Ovako je govorio Moca: Omiljena utakmica 1:6, očeva pretnja i pečen vo zbog Zvezde...
Vreme čitanja: 6min | pet. 03.12.21. | 16:03
I o slikanju, pecanju, fudbalu s glumcima...
Brojke svedoče o rezultatima i uspesima, Partizanovi asovi rasuti po svetu o posvećenosti i ljubavi prema školi u kojoj je predsednikovao, a reči i aplauzi svih koji su ga poznavali, računajući tu i najveće protivnike, govore o ljudskoj velilčini. Momčilo Moca Vukotić bio je jedna od najvećih, ako ne i najveća igračka legenda crno-belih, ali i čovek jedinstvene prirode, kakve je sve teže sresti u modernom fudbalu.
Vaspitavan da bude privržen svom klubu – o čemu ćemo u odvojenom tekstu – a opet pun poštovanja prema večitom rivalu iz Crvene zvezde. Pristalica stare škole u kojoj je bila čast, a ne sramota kad te veterani pošalju po cigarete, još jednu njegovu veliku ljubav, koja mu je možda i došla glave. Zaljubljen i u fudbal, ali i u pecanje, umetnost i prijatelje s kojima je voleo da sedne u kafanu, odigra termin u balonu ili prosto uz duvan razmeni koju rečenicu.
Izabrane vesti
Momčilo Moca Vukotić bio je simbol jednog prohujalog vremena, sasvim drugačijeg. Takav je i on bio u poređenju sa većinom današnjim fudbalerima. Ništa loše ni prema kome, jednostavno, drugačije se živelo. Toliko drugačije da ni Mocin odgovor na pitanje koje su mu najdraže utakmice u životu danas verovatno ne bi izgovorio nijedan igrač na svetu.
“Prva, a i najdraža utakmica koje se sećam bila je iz sezone 1975/1976, kada smo na svom stadionu poraženi od Hajduka iz Splita rezultatom 6:1, kada su se pomešala osećanja tuge i zadovoljstva. Tuge zbog poraza od rivala za titulu, a zadovoljstva zbog reakcije navijača, koji su nas, uprkos neuspehu, ovacijama ispratili i tako dali snagu da kasnije ipak osvojimo titulu, moju prvu, a klubu prvu posle 11 godina“, rekao je Vukotić svojevremeno, pa iznenadio i izborom druge utakmice, jer opet nije rezultat krojio uspomenu.
“Druga je kad sam bio tinejdžer 60-ih godina. Partizan je igrao protiv Zvezde na stadionu JNA, a publika je provalila metalnu zaštitnu ogradu. Oko 2.000 ljudi je pratilo meč sa atletske staze i nije bilo nijednog incidenta“.
Nije slučajno što je Moca izabrao baš tu utakmicu. Moca je poštovao Crvenu zvezdu i voleo je taj sportski naboj. Da se razumemo, ništa nije voleo više nego da je pobedi. Ali čim bi se utakmica završila – ruka ruci. Tako je na promociji autobiografije dobio i aplauz Dragana Džajića. Sa Kuletom Aćimovićem redovno je igrao šah ili sedeo u kafani.
“Ma koliko bili ljuti protivnici na terenu, igrači Partizana i Crvene zvezde u moje vreme su pre svega bili časni sportisti koji u sebi nisu imali mržnju. Svaki derbi je bio praznik fudbala. Događalo se da se u bašti restorana na stadionu JNA okreće vo na ražnju pre meča sa Crvenom zvezdom. Ljudi su bili bezbedni i rasterećeni svake pomisli da se agresivno ponašaju. Fudbal je sportsko nadmetanje, a ne prostor u kojem bi se plasirale političke parole i ispravljale društvene anomalije... Pre svakog derbija se danima govorilo samo o igračima koji će istrčati na teren i eventualnoj bodovnoj prednosti jednih ili drugih, nikako o policiji, mestima za tuču, eventualnom broju povređenih“, prisećao se u jednom intervjuu za Blic.
Pa ipak, sebe u crveno-belom dresu nikada nije mogao da zamisli. Otac, inače vojno lice, u mladosti mu je to usadio u glavu.
“Na jednom školskom takmičenju postigao sam najviše golova i ljudi iz Crvene zvezde su me pitali da li hoću da treniram kod njih. Ponosno sam im rekao da već treniram u Partizanu i da moram da pitam oca šta ću dalje sa ’svojom karijerom’, nasmejali su se i otišli. Kad sam ocu rekao da me traži još jedan beogradski klub, kratko mi je saopštio: ’Ako slučajno pomisliš da igraš u Crvenoj zvezdi, nemoj da se vraćaš kući. Spavaj na ‘Marakani’. Klimnuo sam glavom i nastavio da treniram u Partizanu“.
Otac je inače umeo da bude strog, insistirao je na odličnim ocenama i pretio zabranom fudbala ako bi se one pokvarile. Zato je Moca sve do ulaska u juniorsku reprezentaciju SFRJ bio vukovac. Iako...
“Stanovali smo u Rakovici, beogradskom radničkom predgrađu, i najviše vremena sam gubio u gradskom prevozu jer ni po koju cenu nisam želeo da propustim trening. Dešavalo se da na stadionu učim pre treninga, a ljudi iz Partizana su nam često organizovali večeru u klupskom restoranu. Za život van stadiona i škole nije bilo vremena, ali mi nije bilo žao jer sam verovao da ću jednog dana igrati za prvi tim Partizana“.
Na kraju je i dočekao i debi u prvom timu u društvu veličina kakve su Vladica Kovačević, Hasanagić, Rašović, Ivan Ćurković... Godinu dana ranije gledao ih je u direktnom prenosu finala Kupa evropskih šampiona u kome je Partizan izgubio od Reala.
“Pred utakmice neko vreme bismo provodili u karantinu na Avali i dešavalo se da me pošalju po cigarete. Bio sam presrećan što mene šalju jer to podrazumeva bilo kakvu komunikaciju“, vrteo je film.
U međuvremenu je postao Partizanov rekorder po broju utakmica – taj je učinak kasnije oborio Saša Ilić - četvrti je na večnoj listi najboljih strelaca... I mada je u starosti umeo da zasmeta nekima od funkcionera – skoro pa svima u stvari, iako on sam nikada ni lošu reč nije o njima javno rekao – ostao je Partizanov simbol za sva vremena.
U očima prijatelja, poseban tip. Umeo je da se zabavi na najrazličitije načine. Terminom u balonu recimo...
“Osim mene, tu nema nekadašnjih fudbalera, nego su to sve ljudi iz nekog drugog sveta. Precizniji da budem, uglavnom iz glumačkog sveta. Na primer, jedan od aktera je naš čuveni scenarista Duško Kovačević koji je u svoje vreme bio veoma talentovan fudbaler. Međutim, opredelio se za drugu vrstu umetnosti, a ha, ha... Pored njega, na parket istrče Vlada i Bajka, onda Laza Ristovski, dok su ranije redovno dolazili Bora Todorović i Goran Marković. I obavezno da napomenem da je nekoliko puta s nama igrao i Emir Kusturica... Dobar je Profesor, dobar, zna da je skloni!“.
Posle radnih obaveza kakve je dugo imao i u crno-beloj omladinskoj školi voleo je da vreme provodi sa unucima Sofijom i Danilom, a imao je i dva hobija.
“Prvi je pecanje koje sam svojevremeno kao igrač i kasnije kao trener veoma često upražnjavao. Ništa me od svakodnevne takmičarske tenzije i stresa nije opuštalo kao to vreme koje sam provodio u miru i tišini pored vode... A nikada nisam iz vode izvadio primerak teži od 300 grama. Oduvek mi je od hvatanja kapitalaca bilo važnije da se plovak drma, a ha, ha.."
Drugi još neobičniji za jednog bivšeg fudbalera – slikarstvo.
"Nikakav poseban talenat za slikanje nisam ispoljavao. Ali, pre nekih šest-sedam godina, na potpuno slučajan način, iz čiste dosade sam uzeo četkicu u ruku. Naime, jednom prilikom sam ostao sam kod kuće, jer su supruga i deca negde otišli. Zapadne mi za oko neka osušena tikva i padne mi na pamet da je oslikam. Kad su se moji vratili kući, uopšte mi nisu verovali da sam to ja tako lepo išarao. Nedugo zatim, morao sam da slikam pred majčinim očima, da bi mi poverovala da je slika koju sam joj prethodno pokazao moje delo. Eto, na taj način sam počeo. I zaista slikanje, baš kao i pecanje, može čoveka sjajno da opusti“.