Partizanova dvolična jesen

Kako vreme prolazi, tako razum zamenjuje lutnju. Opravdano su navijači bili besni zbog propuštene šanse u Holandiji, tražili krivce, vrteli snimke primljenih golova, osluškivali izjave aktera, ali su su istovremeno prilično realni pri formiranju šire slike i ovosezonsko učešće Partizana u Ligi Evrope vrednuju visokom ocenom. Mada nije repriziran uspeh iz 2017. kad je prolaz u nokaut fazu osiguran kolo pre kraja takmičenja po grupama, sudeći prema stavu Grobarima i opštem sudu javnosti crno-beli su su odradili kvalitetan posao u drugoj polovini kalendarske godine i kad se podvuče crta zaslužili su više pluseva nego minusa.

Prvo i osnovno: velikih tumbanja posle tragičnog remija sa AZ Alkamrom (2:2) neće biti. Prethodne dve eliminacije iz grupe Lige Evrope označile su početak promena u Humskoj, pošto je najpre u decembru 2014, posle tek dva boda u konkurenciji Totenhema, Bešiktaša i Asterasa došlo do smene vlasti (Dragan Đurić predao predsednički mandat Zoranu Popoviću), što je za posledicu imalo i smenu tadašnjeg trenera Marka Nikolića, da bi naredne zime, u večeri kad je Raul Bobadilja šokirao Humsku, pod navijačkim pritiskom „pala“ uprava, ubrzo i trener Ljubinko Drulović.

Takvih potresa ovoga puta neće biti. Iako bolna, eliminacija u završnici gostovanja u Hagu nema obrise apokalipse. Pogotovo ako se zna da je Parni valjak proletos, kad ga je preuzeo aktuelni stručni štab, bio razmontirao vozilo, sad deluje dovoljno uverljivo, pa je red da „mehaničari“ koji su ga opravili nastave rekonstrukciju i spreme za novu vožnju, verovatno istim stazama, naredne sezone.

A KAD SE IZVUKLA MALATIJA...

Glavni utisak posle nekompletnog takmičenja u Grupi L (ostao još meč sa Astanom 12. decembra u Beogradu) jeste da je Partizan napredovao i da je Savo Milošević premašio očekivanja. Ekipu je preuzeo kad je patila u prvenstvu, mučila se kao peta na superligaškoj tabeli, ozbiljno joj je „visio“ plasman u kvalifikacije, da bi najpre kroz proboj do trećeg mesta izvadio ulaznicu za UEFA takmičenje, pride osvojio Kup Srbije trijumfom na terenu najvećeg rivala.

Povukao je zatim Milošević rizičan potez, odrekavši se desetorice fudbalera, što su mu mnogi zamerili, da bi se ispostavilo da je napravio bržu, konkretniju, gledljiviju ekipu. Sposobnu da pobedi strahove, jer je posle žreba koji joj je dodelio Malatiju bila prežaljena u delu javnosti zbog imena u sastavu turskog kluba. Karakternu da se vrati iz minusa kao što je bilo slučaj sa Moldeom ili da se izvuče kad joj je u Norveškoj pretilo da ostane bez finansijske nagrade, suštinski značajne za život kluba.

A onda je u grupi pokazao više u oba duela sa AZ Alkmarom, sjajno se nosio sa Mančester junajtedom na Topčiderskom brdu, dobio do tog trenutka strašnu Astanu na njenom terenu. I sve to dopadljivom igrom. Sad, što se nije isprsio na Old Trafordu ili što nije skupio više bodova, a mogao je – neko će reći i morao – posledica je često bolnog sazrevanja letos formirane ekipe, individualnih grešaka, kako pojedinaca na terenu, tako i samog Miloševića na klupi. Na kraju krajeva, ovo je Savu prvi trenerski posao i logično je da greši u procenama. Neki drugi, prevejaniji trener bi verovatno imao bolji bodovni saldo, ali...

LEPOTA ILI REZULTAT?

Tu se krije jedna od dilema. Da li je bolje pobeđivati, makar i ružno ili igrati lepo, a trpeti kikseve dok se ne stekne automatizam da estetika donosi plodove? Prošli put kad je prezimio u Evropi Partizan je u ovom delu sezone imao tri boda više (osam naspram pet), ali je pod komandom Miroslava Đukića igrao tako da se nekih velikih poteza iz utakmica sa Jang Bojsom ili Skenderbegom malo ko seća. No, prošao je i ispunio misiju zbog koje je doveden. Miloševićev Partizan ima više kopči sa navijačkim ubeđenjem da bi trebalo da dominira, igra atraktivno, stvara šanse bez obzira ko je preko puta. Jedina je nevolja što se to „ne jede“, ne piše na tabeli, pošto se ispostavilo da takav stil nije dovoljan da bi se bilo ispred AZ-a, iako su Alkmarovci u oba meča nadigrani.

Ako je već krenuo ovim putem, Partizan bi svim klupskim strukturama trebalo da podrži Sava Miloševića i dovede mu pojačanja kakva traži. Malo ko je verovao da će Umar Sadik posle beznačajnog učinka u Italiji, Škotskoj i Holandiji procvetati u Beogradu, Sejduba Suma proigrati posle dve godine patnje, Bibras Natho uopšte dođi u Humsku... Poenta je da u procene Miloševića, iako na prvu loptu nemaju logike, ne bi trebalo sumnjati. Ako mu se već toliko sviđa, recimo, tandem iz Javora (Petković, Kuveljić) i vidi u njima potencijal zaslužio je da mu se želje ispune. I da podrška ne bude samo na rečima, već i delima uprave, koja će, valjda, dovesti napadača i štopera, dve pozicije koje su pod hitno potrebne sadašnjoj ekipi.

ZARADA 6.000.000 EVRA, POBOLJŠAN KOEFICIJENT

Benefit učešća u grupnoj fazi Lige Evrope ogleda se kroz finansije. Dosad je Partizan zaradio 5.910.000 evra što je dovoljno za miran život kluba nekoliko meseci, regulisanje plata i servisiranje redovnih obaveza, pod uslovom da ne izgubi od Astane prebaciće sumu od 6.000.000 evra i to se može smatrati dobrim bilansom kad je reč o drugom po vrednosti UEFA takmičenju.

Usput je ne samo odbranio klupski koefcijnet, već ga je i nadmašio, sa tendencijom rasta ukoliko za dve sedmice savlada Kazahstance ili odigra nerešeno. Sezonu je počeo na „koti 18,000“, posle remija u Hagu, koliko god bilan da je, skočio na „20,000“, a na oproštaju od Lige Evrope može da dobaci čak do „22,000“, što bi mu dalo velike šanse da opet nosilac kroz cele kvalifikacije, u poslednjoj sezoni tog takmičenja.

RAST CENE IGRAČA

Osim što se klub okoristio, od učešća u Ligi Evrope profitiraće i fudbaleri. Po svemu sudeći, najviše Strahinja Pavlović. Odluka da letos ne potpiše za Lacio ispostaviće se kao pogodak, jer su tad Rimljani nudili 5.100.000 evra, a samo tri meseca kasnije maltene je dogovoren transfer u Monako za duplo više novca, bonuse i procenat od naredne prodaje.

Istovremeno, porasla je cena igračima kao što su Saša Zdjelar ili Nemanja Miletić, golovi i asistencije Sejdube Sume mogli bi da dovedu do toga Gvinejac, kadgod ode, transferom vrati uloženo u angažman pre dve i po godine, a ima nagoveštaja da će posle izdanja Umara Sadika Partizan otkupiti Nigerijca od Rome, a onda ga preprodati i tako zaraditi, čime bi i taj aspekt učešća u Ligi Evrope dobio na značaju.

KRAJ SEZONE U NOVEMBRU?

Kako svaka medalja ima dve strane, tako lako može da se desi da sve što je Partizan uradio dosad ostane bez naplate. U prvenstvu kaska za Crvenom zvezdom osam koraka i ako se zna kakve je sve kikseve pravio u prvenstvu i da se trener žalio kako nema dovoljno igrača da rotira jasno je da trka za šampionsku krunu poprima obrise nemoguće misije. Čak i Savo Milošević rekao kako je „u ovim okolnostima nemoguće boriti se za titulu“.

S obzirom da je sa međunarodne scene eliminisan i da mu je preostao samo revijalni susret sa Astanom, nije mali broj ljudi u klubu spremnih da priznaju (ne javno, naravno) kako je sezona gotova, a da još nije ni kraj novembra. Naravno, ostaju još dva derbija, da pokuša u njima da smanji razliku ili eventualno prestigne Crvenu zvezdu, ali po svemu kako se odvija sezona realnijim se čini napad na peti uzastopni Kup Srbije. Ako taj trofej zadovoljava crno-bele...

GDE SU GLEDAOCI?

Usko povezano sa prethodnim je pitanje navijačke podrške. Na stranu podele na tribinama, frakcije da se više i ne zna koliko ih ima, Partizan će u situaciji kad mu jedini realan domet predstavlja pehar kupa teško naterati Grobare da redovno dolaze na utakmice.

Ionako je godinama poseta na utakmicama u ligi slaba (izuzetak je derbi), a pošto više nema evropskih mečeva interesovanje za superligaški fudbal je takvo da će, čak i ako je igra dopadljiva, navijači pre ostati u foteljama i gledati prenos, nego mrznuti se na stadionu. Problem prevazilazi okvire struke, nerešiv je kad se s njim suoče klupske strukture i postaje opšti, na nivu cele lige, koja je sve manje interesantna. Kako izaći iz tog začaranog kruga ostaće, sva je prilika, pitanje za neka buduća vremena.

FOTO: Reuters, FK Partizan, Star sport

Pogledajte novu epizodu serije Ekipizza...