Ovi stranci nisu za Humsku

Poražen je Partizan i pre nego što je utakmica sa Dinamom počela. Kad su Grobari videli početnih 11, mnogima je zasmetala konfiguracija tima sa samo trojicom domaćih fudbalera. Bez identiteta na kome su u Humskoj godinama obraćali pažnju.

Nije da prebrojavamo krvna zrnca, ali opet... Aleksandar Jovanović među stativama, Svetozar Marković kao kapiten u centralnom delu odbrane i Nikola Antić kao levi bek! Ostala osmorica su bili legionari. Zabirnjavajuće.

Odmah da se razumemo: ništa protiv stranaca, samo pod jednim uslovom. Da su sposobni da prave razliku. Ovi iz sadašnjeg kadra su mahom sumnjivog kvaliteta ili im je prošao rok trajanja. Netan de Medina i Nihad Mujakić u poslednjoj liniji, Kervin Ariaga i Gajas Zahid kao zadnji vezni, Ksander Severina i Aldo Kalulu po bokovima i Goh iza najisturenijeg Mateusa Saldanje. U ovom društvu jedini je odskočio onaj koji zna da ide. Iako je dogovor da napusti Beograd po okočanju evropskih kvalifikacija Brazilac makar radi ono za šta je plaćen i dao je sva tri gola za Partizan ove sezone. A mogao je da prikoči, sklanja noge, ne rizikuje povredu u očekivanju transfera i zapravo predstavlja izuzetak koji potvrđuje pravilo da u Humskoj ima više stranaca koji ne donose ništa posebno. Nisu za crno-bele.

Nisu ni blizu statusa Tariba Vesta ili Gabrijela Klea, jedinih fudbalera sa ino-pasošima u Partizanovim uspešnim pohodima ka Ligi šampiona. Nigerijac je leta 2003. držao odbranu i bio među omiljenim facama u svlačionici, a Brazilac sedam godina kasnije rafalnom paljbom poveo i tada tim Aleksandra Stanojevića ka eliti.

Partizanov život u zabludi

Fudbal se drastično promenio u poređenju sa onim kakav je bio pre 21, pa i 14 godina. Nije isti ni kao pre pet, globalizacija je uzela maha, ali navijačima bode oči kako je Partizan došao u situaciju da nema sopstvene resurse. Bilo iz omadinske škole, bilo povratnike. Jer, u oba slučaja (2003, 2010) okosnicu tima su činala deca kluba ili momci upečatljivih karijera u inostranstvu, vraćeni u ovdašnji fudbal: Saša Ilić, Igor Duljaj, Albert Nađ, Ivica Iliev, Mladen Krstajić... Ili makar oni koji „ginu“ za interese crno-belih, kao što su Marko Jovanović, Radosav Petrović...

Sad samo za Svetozara Markovića može da se kaže ono što Stanojević često potencira: da oseća klub. Ostali? Baš upitno. Pritom, presušio je basen u „Zemunelu“, nema na koga klub da se osloni od svoje dece. Zato i dovodi strance. Zamršen krug, u kome svi imaju neki interes, ali malo ko vodi računa o Partizanovom.