Opasni princ je zavladao: Od Crnog pantera i Mirčeinog sina sada traži glavu Žorža Žezusa i skalp Liverpula (VIDEO)

Posle lude završnice južnoameričke Lige šampiona i kontinentalne titule Flamenga, danas smo dobili i poslednjeg učesnika narednog SP za klubove. Saudijski Al Hilal je popunio mesto osvajanjem Lige šampiona Azije.

I zacementirao status najvećeg kluba azijskog fudbala! Posle skoro 15 godina, Saudijci opet vladaju fudbalskom Azijom.

U revanš meču finala, Al Hilal je kao gost pobedio japansku Uravu sa 2:0 i potvrdio da je u ovom trenutku bez premca najveći azijski klub. U prvom meču finala je na svom terenu slavio 1:0, tako da je ova titula osvojena u dominantnom stilu. Pogotovo što je Al Hilal na putu do finala eliminisao Ćavijev Al Sad (a rivalitet Kataraca i Saudijaca je postao ogroman). Pre Al Sada su izbacili i najvećeg lokalnog rivala Al Itihad, da bi se na kraju osvetili Uravi za poraz u finalu od pre dve godine. Titula čista kao suza.

Ovo im je treći put da su popeli na azijski tron i po tome su izjednačeni sa južnokorejskim Pohang Stilersima. Niko drugi nema više od dve kontinentalne titule. A mogla je da ima i Urava da je pobedila. Prethodne dve je osvojila 2007. i 2017. godine i izrasla u silu azijskog fudbala. Ipak, ovoga puta je red bio na Al Hilal. Bilo bi mnogo da su i ovo izgubili. Pored tog izgubljenog finala od Urave pre dve godine i dve osvojene titule 1991. i 2000. godine, Al Hilal je imao još tri poraza u finalima za kontinentalnu krunu i smatran je velikim gubitnikom ovog takmičenja. Peti poraz u sedam finala bi baš bio previše… Pogotovo za klub koji podržava kraljevska porodica iz kuće Sauda. A kraljevska porodica Bin Salman nije navikla da gubi i da ne dobija ono što želi. Primera radi, princ Bin Salman je pred današnje finale u Japanu naredio da se obezbedi avionski prevoz za oko 3.000 Al Hilalovih navijača na trošak kraljevske porodice.

Čovek koji je uspeo ono što ostala poznata trenerska imena nisu pre njega je rumunski strateg Razvan Lučesku. U istoj godini je doneo ttulu PAOK-u u Grčkoj i azijsku titulu Al Hilalu. Menjao je saudijski velikan mnoga poznata imena na svojoj klupi u ovom veku, bili su tu Žorž Žezus, Ramon Dijaz, Zlatko Dalić, Anotan Kombuare, Ivan Hašek, Tomas Dol, Erik Gerets, Ad de Mos, Artur Žorž, Safet Sušić i niko nije uspeo da osvoji titulu šampiona Azije. Lučesku je došao i za šest meseci ostvario san prebogatom Al Hilalu i kraljesvkoj familiji koja ga podržava.

Naravno, nije samo Lučesku taj koji je bio ključ titule.

Saudijska Arabija je pre dve godine započela proces delimičnog otvaranja prema svetu po naredbi i planu ambicioznog, lukavog i opasnog princa prestolonaslednika Mohameda Bin Salmana. Što se prenelo i na fudbal. Nekadašnji ministar sporta i prinčev blizak prijatelj Šeik Turki (današnji vlasnik Almerije) je veliki zaljubljenik u fudbal i nagovorio je Bin Salmana kao velikog Al Hilalovog navijača na zeleno svetlo za modernizaciju ovog sporta u Kraljevini. Limit stranaca je od 2017. godine sa četvorice podignut na osmoricu. Klubovi su počeli da dovode kvalitetne strance, a od 10 najvećih transfera u istoriji saudijskog fudbala, čak osam je napravljeno u poslednjih godinu i po dana. Ogromna lova je počela da se vrti… 

Iako najbogatiji i najveći klub, Al Hilal nije prednjačio sa  kupovinama. Za razliku od rivala Al Itihada, Al Nasra i Al Ahlija, velikan iz Rijada je relaizovao samo jedan veliki transfer. Tek pošto su ga probali na pozajmici i uverili se u njegove kvalitete, otkupili su peruansko krilo Andrea Karilja od Benfike za 9.500.000 evra. To je jedini Al Hilalov transfer među 15 najvećih saudijskog fudbala u poslednje dve godine.

Međutim, to ne znači da Al Hilal nije trošio. Naprotiv. Ali, je trošio pametnije od konkurencije. Al Hilal je finansijsku moć pokazivao u nuđenju faraonskih ugovora poznatim pojačanjima. Nije plaćao velika obeštećenja, ali je astronomskim platama doveo prave i proverene igrače. Bafetimbi Gomis je došao za platu od 7.000.000 evra godišnje i počeo da rešeta. Sebastijan Đovinko je došao kao slobodan igrač i potpisao na tri i po godine za neverovatnih 10.000.000 evra po sezoni.

Ipak, falio je pravi trener…

Al Hilal je mislio da je rešio to pitanje kada je doveo Žorža Žezusa pre godinu i po dana. Iako je imao dobre rezultate, ubrzo su se posvađali oko para i Saudijci su morali da traže novog trenera. Prevarili su se sa Zoranom Mamićem koji je oteran posle tri meseca kada je upropastio sezonu. Iako je imao najjači tim, Al Hilal je izgubio tiulu?! Tri kola pre kraja mu je Leandre Tavamba sa golom i asistencijom naneo kobni poraz koji je lansirao Al Nasr ka tituli. Pre toga su Tavamba i njegovi autsajderi iz Al Tavona šokirali Al Hilal u polufinalu kupa (5:0!), smenili Mamića i praktično uništili  sezonu najvećem saudijskom klubu.

Ostala je slamka spasa…

Lia šampiona je bila u toku, Al Hilalu je dobro išlo u grupnoj fazi i morali su da nešto promene kako i to takmičenje ne bi otišlo dođavola. Tražili su, birali i pogodili!

Razvan Lučesku je uspeo da ukletom PAOK-u donese titulu posle tri i po decenije, pa je definitivno bio pravi čovek da prekine i Al Hilalov post u Lig šampiona. Imao je status božanstva u Solunu i zato je bio pravi šok kada je pred kvalifikacije za Ligu šampiona objavio da ide u Al Hilal.

Zašto? Pitali su se svi u Solunu, Grčkoj pa i šire.  

Odgovor je jednostavan. Kada zarađujete 800.000 evra godišnje i neko drugi vam ponudi povišicu na 4.000.000 evra za isti period, šta biste uradili? Lučesku nije odbio ugovor karijere. Kada je došao u Al Hilal, nije mnogo kukako za pojačanjima, ali je napravio čistku preplaćenih i promašenih pojačanja koja su snosila odgovornost za nedopustiv slom u finišu domaće sezone. Lučesku je brzo video ko mu je potreban, a ko ne.  Klub su redom napuštali legendarni golman Al Habsi, španski bek Alberto Botija, australijski reprezentativac Miloš Degenek, nekadašnja Salcburgova gol-mašina Đonatan Sorijano i prenaduvana zvezda arapskog fudbala Omar Abdulrahman. Jedino Lučeskuovo pojačanje za Ligu šampiona je bio odlični južnokorejski štoper Jang Hjun So koji je iz domovine pobegao zbog problema sa zakonom i zamenio je u Degeneka u poslednjoij liniji.

Gomis i Đovinko su ostali udarne igle tima, Kariljo je bio taj treći stranac koji je pravi razliku, a Jang je utegao odbranu. Uz gomilu reprezentativaca Saudijske Arabije čiji vezni red je praktično kopija Al Hilalovog.  I Lučeskuov tim je počeo da melje. Gomis je rešetao, a Đovinko izluđivao protivnike. Imali su samo pomračenje u revanšu protiv Al Sada (izgubili kod kuće 2:4 posle gostujuće pobede 4:1), ali u svim ostalim mečevima su držali kontrolu. Na kraju su Uravu pobedili u oba meča finala. Crni Panter kako glasi Gomisov nadimak zbog specifičnog stila radovanja iz vremena kada je igrao u Sent Etjenu je dao 11 golova u Ligi šampiona i takmičenje završio kao prvi strelac i MVP takmičenja.

Osim toliko čekane titule, Al Hilal je obezbedio mesto i na SP za klubove koje počinje za dvadesetak dana u obližnjoj Dohi. Tamo ih prvo čeka okršaj sa afričkim šampionom Esperansom iz Tunisa, a onda ciljaju polufinale sa Flamengom. Na čijoj klupi sedi Žorž Žezus koji je na ružan način napustio klupu Al Hilala. Bogati Saudijci ne praštaju lako kada im se neko zameri, pa će Lučesku i igrači biti debelo premirani i motivisani da prvo pokažu ko je fudbalski gazda u kompletnom arapskom svetu, a da se potom osvete i Žezusu.

Planirano finale protiv Liverpula bi bio fenomenalan kraj fenomenalne godine za rumunskog stručnjaka. koji više nije Mirčein sin.

(FOTO: Reuters)