Otišao Vardi nižih liga: Zdepasti pesnik šesnaesterca, čuvar duše starog engleskog fudbala

Jedan gol. Samo jedan jedini gol nedostajao mu je da stigne do čarobne brojke od 300. Da je neko drugi u pitanju, možda bi produžio karijeru za još nekoliko meseci, pronašao klub koji bi mu pružio priliku da zaokruži učinak i ode sa brojkom lepšom za statističke almanahe. Međutim, igračku karijeru završio je čovek koji nikada nije igrao fudbal zbog lepote brojki. A i kakav bi to oproštaj bio da se nije završio onako kako je proveo najveći deo života -- smeštanjem lopti u protivničku mrežu? Het-trik protiv Piterboroa u poslednjoj utakmici za Donkaster. Tri gola za kraj. Poslednji naklon publici, poslednja demonstracija instinkta koji ga je hranio pune 22 godine. Kao da je fudbalska sudbina rešila da mu za rastanak pokloni još jedno popodne iz najboljih dana. A onda je, sa 40 godina, rekao da je dosta.

Bili Šarp je u ponedeljak objavio da je okačio kopačke o klin. Sa njim se od engleskog fudbala oprostio jedan od poslednjih velikih predstavnika stare škole, onih zdepastih, nezgodnih, prgavih centarfora koji nisu morali da izgledaju kao vrhunske atlete da bi protivničkim štoperima predstavljali noćnu moru. Za publiku naviknutu na glamur Premijer lige možda samo još jedno ime iz nepregledne istorije engleskog fudbala. Za svakoga ko je makar jednom osetio draž Čempionšipa, njegovih kišnih popodneva i večeri, prepunih tribina i utakmica u kojima se za svaki metar terena vodi mali rat, Bili Šarp je institucija. Svojevrsni Džejmi Vardi nižih liga. Samo sporiji, zdepastiji, možda i manje atraktivan, ali sa istom onom nezasitom glađu za golovima.

Nije pokušavao da od sebe napravi većeg fudbalera nego što je bio. Naprotiv, u oproštajnoj poruci pokazao je onu neposrednost koja ga je pratila tokom cele karijere.
"Ja nisam bio najtalentovaniji igrač, možda uopšte nisam ni bio talentovan za fudbal, možda nisam najomiljeniji na terenu, ali kod sebe mi je važno jedno, da iskreno volim fudbal. Strastven sam i mislim da sam iz svoje karijere izvukao baš sve što sam mogao. Stvorio sam uspomene koje će trajati čitav život".

Ipak, koliko god impresivna bila fudbalska biografija Bilija Šarpa, postoji jedan trenutak koji možda najbolje objašnjava kakav je čovek stajao iza tih silnih golova. I koji je, nažalost, nastao iz najveće tragedije koju jedan roditelj može da doživi. Bila je jesen 2011. godine. Šarp je tada nastupao za Donkaster i imao 25 godina. Sa suprugom je dobio sina Luija, ali je dečak, zbog teških zdravstvenih komplikacija, preminuo svega dva dana po rođenju. Svet mu se srušio. Samo nekoliko dana kasnije Donkaster je trebalo da igra protiv Midlzbroa. U takvim okolnostima niko ne bi ni pomislio da od Šarpa traži da izađe na teren. Ali on je želeo da igra, da makar tih devedeset minuta pronađe nekakav smisao u onome što mu se dogodilo. Da uradi jedino što je najbolje znao. I onda, u 14. minutu, lopta je završila u mreži Midlzbroa. Šarp je postigao fantastičan pogodak, a zatim podigao dres i otkrio majicu sa porukom: "Ovo je za tebe, sine".

Čak je i sudija odlučio da ne pokaže žuti karton zbog podizanja dresa, iako su pravila nalagala kaznu. Te večeri ljudskost je bila važnija od pravilnika. A menadžer Midlzbroa Toni Moubrej poručio je posle utakmice da je to bio gol koji mu nije bilo teško da primi. Među stotinama pogodaka koje je postigao, taj jedan imao je težinu koju nijedna statistika ne može da izrazi. Gol posvećen sinu kog je izgubio. Gol kojim je jedan otac, pred hiljadama ljudi, pokušao da pronađe malo svetlosti u najcrnjem trenutku svog života.

A ako postoji klub koji najbolje objašnjava ko je zapravo bio Bili Šarp, onda je to Šefild Junajted. Njegova veza sa Oštricama nikada nije bila samo profesionalna. Nije to bila ljubav nastala potpisivanjem ugovora, dolaskom na predstavljanje pred fotografe ili prvim golom u crveno-belom dresu. Počela je mnogo ranije, još dok je bio petogodišnji dečak kog je otac prvi put poveo na Bramal Lejn. Šarpov otac bio je jedan od onih navijača kojima klub određuje raspored života. U mladosti je autostopom putovao na gostovanja Šefild Junajteda, prelazio kilometre samo da bi 90 minuta gledao svoje ljubimce. Takvu ljubav preneo je na sina. Mali Bili najpre je stajao na čuvenom Šefildovom kopu, potom je pored terena skupljao lopte, da bi jednog dana i sam obukao dres kluba koji je obožavao. Od dečaka sa tribine do kapitena na terenu, teško je zamisliti lepši fudbalski krug.

Bilijev idol bio je Alan Širer, što mnogo govori o tome kakvog je napadača želeo da predstavlja. Bez suvišnih komplikacija, nepotrebnih driblinga i poteza za televizijske špice. Lopta u šesnaestercu, pogled ka golu i završnica. Sve ono što su engleski centarfori decenijama pretvarali u umetnost. Već kao tinejdžer pokazivao je da ima nešto što se ne uči. Nije bio naročito brz, nije oduševljavao tehnikom, a fizički je pre podsećao na nekog tvrdoglavog momka sa lokalnog igrališta nego na budućeg profesionalca. Ali je znao gde će lopta završiti. I, što je mnogo važnije, znao je gde on treba da bude kada tamo stigne.

©Guliver Image (Nikada Bili Šarp nije imao problem da se našali na svoj račun)

Nije, međutim, njegov put bio posut ružama. Morao je Šarp da ode iz voljenog Šefilda kako bi dokazao koliko vredi. Rešetao je mreže za Skantorp, Donkaster, igrao za Sautempton, Notingem Forest, Reding, Lids, Hal, a pred kraj karijere oprobao se i preko Atlantika, u dresu Los Anđeles Galaksija. Menjao je sredine, trenere, saigrače i rangove takmičenja, ali nikada nije izgubio ono najvažnije, sposobnost da se u šesnaestercu pojavi tamo gde ga niko ne očekuje. A Šefildu se uvek vraćao.

Treći dolazak na Bramal Lejn, 2015. godine, ispostaviće se kao početak najlepšeg poglavlja njegove karijere. Junajted je tada bio zaglavljen u trećem rangu engleskog fudbala, daleko od nekadašnjih premijerligaških dana. Klub velike tradicije, ogromne navijačke baze i ambicija koje su odavno prevazilazile ligu u kojoj se takmičio. A onda su se poklopile dve stvari. Na klupu je seo Kris Vajlder, još jedan čovek duboko povezan sa Šefild Junajtedom, dok je Šarp dobio priliku da kao kapiten predvodi klub koji je voleo od detinjstva. Rezultat? Prava mala fudbalska revolucija.

U sezoni 2016/17. Oštrice su osvojile Ligu jedan sa okruglo 100 bodova, a Šarp je postigao čak 30 golova. Nije bilo važno da li je protivnik igrao sa trojicom ili petoricom pozadi, da li je teren bio suv ili natopljen kišom. Bili je pronalazio način. Dve godine kasnije, sa još 23 pogotka u Čempionšipu, bio je jedan od najzaslužnijih za povratak Šefild Junajteda u Premijer ligu. Klub koji je pre samo nekoliko sezona igrao trećeligaški fudbal ponovo se našao među engleskim velikanima.

I ko je dočekao da bude jedan od junaka tog povratka? Dečak koji je nekada sa tribina sanjao da makar jednom zaigra na Bramal Lejnu. Kada su Oštrice u avgustu 2019. gostovale Bornmutu, u prvoj premijerligaškoj utakmici posle 12 godina, upravo je Šarp postigao pogodak za izjednačenje i konačnih 1:1. Ušao je sa klupe i uradio ono što je radio čitavog života. Našao se na pravom mestu i ugurao loptu u mrežu. Nije to bio spektakularan gol, nije morao ni da bude, bio je to klasični gol Bilija Šarpa. Šefild Junajted završio je tu sezonu na devetom mestu Premijer lige, ostavivši iza sebe brojne bogatije i zvučnije klubove. Šarpova minutaža više nije bila kao nekada, ali njegov značaj nije mogao da se meri brojem provedenih minuta na terenu. Bio je kapiten, autoritet u svlačionici i živa veza između navijača i ekipe.

©Reuters

Godine su potom prolazile, klubovi su se menjali, golovi nizali, a Šarp je uporno odbijao da prepusti mesto mlađima. Čak i kada je napustio Šefild Junajted 2023. godine, mnogi su pomislili da je došlo vreme za kraj. Otišao je u Ameriku, zaigrao za LA Galaksi, ali ga fudbalski nemir nije napuštao. Vratio se u Englesku, ponovo obukao dres Donkastera i nastavio tamo gde je stao. Usput je ostvario još jedan nesvakidašnji podvig. Postizao je het-trikove kao tinejdžer, zatim u dvadesetim, tridesetim i, konačno, četrdesetim godinama života. Četiri životne decenije, ista navika. U svojoj poslednjoj utakmici protiv Piterboroa čak tri puta je zatresao mrežu, kao da je želeo da ostavi još jedan potpis pre nego što zauvek zatvori vrata svlačionice.

A onda je, gostujući na Skaj sportu, saopštio odluku.
"Vreme je da okačim kopačke o klin. Bila je to dobra vožnja, dogurao sam daleko, do četrdesete. Želeo sam da odem pod svojim uslovima. Video sam mnogo prijatelja kojima su povrede oduzele tu mogućnost. Hteo sam da završim u velikom stilu i, na moju sreću, u poslednjem nastupu postigao sam het-trik“, rekao je Šarp.

©Reuters

Nije morao da bude najtalentovaniji. Nije morao da bude najbrži, najjači, najskuplji, niti da postane globalna marketinška zvezda. Uspeo je da bude ono što je kao petogodišnjak na tribini Bramal Lejna verovatno smatrao najvećom mogućom srećom - fudbaler i kapiten svog Šefild Junajteda i još ponešto. Čovek koji je postigao 299 golova, pomogao klubovima da se penju kroz englesku fudbalsku piramidu i izgradio status jednog od najprepoznatljivijih napadača Čempionšipa svoje generacije.

Nedostajao mu je samo jedan gol do 300. Ali kada se podvuče crta ispod takve karijere, zaista je teško pronaći bilo šta što mu je nedostajalo. Jer, možda je 300 lepša brojka za istorijske knjige, ali 299 sa het-trikom za kraj mnogo je lepša fudbalska priča. A Bili Šarp je, ipak, čitavog života igrao fudbal zbog takvih priča.