Patris Evra: Nama su klinci čistili kopačke kao nagradu, sada bi to nazvali ropstvom

Nije prošlo toliko dugo, ali bila su to drugačija vremena. Mnogo direktnija. Manje politički korektna. I anegdota uoči polufinala Lige šampiona 2008. godine to najbolje oslikava. Ser Aleks Ferguson na klupi Mančester junajteda, preko puta Barselona Lionela Mesija, taman se spremala da pokori Evropu i svet.

Nije uspela te godine, između ostalog i zato što je Mesi tada udario na sada 44-godišnjeg Patrisa Evru. I on je tek sticao veliko ime. I to pod pritiskom kakav bi danas retki izdržali.
“Ferguson, pred svima, počinje sastanak ovako: ’Momci, danas je važna utakmica, ako izgubimo to je zbog Patrisa’. Pogledamo se i ja pomislim: ’OK, ovo je baš dosta pritiska’. A, Ferguson nastavlja: ’Patrise, baš me briga što je Mesi najbolji fudbaler planete, šta god. Ako izgubimo, ako ne utišamo Mesija, tebe ću da okrivim’“, premotava film Evra u intervjuu za britanski Telegraf dok se smeje.
“Poznavao me je i znao kako sa mnom“.

Evra je na kraju postao jedan od najboljih bekova svog vremena. Iako je krenuo iz prilično teške pozicije. Bio je jedan od 24 braće i sestara – da li od istih roditelja, da li s očeve ili majčine strane – u porodici koja se iz Dakara preselila u Pariz. Igrao je pet finala Lige šampiona u tri različita kluba. Izgubio sva, osim to jedno 2008. U to vreme, bio je jedini član reprezentacije Francuske koji nije prošao nikakvu akademiju, već se do vrha probio preko nižerazredne Marsale na Siciliji i Monce koja tada nije bila ovo što je danas.

I dalje trenira pet sati dnevno, samo MMA. Prošle godine se čak prijavio i za borbu, ali je protivnik ozkazao.
“Odrastao sam gledajući Brus Lijeve filmove i malo sam se bavio kik-boksom kad sam bio dečak. Bio sam zaintrigiran idejom ulaska u oktagon. Da vidim da li ću se plašiti primanja udarca u lice ili neću. Teško je to objasniti. Ljudi kažu da je to nasilje, ali MMA je u stvari šahovska partija. Reč je o tehnici, tome kako si zgrabio protivnika. Nije reč o snazi. Jedan trening MMA je kao da si igrao fudbalsku utakmicu od 90 minuta“.

Evra se nikada nije plašio povreda. I tvrdi da je od 800 utakmica koliko je odigrao bez bolova odigrao samo sedam. Sedam odsto, pita novinar?
“Ne, sedam utakmica“, odgovara Evra, koji je zbog toga pokrenuo Kurk projekat za olakšavanje bola i otoka, zasnovan na biljnoj bazi.

Sve je bolje od stalnog korišćenja pilula protiv upala. Dva puta je zbog njih povraćao na utakmicama. U Juventusu mu je 2014. pronađen čir koji i dalje leči.
“Svi sportisti su bili tu. A znate kakav je pritisak u fudbalu. Navijači ne znaju da li si možda mekan jer je je cele noći boleo stomak. Želim samo da sačuvam buduće generacije. Ne uzimajte lekove protiv bolova, jer na kraju ćete platiti cenu“.

Naravno, lako je to reći, ali kad si mlad i znaš da imaš jednu šansu mnogo j teže. Evra se dobro seća prizora koji ga je zatekao kad je januara 2006. stigao u Mančester junajted. S malom povredom...
“Na terapiji sam sa Rajanom Gigsom, ima problem s leđima, isteže se i ide na trneing. Pol Skols stavlja led na članak. Geri Nevil ga zavija. I ja pomislim: ’Čekaj, bre, ako ova tri dinosaurusa idu na trening, hoću li ja da glumim princezu i ostanem na ovom stolu’. Uzeo sam kopačke i izašao. Doktor mi je rekao: ’Patrise, ti si lud’. Ja sam odradio trening i sutradan igrao utakmicu“.

(©AFP)

Takav stav ga je i odveo do vrha. U vreme kada je fudbal bio prava muška igra. Danas su igrači – bar je takav utisak u očima stariji – dosta mekši.
“Mi smo igrali da bismo preživeli. Sada je durgačije. Ne krivim nove generacije. Takvo je društvo, svi moraju da izgledaju dobro, moraš da imaš lep sat, lap auto. I zato ih, mislim, moji nekadašnji saigrači toliko kinje danas. Kažem im: ’Momci, to su nove generacije. I ja sam na društvenim mrežama, sve se promenilo’. Danas ti mnogo toga odvlači pažnju. Nama je ulica pomagala. Ja sam igrao protiv momaka koji su 10 ili 15 godina stariji od mene. Ako mu gurneš loptu kroz noge ošamari te. Naučiš na teži način. Ali zato sam postao igrač kakav sam bio“.

S ljudske strane, bilo je tu i problema.
“Ne možeš uvek da budeš dobrica. Kada sam igrao nisam uvek bio najfiniji momak na terenu. Bio sam ubica, imao sam pobednički mentalitet. Danas gledaš momke koji se na terenu smeju, srećni su. Nama je Ferguson povremeno morao da prekida treninge jer bismo se poubijali. Nismo bili prijatelji, samo bismo se na kraju jedan drugome izvinili“.

Poredi jaz između generacija i primerom sa treninga koji je držao 16-godišnjacima dok se pripremao za Uefinu trenersku licencu. Znate ono, napad protiv odbrane, a više je napadača. Kad bi odbrana primila gol morala bi da odradi deset sklekova.
“Klincu su to obožavali. Dopadalo im se takmičenje. Ali onda mi je prišao inspektor i rekao: ’Patrise, ovo se ne sme’. Jer ako se neko dete povredi roditelji mogu da tuže klub. To je svet u kome živimo“.

Na krivi igrače, krivi pravila. Sa mlađima ume, jer je to radio još kod ser Aleksa.
“Moraš da se prilagodiš, a ja sam u tome dobar. Kao kameleon. Uvek sam bio vezivno tkivo, jer razumem  starije igrače, a znam kako da razgovaram sa mlađima... U to vreme nama su klinci čistili kopačke, ali to je bila nagrada: ’O, Bože, čistim kopačke Ronaldu ili Kinu ili Gigsiju’. Danas kad bi to uradio nekom nazvali bi to ropstvom. Nije to njihova krivica. To je zato što im sve dajemo. Drugačiji su roditelji, drugačije vaspitanje. Mi smo sve učili na teži način. Da Ferguson danas nekom detetu izdere onaj svoj čuveni fen, nisam siguran da bi mali sutradan došao na trening. Da li ih krivim? Ne! Drugačije generacije, drugačije društvo. To je veće od fudbala“.

U ona stara vreman bilo je drugačije. Sasvim drugačije. Pa se tako ta slavna Junajtedova generacija 2008. na Stamford Bridžu umalo posle utakmice pobila sa Čelsijevem osoblje koje održava teren. Evra je krenuo na najvećeg. U rukama je imao veliku motiku?!
“Posrećilo mu se to. Posle sam video njegovu fotografiju, prava zver! Nekoliko nedelja kasnije sam u reprezentaciji, Nikola Anelka i Floran Maluda, koji su tada igrali za Čelsi, mi kažu: ’Patrise, mi ga viđamo svaki dan, ogroman je. Jesi li bio siguran šta radiš?’ Kažem da nisam, naravno, samo sam se zaleteo. Skols mi je posle rekao: ’Svaki put kad idem u pab vodim i tebe sa sobom’“.

S takvim stavom – i asovima kakvi su Kristijano Ronaldo, Karlos Tevez ili Vejn Runi – nije bilo lako ni na treninzima. Ali možda će vas iznenaditi kad Evra kaže da je kao protivnika najviše mrzeo Džejmsa Milnera, koji je i danas, kao 40-godišnjak, aktivan u Premijer ligi.
“Zašto? Zato što me je frustrirao koliko je bio vredan. Ja idem gore i dole, a on me svaki put isprati. Jednom sam mu rekao: ’Džejms, hoćeš li da me pratiš i ako odem do toaleta?’ Ne iznenađuje me što i danas igra. Takođe, Aron Lenon iz Totenhema. Zašto? Jer bi uvek trčao nazad, a to kao bek mrziš“.

No, Patris Evra danas nema koga da mrzi. Osvojio je tu Ligu šampiona, a posle tog obračuna s Mesijem su mu Rio Ferdinand, Geri Nevil i Nemanja Vidić prišli da mu čestitaju. Tada je znao da je uspeo.
“Znam ko sam. Znam odakle sam potekao. I znam da nikada nisam hteo da mi Aleks Ferguson kaže: ’Bravo, odigrao si dobru utakmicu’. Hteo sam da mi priđe da me ubije, jer sam promašio j..o dodavanje. Zato što sam želeo da budem savršen“.