Paradigma Nišlija sa TSC arene: Proletos ih pretekli u borbi za Evropu, sad imaju 22 boda manje!

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Niša)

Otkako se, pre ravno deset godina, vratio u elitni rang srpskog fudbala posle decenijskog odsustva, Radnički teško da je imao turbulentniji prvi deo sezone. Toliko se toga izdešavalo Nišlijama na 23 utakmice odigrane od 10. jula do 12. novembra, da na prvu pomisao deluje da su se onaj dvomeč sa Gzirom, Mlađovićevi skrivljeni penali protiv Partizana, transfer Stefana Mitrovića u Zvezdu, brojni Tolordavini gafovi, odigrali u nekom prošlom životu, a ne u tekućoj sezoni, pre svega par meseci.

I ima simbolike u subotnjem porazu od TSC-a (0:2), kojim je okončana turobna jesen. Pre samo šest meseci, u pretposlednjem kolu plej-ofa, Radnički je istog tog rivala, identičnim rezultatom, savladao na Čairu, preoteo mu četvrto mesto i evropsku vizu. U međuvremenu je promenio trojicu trenera, doveo 17 novih igrača i, u tek okončanoj polusezoni, upotrebio njih 35!

Na drugoj strani, TSC je verovao postavljenom sistemu i onom istom treneru koji ga tad nije odveo u Evropu, ekipu je samo doselektirao, i to pravim pojačanjima i danas ima 22 boda više od Nišlija! On će zimovati na trećoj poziciji, koja na kraju sezone najverovatnije vodi direktno u grupnu fazu UEFA Lige konferencije, a Radnički na mestu broj 13 na tabeli (da li je, posle tolikih malera, uopšte i mogao da se nađe na nekom drugom, osim tom baksuznom broju), koje po završetku lige donosi borbu za opstanak u baražu!

Čak je i sam tok utakmice na najmodernijem fudbalskom objektu u državi paradigma ove polusezone Radničkog. Nišlije su se po ko zna koji put samouništile. Sve smo imali tu - i kardinalnu grešku, i primljen pogodak u prvom minutu, i promašen prazan gol, i besmisleni crveni karton, čak sedmi u tekućem šampionatu, po čemu su Nišlije, baš kao i po broju skrivljenih penala, rekorderi u Mocart Bet Superligi.

Koliko god da će validnih argumenata ispaliti pobornici letošnje promene trenera – da je Radnički proletos igrao negledljiv fudbal, da ga je često pratila sreća, baš onoliko koliko jesenas nije, da mu je evropsku vizu donela Vojvodina pobedom nad TSC-om, a da joj se ne bi ni mogao nadati da mu ubedljiv poraz od Proletera u Novom Sadu, za „zelenim stolom“, nije preinačen u pobedu službenim rezultatom - Radoslav Batak, kao strateg koji je Nišlije prošle sezone preuzeo u momentu kada su bile 12. na tabeli i doveo ih do četvrte pozicije, izgubivši samo jednu od 23 prvenstvene utakmice i ne primivši nijedan gol u plej-ofu, ne računajući duele sa Zvezdom i Partizanom, ima sve pravo ovog sveta da likuje u sebi. Pola godine kasnije, kada se podvuče crta, Radnički je, rastavši se od njega, načinio veliku grešku.

Hteli su na Čairu drugačije opredeljenje, atraktivniji i ofanzivniji fudbal, doveli Tomislava Sivića i – rastali se sa njim posle svega sedam takmičarskih utakmica. Odabrali su onda Sašu Mrkića, čoveka izrazito defanzivne fudbalske filozofije, pa posle samo 23 dana angažovali Nenada Lalatovića, trenera specifičnih fudbalskih zahteva u igri, možda najbolje sažetih u rečenicu koju je sam izrekao na promociji na Čairu: u fudbalu se ne čuva prostor, nego igrač!

Šta tek reći o defileu fudbalera, ad hok dovođenju „pojačanja“ i rastanku sa sedmoricom startera sa početka sezone već u njenih prvih nekoliko nedelja? Najbolji igrač ekipe Stefan Mitrović, umesto u avion za Maltu, ušao je u kancelariju u Ljutice Bogdana i parafirao ugovor sa Crvenom zvezdom, najbolji asistent tima Lazar Jovanović ekipu je napustio posle petog kola uplativši simbolično obeštećenje iz ugovora koji mu je bio pred istekom, Anton Tolordava je ispraćen nazad u Gruziju brže nego što se raspakovao, a ipak nedovoljno brzo da ne bi zapržio čorbu sopstvenom timu u nekoliko važnih utakmica. Sivić je „častio“ Mladost GAT tandemom iskusnih igrača Arsić-Mlađović, mada ih, bar po plasmanu na tabeli, i nije nešto usrećio, a najbizarniji je bio raskid ugovora istog jutra sa dvojicom golmana, Duronjićem i Drobnjakom, zbog čega je, sve do angažmana Rosića, gol Radničkog, punih mesec i po dana čuvao debitant i omladinac Dimitrije Stevanović.

Upravo su te prečeste smene trenera (19 promena u pet i po sezona) i dolasci i odlasci igrača kao na železničkoj stanici, doprineli lošem imidžu kluba poslednjih godina, koji se, u konačnom zbiru, pojavljuje kao kontrateža nespornim uspesima rukovodstva na čelu sa Ivicom Tončevom – tri plasmana u Evropu u pet sezona, vicešampionsko zvanje, prvo u istoriji kluba, finansijska stabilnost i redovna primanja igrača i svih zaposlenih, nekoliko vrlo unosnih transfera (Pavkov, Ranđelović, Crnomarković, Čumić, Mitrović...).

Ne radi se samo o tome što je premalo Nišlija u ekipi, a to jeste nešto što se zamera onima koji donose odluke na Čairu (u aktuelnom sastavu, od starijih igrača to je samo Saša Marjanović, plus par klinaca poput Stevanovića i Petrovića), već što igrači u Radničkom borave toliko kratko da niti stignu da se identifikuju oni sa klubom, niti navijači i javnost sa njima. Čast izuzecima, oni i dolaze u Niš svesni da im je to samo usputna stanica ka nekom novom angažmanu, da odrade, neretko otaljaju posao i za to, uglavnom, budu sasvim pristojno plaćeni. Da sve to odmah ilustrujemo faktima – u aktuelnom sastavu Radničkog samo dvojica, Nikola Aksentijević i Aleksandar Pejović, bili su deo tima i u sezoni 2020/21!

A onda ti, na sve to, ili možda baš zbog toga, i sreća okrene leđa. Da samo nabacamo, hronološki: prva utakmica sezone, na Marakani – prvi kontakt sa loptom igrača Radničkog na meču bio je rukom, Tolordava je skrivio penal, na drugoj strani Petrov je dva puta u prvih pola sata pogađao stativu; sledeći meč, protiv Partizana na Čairu, Mlađović pravi dva penala, drugi duboko u nadoknadi vremena i Radnički ostaje bez dva boda u atomski odigranoj utakmici; na Malti, još jedan penal Mlađovića i kardinalna greška Drobnjaka, pa u revanšu ostaješ bez viđenog prolaska dalje zbog primljenog gola doslovno u poslednjoj sekundi nadoknade, bivaš eliminisan na penale. Dolazi ti TSC, primaš gol u 12. sekundi drugog poluvremena, pa dobiješ dva crvena kartona. Odlaziš u Lučane i primaš dva gola iz jedanaesteraca, drugi, doduše, iz nepostojećeg, ali minut, pogađate – 93! Novom Pazaru Pejović poklanja vođstvo i utaba put do pobede u Nišu. Od Kolubare se gubi autogolom Tolordave, istog protivnika na Čairu „časti“ Stajić. Voždovac pobeđuje jedinim udarcem na gol, i to glavom posle prekida, Crvena zvezda u nadoknadi vremena, ponovo posle dva crvena kartona. Situacije se ponavljaju, samo ulogu tragičara fudbaleri, poput štafete, preuzimaju jedni od drugih. Poslednji ju je, protiv TSC-a, prigrlio Etongu, poklonivši rivalu gol u prvom minutu, pa zaradivši crveni karton u jeku najveće inicijative svog tima.

Kao što smo već jednom napisali na stranicama našeg portala – suviše je ovo veliki uzorak da bi se podvelo pod maleroznost. To je, pre svega, stvar kvaliteta i selekcije tima. Pritom, najstandardniji igrač iz prethodne polusezone Bazil Jamkam dobija, možete misliti, malariju, propušta uvodnu fazu sezone i kasnije ne može da dostigne očekivani nivo, a najzvučnije letošnje pojačanje Saša Marjanović, zbog povrede zadobijene na pripremama, takođe kaska čitavu jesen, pa izostaje njegov planirani učinak. Mićibući je propustio kompletnu jesen, Škrbić pauzira, evo već, godinu dana, ozbiljne izostanke imali su i Dimić, Savić...

Vrhunac apsurda predstalja podatak da je Radnički na Čairu od Partizana i Crvene zvezde primao golove, koji su ga koštali tri boda, u doslovno istom momentu mečeva – kada je na semaforu pisalo 96:10! To što je protiv oba beogradska večita rivala na svom terenu odigrao utakmice za pamćenje, kao i plasman u četvrtfinale Kupa Srbije, koji, u nekom bajkovitom scenariju, ovu sezonu na kraju može da učini sasvim uspešnom, ipak su nedovoljni da prevagnu u kompletnom utisku, u kome kao centralne stavke stoje: eliminacija iz Evrope već na prvom koraku od Maltežana, 17 od mogućih 57 bodova ili 30 odsto uspešnosti, od čega svega dva boda osvojena protiv ekipa iz gornje polovine tabele, druga najlošija odbrana u Mozzart Bet Superligi (38 primljenih golova, tačno dva po meču), samo dva „klin šita“, svega pet pobeda na 23 takmičarske utakmice, od toga dve u prvenstvu na Čairu.

Ako postoji ugao iz koga, što kaže ona demagoška floskula, čaša može biti polupuna, a ne poluprazna, onda je to raspored, koji, makar na papiru, jeste značajno lakši u onih preostalih 11 kola osnovnog dela prvenstva. Radnički jeste četvrti otpozadi, ali to je i dalje samo jedna pobeda daleko od desete pozicije. Kada narednih dana u klubu budu izvlačili pouke i kovali plan za izlazak iz ove situacije, imaće nad glavom jednu napomenu zbog koje će to ovog puta biti sveta misija, važnija nego ikad. Prvi januar označiće početak kalendarske godine u kojoj Radnički obeležava najveći mogući jubilej – vek postojanja!