Partizan u koži savršenog autsajdera

Uopšte nije toliko loše kao što izgleda. A izgledalo je. Čak i sada deluje da ima perioda kada se usred utakmice Partizan ugasi, tumara u mraku desetak ili 15 minuta, međutim, daleko je u boljem položaju nego što je bio slučaj pre mesec dana i sada, pred odlučujuće dve sedmice, njegova evropska sezona poprimila je novu perspektivu.

Zato što – pobeđuje. Muči se, uspava se, greši, ali pobeđuje i to je ono što njegov trofejni trener Marko Nikolić ističe kao najvažniji postulat u sportu. Ništa nije lepše nego kada se trijumfuje, makar to bilo i očekivano protiv ekipa kakve po rejtingu ili renomeu nisu ni blizu crno-belima. Ruku na srce, ni klub iz Humske nije na visinama na kojima je nekada boravio, pa četiri slavlja nad UNA Štrasenom i Tobolom i te kako greju navijačka srca pred dvomeč sa Hetafeom.

Da su to bili neki čudni prolazi, produžeci ili penali, onda bi još moglo i naširoko da se diskutuje. Ovako, Parni valjak je uradio šta je od njega i očekivano i opravdao ulogu favorita. Ovog leta na međunarodnoj sceni dobio je sve četiri utakmice, a taj savršeni učinak u kvalifikacijama za tri takmičenja (Liga šampiona, Liga Evrope, Liga konferencije) imaju još samo dva tima: bečki Rapid i istanbulski Bešiktaš. Svi ostali su makar negde pogrešili, što budi nadu svima u Humskoj da se na temeljima odabranog društva može graditi optimizam pred put u Madrid.

Samo dvaput se desilo da Partizan ovako, bez greške, počne kvalifikacije. Da bude perfektan u prva četiri meča. U oba slučaja na programu su bile kvalifikacije za Ligu šampiona. Najpre je to učinio leta 1999, kada je vođen trenerskom rukom Miodraga Ješića preslišao estonsku Floru (6:0, 4:1), pa bio bolji od Rijeke (3:1, 3:0), da bi ga zatim zaustavio moskovski Spartak, dok je 2010. ubedljivo savladao Pjunik iz Jermenije (3:1, 1:0) i finski Helsinki (3:0, 2:1), a onda se preko Anderlehta tim Aleksandra Stanojevića plasirao u grupnu fazu.

Ako je do tradicije, možda bude od koristi crno-belima baš to leto pre 16 godina, kada su takođe navijači zamerali rukovodstvu što nije bolje pojačalo tim, što se nije u finansijskom smislu otvorilo (kupljen samo golman Radiša Ilić i to za tričavih 20.000 evra čačanskom Borcu), komentari po forumima i na sajtovima su bili da tadašnji prvak Srbije nema šta da traži van granica države, a ispalo je fenomenalno, jer se Partizan baš dobro snašao u toj koži autsajdera. Niko nije verovao u ekipu za koju su igrali, između ostalih, sadašnji trener Saša Ilić i sportski direktor Radosav Petrović, a ona je prebacila plan.

Tako i sada... Kada se Partizan okupio, a posebno dok se pripremao u Sloveniji, ni igra ni rezultati na kontrolnim utakmicama nisu obećavali. Nisu ni mečevi u Mozzart Bet Superligi, na kojima je već dvaput kiksnuo, a još jednom bio blizu proklizavanja. Na to se nadovezalo i kašnjenje pojačanja, što je stvorilo dozu straha kod Grobara, ali... Makar u Evropi taj osveženi, mladi tim, i dalje sklon manjkavostima, gura dobro u rezultatskom smislu.

(FK Partizan)

Možda će mu prijati da se presvuče u kožu autsajdera, pa da tako proba pritisak da prebaci na Hetafe. Ako ispadne, naravno da bi to izazvalo niz problema, od organizacionih (ako čelnici stvarno reše da se povuku) do finansijskih, ali ako prođu, onda bi moglo da se kaže kako je Partizan prvi veliki cilj za maltene tek započetu sezonu ostvario. I onda će sa svih aspekata moći lagodnije da pristupi nastavku.

Lako je napisati i izgovoriti, a kako ostvariti?

Na tom planu bi iskustvo Saše Ilića i Radosava Petrovića moglo da bude korisno. Niko ne kaže da Partizan mora da pobedi Hetafe. Može da odigra i nerešeno, pa da čeka penale, kao što se desilo 2010. u Briselu. Na kraju krajeva, to je legitimni način da se u fudbalu stigne do cilja. Argentina je u finalu Mundijala svesno izašla na teren samo da preživi 120 minuta španske oluje. I to bi se verovatno desilo da nije bilo isključenja Enca Fernandesa.

Dakle, ima načina. Posebno što Hetafa nije ekipa koja davi, a posebno nije ekipa koja beleži neke ubedljive pobede, zbog čega ima utemeljenje teza da će Ilićev tim dugo biti u igri.

Za Partizan je povoljno i što ima insajdera u svlačionici u liku Stefana Mitrovića, koji je bio i kapiten Hetafea, zna zakonitosti fudbala Hosea Bordalasa i sigurno će biti neka vrsta mentora, naročito mlađim saigračima, kako da se ponašaju i probaju da ne nasedaju na provokacije španskog tima, kojih će izvesno biti. Jer, Hetafe ne igra baš sjajan fudbal, ali se sjajno takmiči. Usput udara, štipa, čupa, unervozi i čini sve što može kako bi rivala izbacio iz takta. Sve su to detalji o kojima bi trebalo voditi računa.

Verovatno će se u takvoj postavci srpski tim oprdeliti za kontre, da pokuša da iskoristi brzinu Demba Seka i Ibrahima Zubairua, pa da tako proba da ugrozi tim prepoznatljiv po čvrstoj odbrani. Jer, tako uglavnom igraju autsajderi. A još ako daju gol i onda unervoze favorita...