom Milutinovićem".

Foto: Star sport