Partizanu je potreban Panter i u fudbalu

Euforija. Osam godina se čekao povratak u Evroligu, 13 plasman u drugu fazu takmičenja i sad kad se na tu stepenicu popeo, vidi Partizan da mu ni Kaunas nije daleko. Vide i Grobari kako može da se skocka i vodi tim, a deo njih se u slavljeničkom zanosu posle još jedne veličanstvene pobede, u Monaku, pita kad će – i da li će – nešto slično dočekati na stadionu u Humskoj.

Posebno u situaciji kad fudbalski klub nema čime da se podiči i potreban mu je remont na svim nivoima. Ne samo igračkom. Mada, kad se dođe do čuvene „rekonstrukcije tima“ jedna od tema mogla bi da bude i pronalaženje igrača kakav je na parketu Kevin Panter.

Lucidan, svojeglav, pomalo čudan, često neuhvatljivog karaktera, ali – pobednik. Ne samo zbog trojke kojom je overio plasman u TOP osam, Amerikanac u poslednjih nekoliko meseci liči na pojedinca sposobnog da rešava delikatne situacije i doslovce je nacrtao profil koji bi i rukovodioci fudbalskog kluba mogli da iskoriste kad naredni put budu birali pojačanja.

Opšti zaključak među crno-belim poklonicima fudbala je da je ekipi potreban čovek kakav je Panter. Lider. Spreman da preuzme odgovornost, ne samo u smislu da šutne, nego i pogodi. Ne jednom, dvaput, triput. Nego, često. Da mu ne drhti ruka ni kad puca trojku, niti kad stane na liniju slobodnih bacanja. Da ga se rivali plaše, a i da sam odaje takav utisak. Ko je zaboravio, valja podsetiti da je Kevin u jednom intervju, bez pardona, na pitanje koji mu igrač u Evorligi zadaje najviše probema, mrtav-hladan, uskliknuo:

„Nijedan“.

Ta moć, vera u sebe, neka bude i prepotenost, pa i arogancija, ona sportska, dozvoljena, fali sadašnjem fudbalskom kadru. Da kad zgrabi loptu tačno zna šta će s njom. Kao što je znao, na primer, Leonardo da Silva Soza. Nije slučajno što je baš sa hirovitim Brazilcem u timu Parni valjak osvojio poslednju titulu i što je na velikom broju utakmica, kad ostatku tima nije išlo, upravo Leo preuzimao odgovornost i rešavao. Mnogi Grobari će se setiti pogodaka u derbijima ili majstorija iz slobodnih udaraca, međutim, jedan od najvažnijih pogodaka u sad već istorijskoj sezoni 2016/17 autorizovao je u Gornjem Milanovcu. U „ružnoj“ utakmici, gde se ništa pod milom Bogom nije desilo sat vremena Leonardo je doslovce prelomio meč i poveo Parni valjak dalje, ka duploj kruni.

Taj put je bio trnovit, u pojedinim segmentima kao i Partizanov među osam najboljih evroligaških ekipa. Nalik početni sumnjama u Leonarda i Pantera. Navijači im baš i nisu do kraja verovali: Južnoamerikancu kad je stigao (dugo nije igrao), Panteru na početku ove sezone (spočitavali mu pošto mu je dodeljena kapitenska traka). Na prvom treningu Leonarda sagrači su čak konstatovali kako mu je „duša u nosu“; posle promašaja Pantera protiv Burse u prošlogodišnjem izdanju Evrokupa Pantera konstatacije da nije meč viner, a zamerali mu što je šutnuo pred kraj protiv premijernog evroligaškog susreta sa Zvezdom. Na sve kritike, tihe i(li) glasne odgovor je bio identičan. Brutalan. Pogađali su, nosili tim. Uprkos bubicama, hirovima, nekad nekontrolisanom ponašanju, ali baš u tim situacijama kad se možda vidi pretnja timu, videla se trenerska uloga. U košarci Željka Obradovića, u fudbalu Marka Nikolića. Dosta „nevidljvog rada“, van očiju javnosti, odradili su, kažu dobro upućeni, ljudski. Narodski, našli su im „žicu“. Zato su vratili, a indikativno je da ni Panter, ni Leonardo nijednom nisu „a“ rekli protiv pretpostavljenih.

Razlog je i taj što su treneri razumeli da su to igrači van šablona. Neke ličnosti ne možete da ukalupite, ali možete da trpite, sve dok vam donose na terenu pobede. Baš to je aspekt za kojim uočljivo vapi sadašnji kadar u Humskoj, oformljen tako da ima dosta dobrih momaka, ali malo pobednika. Onih koji će prepoznati krizu u koju je Partizan bio i sa Leonardom i sa Panterom i prebroditi je, dovodeći Grobare u stanje euforije.