Partizan izgubio skoro 5.000.000 evra na igračima kojima nije verovao

Dokazao je Partizan da i te kako valjano ume da proda talente sa oznakom „made in Zemunelo“, svedoče o tome primeri Strahinje Pavlovića (za 10.000.000 evra u Monaku), Filipa Stevanovića (6.500.000, Mančester Siti), Nikole Milenkovića (5.500.000, Fjorentina), ali dešava mu se da nekad ne ispoštuje talente iz škole. Na drugom kraju skale su fudbaleri za koje nije uzeo maltene ništa. A mogao je.

Potvrda je stigla završnog dana prelaznog roka na teritoriji Evrope. Radnički iz Niša je udomio Nikolu Štulića u Šarlroa za 750.000 evra i čini se da su tim poslom zadovoljni svi (na Čairu, jer nikad ranije nisu dobili toliki novac; 21-godišnji špic će se se oprobati u jačoj ligi od naše; Belgijanci su osvežili napad) osim ljudi iz Humske.

Doduše, pripašće im procenti od prodaje Štulića (30 odsto), što čini 225.000 evra, jer je takav sporazum napravljen između klubova prošlog leta, ali je utisak da momak iz Sremske Mitrovice nije dobio odgovarajuću šansu u Humskoj. Možda to nije bilo realno pored Rikarda Gomeša, ali kad se zna da je ove zime Radnički zaradio više novca od Partizana onda to baš i nije pohvalno za rukovodioce.

Štulićev primer je samo poslednjih od nekoliko koji su mogli, zbirno, da donesu Parnom valjku zaradu od blizu 5.000.000 evra, koliko je Partizan izgubio na talentima iz škole poslednjih godina, koji su odlazili na mala vrata. Deluje poražavajuće da su trojica unosnije poslove napravila igrajući za Čukarički, a ne voljeni klub.

Konkretno, Veljko Birmančević se otisnuo na Banovo brdo kao slobodan igrač (s tim što je kao u Štulićevom slučaju Partizan zadržao procente), omogućeno mu je da igra u kontinuitetu, što mu je predstavljalo lansirnu rampu za Malme u koji je prešao za 1.000.000 evra. Čisto poređenja radi, njegova šansa u prvom timu crno-belih je bila još skromnija od Štulićeve, jer je skupio svega 60 minuta raspoređenih na tri utakmice. Posle buma u Skandinaviji i igranja Lige šampiona Birmančević je prešao u Tuluz za čak 4.500.000 evra!

Da su Brđani snalažljiviji u poslovanju za odbačenih Partizanovih talenata pokazali su još dva puta. Prvo kad su dali šansu Miroslavu Bogosavacu i uspeli da ga prodaju u Rusiju, pošto je Ahmat levog beka platio 500.000 evra, kasnije i Đorđa Jovanovića. Ruku na srce, crno-beli jesu dobili novac od inicijalnog transfera centarfora u Lokeren (450.000), međutim, kad se posle epizoda u Španiji vratio u srpski fudbal izabrao je Čukarički – ili on njega – što je rezultuiralo eksplozijom golova i transferom u Makabi iz Tel Aviva za četiri puta veću svotu nego što je Jovanovića Partizan prodao Belgijancima. Posao za Izraelcima bio je vredan 1.900.000 evra.

Zanimljivo je da su se sva trojica iz drugih sredina, a ne iz Partizana, domogla dresa reprezentacije.

U ovu grupu igrača spada i Igor Zlatanović. Još jedan špic nije dočekao debi za prvi tim, njegov ugovor je raskinut posle omladinskog staža i 2016. je sa „čistim“ papirima pojačao Radnik. Tri godine kasnije su ga Surduličani prodali Majorki za 1.300.000 evra što je i dalje rekord klub sa juga države. Crno-beli su propustili priliku da i na njemu zarade.

U vremenima kad svaki evro znači, a dug Partizana je, kažu, povećan na više od 30.000.000 evra ovo deluju kao loši ekonomski potezi. Jasno je da „nije svaki dan Pavlović“, ali ne ide baš ni da se tek tako gubi novac. Pogotovo što nije ista vrednost transfera iz tabora crno-belih i nekog manjeg kluba, jer je Partizan brend, prepoznatljiv van granica Srbije. A to se plaća. Sva je prilika da bi u kasi završio koji milion više samo da je bilo malo više sluha, strpljenja i veštine.

Mada, ima i druga strana medalje, pošto na Topčiderskom brdu nisu dobili priliku da pokažu koliko zaista vrede, da igraju u kontinuitetu i tako dostignu visoku cenu na tržištu. Na drugim lokacijama jesu.