Partizan ne igra finale, Partizan ga osvaja

Od trenutka kad je Bibars Natho protnuo loptu iza leđa Milana Borjana računaju u Partizanu da je više od pola posla ka odbrani Kupa Srbije završeno. S puta je sklonjen najveći rival, te iako je ostala poslednja preprepka, u vidu Vojvodine, nekoliko propratnih elemenata daje im za pravo da će u sredu oko 22 časa podići trofej.

Prvi je saznanje da su četvorostruki uzastopni osvajači ovog takmičenja, drugi da je Niš „grobarski grad“, dok je treći oličen u činjenici da su znali da se posle poraza brzo podignu sa patosa i uzvrate udarac. Poslednji primer je no-daun u Subotici, pa nokaut Crvene zvezde u polufinalu, zbog čega su u Humskoj 1 uvereni da ligaški poraz u Novom Sadu (1:0), pride u kombinovanom sastavu, može da bude produktivan u smislu motivacije.

A na sve okolnosti novog doba, stiže crno-belima i lekcija iz istorije. Podseća ih učiteljica života da su u finalima kupova skoro – nepobedivi. Za poslednje tri decenije igrali su 14 finala i u njima pobedili čak 12 puta. Izvanredan je to bilanas pred odlazak na Čair, gde će biti prilika da ekipa Sava Miloševića dodatno podeblja saldo.

Uzme li se za graničnu liniju 1989. godina, kad je Parni valjak na svom stadionu tukao mostarski Velež i osvojio prvi kup posle čak 34 godine čekanja, onda je ovaj noviji period zlatan za crno-bele, pošto je u njemu uspešnost od skoro 86 odsto u finalnim okršajima.

Pomenute 1989. igrala se takođe jedna utakmica, samo što je domaćin bio stadion JNA, a strelci za crno-bele bili su: Vučićević (2), Milojević, Vokri, Vermezović i Batrović.

Niska uspeha Partizana nastavljena je u sezoni 1991/92. Crvena zvezda je bila aktuelni šampion Evrope, ali joj je sastav Ivice Osima doskočio u kupu, tako što je u finalu – tada na dve utakmice – bio bolji. Na „Marakani“ je slavio gost golom Budimira Vujačića (1:0), da bi u revanšu, u Humskoj, prštalo na sve strane, Mihajlović i Pančev su pogađali sa crveno-bele, a Mijatović i Jokanović za Parni valjak.

Bio je to poslednji pehar Partizana osvojen pod okriljem SFRJ, da bi matricu prebacio i na SRJ. Tako je leta 1994. u finalu bio bolji od subotičkog Spartaka (3:2 u gostima, 6:1 u Beogradu), 1998. od Obilića (0:0 na Vračaru, 2:0 kod kuće), a kad se sistem takmičenja vratio samo na jednu utakmicu opet je bio uspešan u finalnoj borbi, jer je 2001. pogotkom Saše Ilića savladao večitog rivala na Marakani, 1:0.

Usledio je prekid od sedam godina, država se još više skratila, ostala je samo Srbija, a Partizan je 2008. začinio sjajnu sezonu osvajanjem duple krune. Pošto je prvi prošao kroz cilj u prvenstvu, poslednju takmičarski utakmicu igrao je sa Zemunom, u kupu, na svom stadionu i bio ubedljiv (3:0). Istim rezultatom naredne godine, na istom mestu, savladao je Sevojno, dok je 2011. u finalu na stadionu Crvene zvezde tukao Vojvodinu. Na terenu je bilo 2:1, ali zbog činjenice da su Novosađani, nezadovoljnim suđenjem povukli ekipu sa igrališta, meč je registrovan službenim rezultatom (3:0).

I onda ovo najnovije doba: od Gornjeg Milanovca (Javor 2:1, 2016), preko Humske (Crvena zvezda, 1:0, 2017) i Surdulice (Mladost, 2:1, 2018), sve do Marakane (Crvena zvezdda, 1:0, 2019). Uz nadu ljudi iz Humske 1 da će se trofejni niz nastaviti u sredu u Nišu.

Za 31 godinu, koliko je prošlo od dugo čekanog slavlja nad Veležom, crno-beli su samo dvaput pognutih glava napuštali borilište. Najpre 1993. u sudaru sa večitim rivalom (oba tima dobila po 1:0 na svom stadionu, crveno-beli bili uspešniji prilikom izvođenja jedanaesteraca, 5:4), te 2015. kad je Čukarički napravio senzaciju savladavši favorita 1:0.

Finale je, ipak, Partizanova teritorija. Bitno mu je samo da uđe. A kad uđe...