Ovi klinci znaju i da gube

Sa igračem manje, protiv fizički daleko snažnijeg rivala, ponašali su se baš onako kako je to od njih tražila publika i kako su zahtevali od sebe samih. Da igraju do kraja. Zato su na koncu počašćeni aplauzom, što nije baš bio slučaj prethodnih godina kad bi crno-beli gubili mečeve u Humskoj. Ovoga puta je drugačije. Zbog energije koju emituje mladost, drčnosti da sa smanjenim kapacitetima nadire ka golu Ostrvljana, rešenosti da ne odustane od principa igre. Zato se dečurlija tokom utakmice i posle nje ponašala identično kao u početna dva kola: na zalaganju joj se ništa ne može zameriti, a ni na poštovanju gledalaca, jer je opet viđen počasni krug oko terena, da se pozdrave navijači na svakoj tribini. To se zove poštovanje. Odavno ga nije bilo na ovom delu Topčiderskog brda.

U igri je bilo nekoliko detalja koji ukazuju da je ovo i dalje tim i da mu bez obzira na projektovanu eliminaciju ne bi trebalo suditi posle tek sedam utakmica ovog leta. Najupečatljivija je bila scena kad je Milan Vukotić u prvom poluvremenu izgubio loptu na polovini Hibernijana, a četvorica njegovih drugova se zaletela kao da im je poslednje u životu u nameri da je osvoje. Nisu uspeli, međutim, publika je aplauzom rekla sve o tom potezu. Tad i kad se utakmica završila. Nisu potonuli domaći posle neiskorišćenog zicera, nisu ustiknuli ni posle primljenog gola, nisu se predavali ni kad je Ognjen Ugrešić skrivio penal. Bili su fudbalski dosadni do te mere da i reči trenera Hibernijana Dejvida Greja sugerišu kako ovaj tim Partizana zaslužuje poštovanje i da možda nije sve tako loše kao što bi se moglo zaključiti na osnovu rezultata.

Naravno da nije bilo ni izbliza kao protiv Oleksandrije. Tad je relativno rano stekao brojčanu prednost, u jednom trenutku imao i dva igrača više i to je lako koristio, a sad je sve bilo suprotno. Čak i u takvim okolnostima ova grupa momaka je pokazala da ne odustaje. Biće joj potrebno dosta vremena da nauči da se takmiči, što bi trebalo da predstavlja korak u procesu ubrzanog sazrevanja, na tom putu biće i bolnih lekcija poput ove od četvrtka veče... Znali smo pre početka sezone, jer je takvo opredeljenje kluba i sad nema nazad, bez obzira na tužna lica igrača, trenera, rukovodilaca i navijača.

Uz jedno malo „ali“.

Možda bi sve bilo drugačije da je Srđan Blagojević odmah posle isključenja Vukašina Đurđevića reagovao izmenom i poslao na teren Stefana Milića. Ovako je do kraja prvog dela štopera igrao Vanja Dragojević, dok se oporavljeni crnogorski defanzivac predstavio beogradskoj publici tek početkom drugog kad je Partizan već bio u rezultatskom zaostatku. Nema garancija da bi sa nezagrejanim Milićem na terenu crno-beli odbranili specijalitet Hibernijana iz kornera, ali nema ni sumnje da bi odbrana izgledala čvršće, jer je u pitanju štoper, a ne zadnji vezni. I da je tokom karijere pokazao da je dobar u skoku, onde gde su, između ostalog, Škoti napadali non-stop.

Ili da je stručni štab možda, samo možda, ubacio Bibarsa Natha da Izraelac proba da gurne neku loptu napred. Da se više forsira igra po travi, a manje kroz vazduh, jer je samo jedna lopta sletela na glavu Jovana Miloševića, a i to nije bila neka šansa.

I to je proces. Kao što tim mora da uči, tako i trener mora da se razvija. Da maltene jedni drugima pomažu pružajući ruku kad je teško. Logično i prirodno. Doduše, sada i bolno. Kao tokom dugačke istorije Partizana u evrposkim takmičenjima.