Ono što mi nemamo od Piksijevih čarolija u Veroni, sada imaju čak 23 evropske reprezentacije

A, gde sam tu ja? Omiljeno pitanje u Srba.

A, gde smo tu mi? Mora da ste se makar jednom zapitali dok ste pratili ovo Svetsko prvenstvo.

Da li bismo prošli grupu? Da li bismo ikoga pobedili? Za koliko bi naših aktuelnih reprezentativaca, od kojih većina trenutno nema čak ni rešen klupski status, bilo mesta makar i u epizodnim učesnicima najveće planetarne smotre? Da li smo možda bili prestrogi nakon što je naš „B“ tim u predvečerje Mundijala deklasiran od Zelenortskih ostrva, koja u Americi jedina nisu poražena od osvajača Španije, a i drugog finalistu Argentinu terala su do krajnjih limita?

I nisu ovi redovi posvećeni trenutnim, možda i najnižim granama na kojima se ikada nalazio naš reprezentativni fudbal (seniori se masovno nisu odazvali selektoru Paunoviću za prethodnu akciju; mladi, koji će iduće godine biti domaćini EP, u poslednjih 10 meseci igrali su samo protiv Kirgistana; Orliću su na završni kontinentalni U-19 turnir otputovali bez glavnih aduta i u Velsu doživeli fijasko). To je neka druga tema.

Gledali smo širi kontekst i, nakon završenog Mundijala, izvukli podatke za koje verujemo da mogu biti korisni njegovom veličanstvu – prosečnom ljubitelju fudbala u Srbiji. Onom koji, kad se plasiramo na neko veliko takmičenje, unapred isplanira prolaz u polufinale, pa kad ispadnemo u grupi to proglasi za nacionalnu katastrofu i debakl neviđenih razmera.

Nije da smo ’otkrili Ameriku’, ali priznajemo da smo i sami retko kada iz tog ugla gledali na sopstvenu fudbalsku realnost: koliko pobeda reprezentacija države za koju navijamo, ma kako se zvala i kolika bila (SFRJ, SRJ, SCG, Srbija) ima u nokaut fazi velikih takmičenja (svetska i evropska prvenstva) u poslednjih 56 godina?

I slovima, jednu jedinu. Onu protiv Španije u Veroni, u osmini finala Mundijala 1990, začinjenu bravurama Dragana Stojkovića.

Kada kažemo pobede, mislimo čak i na prolazak u narednu rundu na penale. Kada kažemo nokaut faza, mislimo čak i na drugu grupnu fazu na svetskim prvenstvima 1974, 1978. i 1982. godine, koja su igrana po specifičnom modelu, jer su prvoplasirane ekipe nakon nje išle direktno u finale. Format evropskih prvenstava se stalno menjao, od četiri selekcije na završnom turniru, preko osam, pa 16, do 24 koliko ih se trenutno plasira na samo takmičenje, ali koliko god da je tu bilo eliminacionih utakmica, naši fudbaleri poslednju pobedu ostvarili su još u polufinalu 1968. godine, golom Dragana Džajića protiv Engleske u Firenci. Od tada do danas, na velikim takmičenjima, samo ono Piksijevo protiv Španije...

Drugim rečima, u poslednjih 36 godina, čak 23 evropske reprezentacije imaju ono što mi nemamo. U to društvo se na tek okončanom Mundijalu učlanila Norveška, pobedama nad Obalom Slonovače i Brazilom, te tako spisak trijumfa u nokaut fazi velikih takmičenja počev od Evropskog prvenstva u Švedskoj 1992. godine izgleda ovako:  Francuska 26, Nemačka 24, Španija 23, Italija 17, Engleska 16, Holandija 13, Portugalija 13, Hrvatska 9, Belgija 8, Turska 5, Švedska 4, Švajcarska 4, Češka 4, Danska 3, Grčka 3, Bugarska 2, Ukrajina 2, Rusija 2, Vels 2, Norveška 2, Rumunija 1, Poljska 1, Island 1.

Ili, da budemo sasvim pošteni – budući da je našim fudbalerima bio uskraćen nastup na tri takmičenja, od 1992. do 1996, u vreme pika karijere Dejine, Mijatove, Piksijeve, Jugine, Mihine i Jokanove generacije, a mi ćemo zauvek ostati ubeđeni da bismo u Švedskoj uradili ono što je Danska, koja je tamo otišla umesto nas – pa da sa ove liste skinemo Rumuniju i Bugarsku, koje su svoje jedine pobede ostavrile u Americi 1994.

Svejedno, ostaje 21 reprezentacija, kao dokaz objektivne pozicije fudbalske reprezentacije Srbije – tu smo, na ivici da se borimo za plasman na Evropsko prvenstvo sa 24 učesnika. Bez ikakvog uporišta za nadu da ćemo u skorije vreme ozbiljnije napredovati.

Ili, ako sve to pretočimo na planetarni nivo – od 1970. godine, zaključno sa ovim Mundijalom, čak 31 reprezentacija ima više pobeda u eliminacionoj fazi svetskih i evropskih prvenstava od naših fudbalera.

I na kraju još jedan podatak koji pronalazi kontekst u pređašnjim redovima. Računajući samo svetska prvenstva odigrana u 21. veku, naša reprezentacija ima najgori procenat uspešnosti od svih evropskih selekcija koje su nastupile makar na dva Mundijala u tom periodu – 75 odsto utakmica smo izgubili (u Nemačkoj 0-0-3, u Južnoj Africi 1-0-2, u Rusiji 1-0-2 i u Kataru 0-1-2). Sloveniji, koja je bila druga najlošija sa 67 odsto, posle ovog turnira pridružila se Češka sa istim skorom.

Eto gde smo...