Ovaj klub je sociološki fenomen, on jede dušu i uživa u groznici koja ga polako ubija

Mediteranski kotao u kom strast i nasilje dele istu tribinu. Grad Marselj i klub Olimpik Marselj su prostor hroničnog socijalnog pritiska i ponosa koji ne trpi autoritete. Istorija kluba prepuna je ekstremnih amplituda. To je grad koji je 1993. godine postao prvi (i 32 godine ostao jedini) u Francuskoj sa titulom prvaka Evrope, ali i grad koji je spreman da spali sopstveni dom kada se snovi ne poklapaju sa realnošću. Najekstremniji primer te autodestrukcije desio se 30. januara 2021. godine, kada je oko 300 besnih navijača bukvalno jurišalo na klupski trening centar. Naoružani bakljama i dimnim bombama, navijači su probili kapije, palili drveće i napali sopstvene igrače, primoravši ligu da odloži utakmicu protiv Rena samo nekoliko sati pre početka. Bio je to klasičan Olimpikov trenutak, onaj kada projekat ustupa mesto čistom haosu. Taj događaj je sve što treba da znate o Marselju.

Tako je i Roberto De Zerbi tražio vreme za implementaciju kompleksnog sistema, ali u Marselju svaka utakmica bez pobede izaziva krizu identiteta. Taj pritisak natera trenere da sumnjaju u sebe, što se desilo i Italijanu. Na Velodromu su policajci redovno meta kamenica, a gostujući igrači pod zaštitom štitova dok izvode kornere... Marselj je trusno područje koje ne prašta prosečnost, a poslednjih 14 godina bez ikakvog trofeja (čak i bez Kupa, Liga kupa, Superkupa) samo su dodatno naoštrile tu giljotinu koja čeka svakog vizionara koji pomisli da može da ukroti ovaj vulkan i nadvisi sociološki fenomen zvani Marselj. Ovo je mesto koje sažvaće i ispljune fudbalske mozgove za koje u trenutku dolaska u ovaj klub pomislite da su elitni.

Ako pogledate spisak trenera koji su prodefilovali kroz Marselj od poslednjeg trofeja 2012. godine, videćete da su stalno dolazila izuzetno poznata i prethodno trofejna imena. Ipak, za svakoga od njih, Velodrom je bio preveliki zalogaj. Setite se samo Marsela Bjelse. Kada je "Ludak" stigao u luku 2014. godine, on nije samo preuzeo tim, on je pokrenuo religiju, kao što je to radio ili pokušavao da uradi i na mnogim drugim mestima. Marselj je grad koji prezire autoritet, a obožava autentične fanatike, a Bjelsa je bio upravo to, čovek koji sedi na frižideru pored aut-linije, ne gleda novinare u oči i zahteva od igrača da trče dok ne ispljuju pluća.

©AFP (Marselo Bjelsa)

U prvoj polusezoni sa ekscentričnim Argentincem, Marselj je igrao verovatno najlepši fudbal u Evropi. Bili su jesenji šampioni, a Velodrom je svake nedelje bio u stanju kolektivnog transa. Bjelsa je vratio ponos ljudima koji se osećaju zapostavljenima od strane Pariskog hegemona. Njegov pad je bio tipično "marseljski", kombinacija unutrašnjeg sagorevanja i klupske amaterske politike. Njegov sistem "čovek na čoveka" preko celog terena doveo je do toga da ekipa u martu ostane bez goriva. Od titule su spali na četvrto mesto, ali navijači mu nisu zamerili. Naprotiv, skandirali su njegovo ime i nakon poraza.

Bjelsa je tražio potpunu kontrolu nad transferima. Kada je shvatio da mu uprava (tadašnji predsednik Vensan Labrun) prodaje ključne igrače iza leđa i menja detalje ugovora u poslednji čas, uradio je nešto što niko drugi ne bi smeo. Posle samo jedne utakmice u svojoj drugoj sezoni (avgust 2015), nakon poraza od Kaena, ušao je u salu za konferencije i hladnokrvno saopštio "Završio sam ovde, dajem ostavku". Bjelsa je naučio Marselj da je proces važniji od trofeja, ali je istovremeno stvorio toksično okruženje za svakog naslednika koji nije spreman da postane mučenik za klub.

U hronologiji marseljskog ludila, Rudi Garsija zauzima specifično mesto. On nije bio ludi vizionar poput Bjelse, niti ulični fajter poput Horhea Sampaolija. On je bio čovek angažovan da bude lice novog, bogatog, američkog Marselja nakon što je klub preuzeo Frank Mekort. Njegov mandat je savršena ilustracija onoga što se dešava kada se u Marselju pomešaju velika ulaganja, nerealna očekivanja i potpun gubitak kontakta sa bazom navijača.

Garsija je u klub ušao sa oreolom pobednika koji je sa Lilom pet godina ranije uzeo titulu i stabilizovao Romu. Mekort mu je dao kasu namenjenu za trošenje na transfer pijaci. Trošile su se desetine miliona na zvezde poput Dimitrija Pajea i Kevina Strotmana. Vrhunac njegove ere bilo je finale Lige Evrope 2018. godine. Ceo grad je bio u delirijumu, činilo se da se Marselj vraća na mapu velikana. Iako su izgubili od Atletiko Madrida, Garsija je tada bio na vrhuncu moći. Imao je tim, podršku i rezultate.

Onog trenutka kada su rezultati počeli da izostaju (sezona 2018/19), Garsija je izgubio kontrolu nad skupim zvezdama. Svlačionica se podelila na klanove, a on nije imao harizmu kojom bi ih ponovo ujedinio. Garsija je postao simbol uprave koju su navijači počeli da mrze. Njegove izjave su postale šablonske, branio je neodbranjivo i delovao je kao birokrata, a ne kao vođa. Navijači Marselja mogu da oproste poraz, ali ne praštaju ako deluješ kao da te nije briga ili ako nemaš ono što bi mogli da nazovemo "krvlju u očima". Otišao je u maju 2019. uz ogromno neprijateljstvo navijača. Ali prava bomba usledila je par meseci kasnije kada je preuzeo najvećeg rivala - Lion. To je u očima javnosti u Marselju bio čin vrhunske izdaje. Garsija je od od menadžera za petogodišnji projekat postao najomraženija ličnost u gradu.

©AFP (Andre Viljas Boas)

Epizoda sa Andreom Viljas Boasom stoji kao vrhunski dokaz da u ovom klubu trener nije samo šef struke, već talac potpuno haotičnog sistema. Dok je Garsija bio žrtva rezultata i korporativnog imidža, Portugalac je postao žrtva sopstvenog integriteta u sukobu sa upravom koja mu je radila iza leđa. Nekadašnje trenersko čudo od deteta i naslednik Žozea Murinja, stigao je na Velodrom sa željom da rehabilituje karijeru. I na početku mu je išlo veoma dobro. U svojoj prvoj sezoni (2019/20), prekinutoj pandemijom, uspeo je ono što mnogi pre njega nisu, odveo je Marselj do drugog mesta i vratio ih u Ligu šampiona nakon sedam godina čekanja. Navijači su ga zavoleli jer je bio direktan, gospodin, ali sa jasnim stavom. Ipak, on je znao da je taj uspeh bio preko reda i da ekipa nema dubinu za elitno takmičenje.

Njegov kraj u Marselju nije bio sporazumni raskid, već javno spaljivanje mostova koje se retko viđa u fudbalu. Sve je puklo 2. februara 2021. godine. Na konferenciji za medije, Viljas Boas je mirnim tonom, ali vidno besan, saopštio da je ponudio ostavku. Razlog? Klub je tog jutra doveo igrača (Olivijea Nčama iz Seltika) kog je on izričito odbio. "To je igrač kom sam rekao "ne". Nisam znao za transfer dok se nije pojavio na vestima", izjavio je pred šokiranim novinarima. Izgovorio je rečenicu koja najbolje opisuje rad u Marselju: "Ne želim novac, samo želim da odem. Ne slažem se sa sportskom politikom kluba. Ovaj klub već dve-tri godine stalno baca smeće na mene po pitanju transfera". Sve se ovo dešavalo samo par dana nakon onog čuvenog upada navijača u trening centar koji smo pominjali. Viljas Boas je shvatio da je klub pod opsadom i spolja (navijači) i iznutra (uprava). Viljas Boas je pokazao da u Marselju trener može da uradi dobre stvari na terenu, ali da će ga unutrašnja politika kluba pre ili kasnije sačekati iza ćoška.

U priči o marseljskom ludilu, Horhe Sampaoli bio je tokom 2021. i 2022. onaj kratki, blistavi trenutak kada su se poklopile frekvencije "ludog" trenera i još luđeg grada. On je bio najbliže što je Marselj prišao onoj strasti koju je ostavio Bjelsa, ali je njegov odlazak bio još jedan dokaz da je ovaj klub nemoguće zadovoljiti na duže staze. Sampaoli nije samo došao u Olimpik, on je u njega uleteo. Argentinac sa energijom čoveka koji je upravo popio pet duplih espresa bio je vizuelni i karakterni simbol Marselja. Navijači su ga obožavali jer je tokom utakmica prepešačio više kilometara pored aut-linije nego neki igrači na terenu. Izgledao je, bez loše namere rečeno, kao neka životinja ograđena malim kavezom spram svoje veličine.

Sezona 2021/22 bila je odlična. Sampaoli je vratio Marselj na drugo mesto u Ligi 1 i doveo ih do polufinala Lige konferencija. Igrao se ultra-ofanzivni fudbal, rizikovalo se sve, a stadion je ponovo postao najbučnije mesto u Evropi. Činilo se da je pronađen onaj pravi. Njegov odlazak pred leto 2022. šokirao je sve, jer se desio na samom početku priprema za Ligu šampiona. Sampaoli je od uprave zahtevao zveri za Ligu šampiona. Tražio je iskusne, skupe igrače koji mogu odmah da napadnu tron. Kada mu je sportski direktor Pablo Longorija rekao da klub mora da pazi na budžet i da se oslanja na mlade talente, Sampaoli je jednostavno rekao "Doviđenja". On je znao da sa prosečnim timom u Ligi šampiona može samo da ukalja svoju reputaciju pred navijačima koji ga vole. Izabrao je da ode kao heroj, umesto da čeka da ga pojede prosek.

Sampaolijev odlazak je bio prvi veliki šamar Pablu Longoriji (predsedniku koji je kasnije doveo i De Zerbija). To je bio dokaz da čak i kada pronađeš naizgled pravog trenera, ne možeš da mu pružiš stabilnost jer klub stalno živi na ivici da donese neku autodestruktivnu odluku. Kao i Sampaoli, i De Zerbi je ove sezone osetio taj jaz između onoga što on želi (elitni nivo fudbala) i onoga što ekipa zapravo može da isporuči pod pritiskom. Razlika je u tome što je Sampaoli otišao jer mu nisu dali oružje, a De Zerbi je otišao jer oružje koje je dobio nije opalilo kada je bilo najvažnije.

©AFP (Horhe Sampaoli)

U hronologiji Olimpikovog samouništenja, Igor Tudor ostao je upamćen kao čovek koji je pokušao da uvede gvozdenu disciplinu u grad koji živi od anarhije. Njegova epizoda je savršen primer šta se desi kada se balkanski mentalitet i beskompromisni rad sudare sa zvezdama koje ne trpe autoritet i navijačima koji nemaju strpljenja. Tudor je stigao kao zamena za Sampaolija, ali je bio njegova potpuna suprotnost. Dok je Sampaoli bio emocija i haos, Tudor je bio sistem, trčanje do iznemoglosti i vojnička disciplina.

Retko koji trener je dočekan sa toliko neprijateljstva. Već na prvoj prijateljskoj utakmici na Velodromu, pre nego što je sezona uopšte počela, ceo stadion mu je zviždao. Navijači su bili besni zbog odlaska Sampaolija, a Tudorov strogi pristup na treninzima odmah je izazvao pobunu u svlačionici. Iskusni igrači, poput Dimitrija Pajea, završili su na klupi jer nisu mogli (ili hteli) da prate Tudorov brutalni fizički tempo. Uprkos bojkotu i tenziji, Tudor je uspeo da natera Marselj da igra možda i najmoderniji fudbal u poslednjoj deceniji. Njegov sistem sa ekstremnim visokim presingom pretvorio je Marselj u mašinu koja je mlela protivnike u prvom delu sezone. Pobedili su Pari Sen Žermen u Kupu, igrali su muški, ali cena je bila ogromna, svlačionica je ključala od nezadovoljstva.

Tudor nije dobio otkaz; on je sam odlučio da ode nakon samo jedne sezone, iako je ekipa završila kao treća i izborila kvalifikacije za Ligu šampiona. Njegova čuvena rečenica pri odlasku bila je da je u Marselju proveo godinu dana, ali da se oseća kao da je radio tri. Pritisak medija, stalni sukobi sa igračima i činjenica da te navijači ne vole čak ni kad pobeđuješ, iscrpeli su ga do temelja. Marselj je sredina koja ceni harizmu pre discipline. Tudor je bio previše krut za tamošnji način života. On nije želeo da pravi kompromise sa zvezdama tima, a u Marselju takav stav često vodi u izolaciju.

Tudor i De Zerbi su obojica bili žrtve visokih taktičkih zahteva, ali na različite načine. Tudor je tražio fizički ekstrem, a De Zerbi taktičku perfekciju. Obojica su shvatila istu stvar: u Marselju ne možeš da gradiš sistem ako igrači mentalno pucaju pod pritiskom tribina. Kada je De Zerbi otišao pre dva dana, sigurno je u glavi imao Tudorove reči o iscrpljenosti. Marselj ne troši čoveka samo na terenu, on mu jede dušu van njega.

©AFP (Igor Tudor)

U hronologiji marsejskog propadanja, Đenaro Gatuzo je bio pokušaj da se klin klinom izbije. Uprava je mislila: ako je grad lud, dajmo im najluđeg trenera na tržištu, čoveka koji jede živu travu i ne preza ni od koga. Ipak, ispostavilo se da ni on nije bio dovoljno tvrd za marseljski zid. Gatuzo je stigao kao vatrogasac nakon što je Marselino pobegao posle samo sedam utakmica zbog pretnji navijača smrću upravi. Italijan je uleteo u ambis sa osmehom, spreman na fajt.

Gatuzo jeste po karakteru bio idealan za Marselj. On razume vrelu krv i pritisak. Međutim, ekipa koju je nasledio bila je psihički potpuno slomljena i taktički dezorijentisana. On je pokušao da ih podigne na galamu i emociju, ali ovaj tim Marselja je pokazao da ima hroničan nedostatak karaktera. Kulminacija njegovog neuspeha bila je serija od sedam utakmica bez pobede početkom 2024. godine. Gatuzo je lutao između formacija, pokušavajući da pronađe bilo šta što funkcioniše. Na kraju je ekipa izgledala kao grupa građana koja se prvi put vidi na terenu. Nakon poraza od Bresta, gde je Marselj igrao sa igračem više i opet izgubio, Gatuzo je javno digao ruke. Izjavio je da "ekipa nema dušu" i da on više ne zna kako da ih motiviše. To je u Marselju smrtna presuda, kad i Gatuzo kaže da nema više borbe, jasno je da je "zadnje vreme došlo". Dobio je otkaz nakon samo pet meseci, ostavljajući tim na devetom mestu. Otišao je pognute glave, priznajući da je ovo bio izazov koji je prevazišao čak i njegovu legendarnu tvrdoglavost.

©AFP (Roberto De Zerbi)

I na kraju, Roberto De Zerbi stigao je na Velodrom uz fanfare kakve grad nije video od dolaska Bijelse. Njegov potpis na trogodišnji ugovor smatran je najvećom pobedom predsednika Pabla Longorije, dovesti najtraženijeg trenera Evrope, čoveka kojeg je želeo Bajern, bio je dokaz da Marselj ponovo želi da postane gigant. De Zerbi nije samo trener, on je ideolog. Njegov fudbal zahteva matematičku preciznost, rizik koji graniči sa ludilom (na primer iznošenje lopte iz peterca pod presingom) i potpunu posvećenost detaljima.

Sezona 2024/25 bila je i više nego pristojna za početak dugog projekta. De Zerbi je vratio Marselj u vrh, završivši kao drugi u prvenstvu. Marselj je igrao fudbal koji je bio estetski savršen. Činilo se da projekat raste sigurnim koracima. Ali, u Marselju, uspeh je očigledno samo najava za još bolniji pad. A, onda, ono što smo svi videli, druga sezona pretvorila se u košmar koji je kulminirao ubedljivim porazom od Briža u poslednjem kolu Lige šampiona i nenalaženjem mesta među 24 najbolja tima u eliti (da Trubin nije dao onaj gol Realu, Marselj bi prošao uprkos velikom neuspehu na stadionu Jan Brejdel), a onda istorijskom brukom na Parku prinčeva protiv aktuelnog evropskog šampiona (0:5).

Poraz od Parižana nije bio samo statistički debakl, već javno poniženje De Zerbijevog sistema. Navijači su videli kako njegova sofisticirana taktika puca pred sirovom snagom rivala. De Zerbi je uveo režim koji je podsećao na laboratoriju. Kontrolisao je sve, od ishrane do privatnog života igrača. Dok su pobeđivali, to se nazivalo profesionalizmom. Kada su počeli da gube (posebno nakon šokantnog ispadanja iz Lige šampiona), to je postalo "diktatura". Igrači su prestali da veruju u njegove komplikovane šeme. Za razliku od Bjelse koji je otišao ponosan, ili Vilas Boasa koji je otišao besan, De Zerbi je otišao slomljen. Njegova izjava da "više nema kapaciteta da motiviše ekipu" bila je bela zastava okačena na Velodromu. Čovek koji je verovao da može da kontroliše svaki milimetar terena, priznao je da ne može da kontroliše marseljski haos.

Ako je Bjesla bio religiozni vođa, Sampaoli vatra koja kulja, a Tudor čelična ruka, De Zerbi je bio mozak. Problem je što Marselju ne treba mozak koji analizira, jednostavno ne može da opstane. Odlaskom De Zerbija krug se zatvorio. Marseilj je još jednom dokazao da je aurom jači od svakog imena, svakog projekta i svake taktike. To je klub koji ne želi da bude izlečen, on uživa u svojoj groznici, čak i kada ga ona polako ubija. Možda je problem u tome što svi ovi veliki treneri dolaze u Marselj da ga promene, ne shvatajući da grad ne traži arhitektu, već saučesnika u svom ludilu. Takav će izvesno biti i sledeći...