Partizan protiv neobjašnjive sile: Humska čeka reprizu Tromsea i Temišvara

U teoriji mačji kašalj – u praksi vraški teško. Jedan gol donosi produžetke, dva vode u grupnu fazu. Tako deluje idealni scenario za Partizan pred revanš plej-ofa za plasman u Ligu konferencija. Pod uslovom da se mreža iza leđa Aleksandra Popovića ne zatrese, sve će u četvrtak veče (21 čas, TV Arena sport 1, RTS 1) zavisiti od ofanzive crno-belih koji protiv Santa Klare jure minus sa Azorskih ostrva (1:2) i veruju da će ga dostići. I prestići.

Da bi se to desilo, biće potrebno da osim fudbalskih kvaliteta demonstriraju psihološku čvrstinu. Maltene da pre Portugalaca savladaju – sebe. Da pokažu kako mogu i u Humskoj da slave plasman u grupnu fazu UEFA takmičenja, s obzirom da to baš i nije bila česta zgoda u minule dve decenije. Kad bi bilo dozvoljeno, većina klubova bi birala da presudni meč za prolaz igra na svom terenu, pred rođenim navijačima, u atmosferi koja ometa rivala i kreira kvalitativnu prednost, ali iz nekog razloga Partizanovim fudbalerima se u takvim slučajevima uglavnom vežu noge. Više im prija gostujući nego teren poviše Autokomande.

Zašto je tako niko nije odgonetnuo i verovatno da najmanje ima dodirnih tačaka sa iskustvom i kvalitetom, međutim, kao da neka iracionalna sila vuče crno-bele nazad kad se nađu pred kapijom velikog uspeha. Otuda je 90, potencijalno 120, minuta sa Santa Klarom idealna prilika da sastav Aleksandra Stanojevića pokaže kakvog je karakter, da je na planu psihe napredovao u odnosu na, primera radi, finale Kupa Srbije kad je od večitog rivala poražen između ostalog i zbog nedovoljno dobre psihološke pripreme pojedinaca koja se prenela na ostatak tima.

Niko to od crno-belih ne želi javno da kaže, ali je prećutna istina da im ovakve utakmice najteže padaju. Navijači od njih očekuju pobedu, evropsku jesen i to je opterećenje koje je teško nositi. Koliko god bila tačna konstatacije da će u petak svanuti novi dan i da će fudbal i dalje igrati nezavisno od ishoda, igrači osećaju teško objašnjiv, ali užasno opterećujući teret pred mečeve sličnog tipa. Imaju samo jedan pokušaj, bez popravnog, a na talonu je veliki ulog. Prvi od tri projektovana cilja za svaku sezonu.

Ako se dostigne biće zaveden pod „stvar u redu“, jer se podrazumeva da Partizan bude deo Evrope najmanje do kraja kalendarske godine. Suštinski, ništa ne dobijaju osim tih šest utakmica u Ligu konferencija. A mogu dosta da izgube ako ne ostvare normu. Najmanje je bitna nagrada UEFA od skoro 3.000.000 evra, daleko drastičniji umeju da budu efekti rane eliminacije, pošto je prošle godine, posle ispadanja od Šarlroe – doduše, stepenicu pre plej-ofa – ekipa nastavila da tumara po Superligi, okliznula se na gostovanjima u Nišu i Gornjem Milanovcu i zbog tih sporticanja žalila do kraja prvenstva.

Aktuelni tim je jednim primerom pokazao sposobnost da pomera granice. Protiv Sočija se triput vraćao iz minusa i na kraju nadvisio Ruse penalima. A oni često umeju da stvore pritisak baš domaćinu. Ako je u minuloj rundi demonstrirao da su mu živci kao konopci, onda ima razloga da Grobari veruju kako će se ponoviti Tromse, kad je poslednji put Partizan pred Grobarima nadoknadio rezultatski zaostatak iz prvog meča poslednje eliminacione faze i dogurao do grupa.

Ivan Ivanov posle gola Tromsu (© MN Press)

Za 20 godina samo dvaput je uspeo da na domaćem terenu dočeka evropsku jesen. Najpre 2008. kad je imao kudikamo lakši zadatak protiv Temišvara (doneo 2:1 iz prvog meča) i strelom Ivana Stevanovića prošao Rumune, potom i 2013. kad je skok Ivana Ivanova presudio Tromseu (posle 2:3 u Norveškoj). U oba slučaja nervoza na stadionu bila je ogromna, mučenje dve trećine susreta, jedan gol rivala značio bi paniku i hod po ivici provalije. Čak i minuti kad su golovi postignuti (70. i 75) ukazuju koliko je bilo napeto.

A da Partizan, ko zna iz kog tačno razloga, ne prija da odlučujuće susrete za plasman u grupe igra na u ulozi domaćina vidi se na čak pet primera. Počev od 1999. kad je posle 2:0 u Moskvi, Spartak slavio sa 3:1 u Beogradu, preko horora iz leta 2005. godine (najpre penali protiv Artmedije u kvalifikacijama za Ligu šampiona, pa 2:5 pucanje po šavovima od Makabija iz Petah Tikve na putu za UEFA kup, uprkos trijumfu u Izraelu sa 2:0), pa 2012. šamar od Šamroka (1:2 posle produžetka, iako je u Dablinu ostvaren remi, a u revanšu se vodilo), sve do 2015. Pirove pobede nad BATE-om (2:1), gorkog ukusa zbog tada na snazi pravila u duploj vrednosti gola u gostima i poraza u Borisovu (0:1).

U Humskoj tuga, a u inostranstvu radost. Almanah uspeha crno-belih na završnoj stepenici kvaifikacija daleko je sadržajniji kad se obračunaju mečevi van Beograda. Oba plasmana u Ligu šampiona ostvarena su u gostima (2003. u Njukaslu, 2010. u Briselu, identčno – penalima), a pamte se prolasci u Bukureštu, (sa Dinamom 0:0 posle 3:1 kod kuće za plasman u Ligu UEFA kupa), Groningenu (bezbolnih 0:1, jer je u Holandiju 2006. donet kapital, 4:2), Žilini (2:0 za mesto u Ligi Evrope iako je u Beogradu bilo samo 1:1), Bakuu (oba puta savladan Nefči, 2:1 nakalemljeno na početnih 3:2), Felčutu (kanonada Videotona 4:0, bez obzira na 0:0 sa Topčidera) i Moldeu (odgovarajući remi 1:1, posle 2:1 u Hramu fudbala).

Uglavnom posle negativnih rezultata prvih utakmica. Vreme je da se Humska raduje...