Partizan u talačkoj krizi egoizma

Status Nenada Stojakovića je poslednji primer. Aktuleni trener će svakako biti smenjen, pre ili kasnije, jer nije u stanju da uradi ono zbog čega je angažovan, ali je veći problem u odnosu pretpostavljenih. Čak i da Stojaković dobije subotnji meč u Surdulici, pa i večiti derbi za dve sedmice, veruje li neko zaista da će Danko Lazović promeniti mišljenje o treneru za čiji izbor nije ni bio i čiju je smenu tražio klupskim saopštenjem? Ili, da li je Predrag Mijatović spreman da prizna grešku i dovede nekog drugog? Svi znamo odgovore na oba pitanja.

Da pojednostavimo, ako bi, u pralelnom univerzumu, jedan predložio da trener Partizana bude Ćabi Alonso, drugi bi osporavao angažman rečima da je preskup i kako stranac nije dobro rešenje. Baš kao što bi bio opstruiran predlog da Radomir Koković ili Marko Jakšić, koliko god predstavljali osveženja u našem fudbalu, sednu na klupu. Naredni šef stručnog štaba Parnog valjka mora da bude izabran konsenzusom, koga neće biti sve dok Mijatović i Lazović ne pokažu da su u stanju da razdor prevaziđu. Da popuste ako ne ide. Da priznaju grešku. Ili više njih. Ovako brane neodbranjivo.

(Star sport)

Došlo se do tačke u kojoj crno više nije crno, nego sivo, a belo nije belo, već šućmurasto. Jedan drugom ne žele da priznaju da je saradnik (opet čitaj, oponent) u pravu čak i u retkim situacijama kad jeste. Obojica javno pričaju kako im je Partizan svetinja, kako bi sve uradili da mu bude bolje, a uporno mu odmažu i nesvesno (jer, opasno bi bilo da je svesno) su ga doveli da bude talac njihovih odnosa. Zarobljen u tamnici ličnih relacija, u kojima ne vidi svetlo.

Sve to vidi cela fudbalska Srbija, primećuju i igrači. Ako su Danko Lazović i Predrag Mijatović zaboravili kako izgleda kriza, dovoljno je podsetiti da su iste imali i ovde i u inostranstvu i da se još nije rodio sportista, makar to bili Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo, imun na dešavanja u kancelarijama. Pošto su Vanja Dragojević i Ognjen Ugrešić dovoljno inteligentni momci da razumeju stvarnost, nije pošteno od njih (i ostalih) tražiti da igraju kao da se ništa ne dešava i kad ne znaju ko će im već naredne sedmice biti trener. Kriza u rukovođenju ne pogađa samo svlačionicu prvog, nego u juniorskog tima, spušta se sve do petlića i tražiti od dece da napreduju kosi se sa onim što su sami Mijatović i Lazović rekli da im je jedan od prioriteta: obezbeđivanje povoljnih uslova i dobrog ambijenta za rast talenata.

To je samo sportski deo. Na njega dolazi finansijski, organizacioni, kadrovski... Nijedan ne funkcioniše kako bi trebalo. Najviše zbog njih dvojice.

Da li su problemi počeli zbog statusa Srđana Blagojevića, produbili se zbog „slučaja Dušana Jovanovića,“ nastavljeni smenom Nemanje Jovšića, zadiranjem u sektor jedan drugome, to više nije bitno. Davna prošlost. Lepo je rekao Danko Lazović u intervjuu Mozzart Sportu, da Partizan nije ni njegov, ni Peđin. Problem je što se obojica ponašaju kao da jeste i kao da svakog dana mere čiji su mišići jači. Jednog dana će pobediti Mijatović, drugog Lazović, a neće pobediti onaj do koga im je, valjda, stalo – Partizan.

Klubu je potrebno rešenje. Da se ne ponašaju kao ucveljeni tinejdžeri ako nije po njihovom, već da krizu reše kao mušarkci. Ako stvarno žele da Partizanu bude bolje.