Ostao je dužan taj jedan zagrljaj „sinu“ Frančesku (VIDEO)

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Katara)

Frančesko, imaš li neku poruku za Sinišu Mihajlovića?

„Veliki zagrljaj i nadam se da ćemo se uskoro videti“, rekao je Toti.

Posle pet minuta priče o Mesiju, Mbapeu i finalu, to je bilo poslednje pitanje na koje je odgovorio u miks zoni sa dvadesetak novinara i udaljio se.

U Dohi se igrao Kup legendi na kojem je učestvovalo blizu 100 velikih imena svetskog fudbala: Kaka, Mateus, Kafu, Roberto Karlos, Igita, Del Pjero, Figo, Ševčenko, Snajder, Zaneti, Forlan, Mijatović, Ronaldinjo, Toti, Trezege, Vijeri...

Tek što sam otkucao poruku uredniku da imam izjavu Totija o Mihi, minut kasnije je italijanski Sportmediaset objavio užasnu vest.

Buljim prazno u ekran, pokazujem Italijanima pored, ni oni još nisu saznali...

„Ma che cazzo“, kaže snimatelj RAI televizije koji ljutito odbija da poveruje.

Umesto višesatnog druženja sa velikim imenima svetskog fudbala, pitanja i odgovora o Mundijalu, finalu, Mesiju, sve se pretvara u atmosferu mučne tišine. Većinu od tih dvadesetak novinara čine Italijani, Brazilci i Argentinci.

Ovim prvima se sve menja. Brazilci rade neki svoj posao, Argentinci zaustavljaju Zabaletu, Maksija Rodrigeza i pričaju o finalu, a Italijani i ja gledamo okolo nekih dobrih desetak minuta. Mikrofoni i kamere sklonjeni, prolaze pored nas Kafu, Klinsman, Dida... Niko ih ne zaustavlja.

I tek kada je izašao Havijer Zaneti, zaustavljamo ga sa samo jednom rečju.

Sinisa.

Popularni Pupi kao i uvek ozbiljan izraz lica.

„Da, nažalost malopre smo dobili tu vest. Pretužno. Šaljem veliki zagrljaj njegovoj porodici u ovom teškom trenutku. Siniša će zauvek biti sa nama“, jedva je prevalio nekoliko rečenica preko usta.

Ali kapitenski u svom stilu.

Nailazi Ivan Zamorano. Pitamo ga o Siniši. Šokiran je.

„Neee? Ma kada? Kako? Danas?“, u neverici se okreće okolo kao da nesvesno traži potvrdu da nije istina ovo što je čuo.

Očigledno da ni svi igrači još ne znaju...

Izlazi i Masimo Ambrozini. Bled po prirodi, sada tek izgleda kao duh. Na licu mu se sve vidi koliko je potresen. Na poleđini dresa je flomasterom ispisao „Siniša“ i broj „11“. Isto su sa dresovima uradili i Dario Šimić, Vesli Snajder, Mičel Salgado...

Isto je uradio i prvi čovek svetskog fudbala Đani Infantino. Na početku odmahuje rukom na poziv novinara ali kada je čuo „Siniša Mihajlović“, prišao je. Nema srca da se pravi lud u takvom trenutku. Ali je ostao bez teksta... Ne zna šta da kaže.

„Zagrljaj. Zagrljaj. Bio je jedinstven. Veliki“, bilo je sve što je rekao Infantino i onda je pokazao na poleđinu dresa.

Materaci, Veron, Nesta, Zambrota... Niko iz tog društva ne želi ništa da priča. Tišinom kao da negoduju protiv sudbine jer je čovek sa kojim su vodili „hiljade bitaka“ otišao nepravedno i prerano. Vidim im se na licima da ne mogu da svare vest koju su primili.

Zastaje smireni Demetrio Albertini. I kao igrač je bio hladan i odmeren. Počinje da priča i pokazuje nam podlakticu ruke na kojoj se svaka dlaka digla.

„Zajedno smo igrali jednu sezonu u Laciju, osvojili smo Kup Italije. Bio je lider u svlačionici, svi znamo kakve su bile njegove šuterske sposobnosti na terenu. Iluzorno je podsećati na to. Bio je veoma temperamentan i kvalitetan igrač. Njegova porodica je divna i ovom prilikom im šaljem veliki zagrljaj. On je bio jedan od nas. Kao da je imao italijanski pasoš (Albertini ne zna, što je normalno, da je Miha imao dvojno državljanstvo, dakle i italijanski pasoš op.a.).

Kako je bilo sa njim u svlačionici?

„On definitivno nije bio neko ko ćuti. Naprotiv, Siniša je bio lider koji se i te kako čuo i njegova uloga vođe je bila lako uočljiva od prvog dana kada sam kročio. Iako sam ja proveo samo godinu dana sa njim u istom klubu“.

Znao je da govori i strelja očima na terenu i svlačionici?

„Ne samo očima već i rečima. Iskreno govoreći, on je i na delima bio lider. Ne samo na rečima. Kada je bilo stani-pani on se nije nikada povlačio, jer je uvek davao sto odsto sebe. Zvuči čudno kada se govori o osobama u ovakvim momentima da izlaze napolje samo lepe stvari, ali on je zaista bio lider. A lideri često koriste i štap i šargarepu i znaju kako da ih doziraju u zavisnosti od grupe u kojoj se nalaze“.

Havijer Zaneti se još dva puta vratio među novinare da govori o Siniši. Nije mu lako, vidi se da guta knedle, ali kao što je na terenu bio kapiten i preuzimao odgovornost, takav je i kada treba nešto reći u teškim trenucima. Kolos od čoveka.

Jedan od retkih „interista“ pored njega koji je smogao snage da priča je čuveni Kolumbijac Ivan Ramiro Kordoba.

„Miha je bio veliki igrač, veliki trener, veliki čovek. Bio je veoma jak. Prenosio je svoju sigurnost i snagu na druge. Sećem se da pošto nije bio brz kao centralni bek uvek je insistirao da ekipa bude kompaktna bez straha, znao je sa loptom i bio je veoma hrabar i živeo je jedan hrabar život.

Kakav je bio u svlačionici, kakav je imao uticaj na grupu?

„Pripadao je osobama koje ne pričaju mnogo, ali kad progovore svi ih slušaju i te reči dodiruju srce. Ne ostavljaju te ravnodušnim i želiš da daš sve od sebe.

Da li ste pričali međusobno o vašim životnom iskustvima 90-ih u Kolumbiji i Srbiji?

„Pričali smo. Mislim da ima nekih paralela između naših istorija, ali i da je njegova bila mnogo teža, zbog ratova, bombardovanja... I Stanković nam je pričao o tome. Verovatno odatle dolazi hrabrost i odlučnost da se ostvare rezultati i da se igra svaka utakmica kao da je poslednja“.

Od kada se niste čuli?

„Nismo se čuli neko vreme. Ponekad ne želiš da smetaš zbog poštovanja koje imaš prema osobama koje su te naučile mnogo čemu, kao fudbaler ali i kao trener“.

Santjago Solari je odbio argentinske novinare da priča o Mesiju, Argentini, finalu... Ali za nekadašnjeg saigrača iz Intera je samo tužno procedio kroz zube:

„Dobar čovek i dobar drug. Imam najbolju moguću sliku o njemu kao o osobi i fudbaleru. Velika podrška njegovoj porodici“.

Vidno potresen je i Dario Šimić.

„Jako mi je... Sad smo primili vest. Iako smo znali da je bolestan dugo, ovo je ipak veliki šok. Bio je velika osoba, veliki sportista i veliki prijatelj. Uvek je bio blizu sa svojim savetima iako nismo iz iste generacije. Uvek mi je pomagao i cenim to. Puno će mi faliti“.

Kakav je trag ostavio u italiji?

„Veliki. Samim tim što je bio veliki igrač ,a posle su ga jako cenili i kao trenera. Malo stranaca to može napraviti“.

Kako su igrači ovde primili vest?

„Video sam koliko su bili tužni i šokirani...Baš se osetila tuga u svlačionici“.

Prolazi opet i Frančesko Toti.

Ovoga puta ga niko ne zaustavlja. Malo je i glupo posle onoga što je rekao... Prošlo je samo sat vremena ili nešto duže od one rečenice da se nada zagrljaju sa Mihom. U međuvremenu se oglasio na društvenim mrežama. Slikom zagrljaja sa Mihajlovićem...

Italijanski novinari me podsećaju na jednu stvar koju su kasnije ispričali i Toti, i Mihajlović. Onoga martovskog dana 1993. godine kada je Vujadin Boškov podigao 16-godišnjeg klinca sa klupe i poslao ga da upiše prve minute u dresu Rome, uradio je to posle nagovora Siniše Mihajovića. Siniša je bio taj koji je Boškova posavetovao da talentovanog momka povede na gostovanje u Brešu i da ga uvede 15 minuta pre kraja. Kažu da je Roberto Muci ustao kada je video da Boškov planira izmenu i da je bio ubeđen da on ulazi, ali da ga je Miha vratio da sedne jer je red na „onog malog“...

I eto, taj mali je postao to što jeste. Ikona Rome i Rima. Unikat za sva vremena. A prvo poglavlje te istorijske knjige je ispisano rukopisom Siniše Mihajlovića. On je prvi od Mihinih fudbalskih sinova, kasnije su došli Deki Stanković, Điđo Donaruma... Poželeo je da ga zagrli još jednom, nadao se tome ali nije dočekao. Tužnog lica je otišao ka autobusu, nije mu bilo ni do priče, ni do Mundijala, Kupa Legendi, druženja... Verovatno je premotavao film na taj martovski dan 1993, sećao se Siniše kao što je i svako od nas u tim trenucima premotavao svoje filmove o Mihi.

Nekom je u glavi išao snimak Bajerna i trk kovrdžavog dečaka podignutih ruku. Neko se setio kragne, onog prelepog dresa Jugoslavije i gola Iranu. Nekome su pale na pamet dve kifle koje su ućutkale Maksimir i ohladile Tuđmana u loži. Neko se setio tri komada iz slobdnjaka protiv Sampdorije, možda je nekome pala na pamet ona fora sa Adrijanom i slobodnim udarcem...

Iz ne znam kog razloga, počeo je po glavi da mi se mota gol protiv Čelsija. Ta utakmica mi je nešto ostala u sećanju. Našao sam ga na Youtube, pogledao ga par puta i počeo da premotavam film o Siniši Mihajloviću. Prolazili su pored Kaka, Milito, Snajder... Nisam imao više volje da bilo koga šta pitam. Šta oni mogu reći što već svi ne znamo? Youtube je vodio sa jednog gola na drugi i bilo je lepše podsetiti se najubitačnije levice svetskog fudbala.

Nikada nisi spreman za onaj momenat kada heroji detinjstva počnu da odlaze. Znaš da stariš i da je to neminovno jednog dana ali sve se nadaš da neće još. A onda se desi. I to baš njemu koji je od svih junaka tog vremena izgledao kao neuništiv. Uspela je bolest na produžetke i penale da ga slomije, ali svaki put kad gore zagrmi biće osećaj kao da je Miha izašao da zategne levicu.