Pre dve godine srpska elita je poslednji put gledala Andriju Kaluđerovića, na zalasku karijere je i najbolji strelac u istoriji Superlige Milan Bojović, a možda i za oproštajnu sezonu sprema se Vojo Ubiparip.

Golgeterskim brojkama Kaluđera i Bojovića u domaćem fudbalu nije se približio samo jer je veći deo prošle decenije proveo u Poljskoj, odnosno Bosni i Hercegovini. Ali to je i dalje prototip prave srpske devetke od koje, i kada je bliža četvrtoj deceniji života, ne prestaju da strahuju „ni klinci ni matorci“. Mlađariju će izgvintati na foru, svoju generaciju umeti da nadmudri bilo da počne, bilo da uđe sa klupe, da promeni odnos snaga u poslednjih četvrt sata utakmice.

Tako beše oktobra prošle godine kada je u derbiju Bačke, u Topoli srušio TSC. „Vojo Ubi TSC“ beše tada naslov Mozzart Sporta za izveštaj pomenute utakmice.

„Slali su mi prijatelji taj tekst, šalili smo se. U Poljskoj su me zvali Ubi, Ubi. Bilo im je lakše. Ostalo mi je mnogo prijatelja u Poljskoj. Što Poljaka, što momaka sa Balkana“, rekao je Ubiparip u razgovoru za naš portal.

##NAJAVA_MECA_8213885##

Da nije bilo Spartaka, ne bi bilo ni Poljske. Jer nakon što je pune tri godine (od 1. januara 2008. do 1. januara 2011) blistao u Subotici, Leh iz Poznanja ga je obeštećenjem od 600.000 evra učinio rekorderom kluba sa severa Srbije koji je tek nedavno izgubio. Okruglo 12 godina po odlasku iz Subotice, Vojo se vratio na gradski stadion. Ali i u 36. godini života, rođeni Novosađanin imao je i te kako šta da ponudi Plavim Golubovima. Sezonu 2023/24 završio je kao prvi strelac ekipe (sedam pogodaka) iako je češće dobijao ulogu rezerviste.

„Godine igraju ulogu. Ne bi se ni završavale karijere da ne igraju. Ali po onome kako se ja osećam, ne vidim preveliku razliku. Naravno, više je elana i energije kada si mlađi, ali načinom života i posvećenošću, i u poznim igračkim godinama možete biti na zavidnom nivou. Ja se trudim da ove momente, treninge i utakmice doživljavam na drugačiji način nego kada sam bio mlađi, kada se jurilo za brojkama, za odskočnom daskom. Trudim se da se dam na terenu, ali i da uživam u svakom trenutku. Bitnije mi je da radim za ekipu. Vratio sam se svojevoljno ovde, da završim karijeru, jer mi je u prethodnom mandatu ovde bilo jako lepo. Na kraju krajeva iz Spartaka sam krenuo da pravim to što sam napravio u karijeri. On mi je dao afirmaciju u Superligi, a ja sam želeo da mu vratim. Za sada je sve na obostrano uživanje. Rasterećenost zna da donese najbolje od igrača.“

Apostrofirao je Ubiparip tokom prošle sezone da Spartak ima tim za plej-of, ali ostao je kratak za pet bodova. Prezahtevan raspored u finišu sezone koštao je Golubove.

“Da su neke stvari drugačije urađene u prošloj sezoni, bili bismo u plej ofu. U nekim utakmicama nam je nedostajalo malo sreće, u nekima nismo pokazali to što je trebalo. Žao mi je, jer smatram da smo po igračkom potencijalu zaslužili da budemo među osam ekipa. Ove sezone cilj je isti, Spartakov cilj uvek mora biti plej-of jer ima plejadu mladih, talentovanih igrača i uz starije koji svoj kvalitet potvrđuju iz godine u godinu jasan je potencijal za plej-of“, rekao je Ubiparip, a zatim nastavio svom timu koji su na kraju sezone od važnijih igrača napustili Jug Stanojev, Aleksa Đurasović i Ognjen Mudrinski, a za sada pojačao samo 21-godišnji kolumbijski špic Hose Mutalo.

„Značiće nam što je kostur tima ostao u klubu. Znači kada je ekipa duže na okupu. Sada smo imali prlike i da prođemo pripreme sa šefom Kruščićem i da radimo po njegovim zamislima i idejama. Dobro je to izgledalo na pripremnim mečevima. Klub će sigurno reagovati i dovesti još dva, tri pojačanja koji će biti konkurentni za prvih 11. Klub će juriti izuzetno kvalitetna, prava pojačanja. A kada takavi igrači stignu, brzo se i prilagode i ne oseti se previše to što nisu prošli pripreme. Svakako malo timova uspe da sklopi celu ekipu do 1. kola Superlige. Bar 70, 80 odsto ekipa ima sličnu situaciju kao i mi.“

Godinama unazad, trenerska vrteška postala je sinonim za elitni rang srpskog fudbala. Postojanosti i kontinuliteta na klupama uglavnom nema, pa je u tom maniru Spartak počeo sezonu sa ruskom fudbalskom legendom Aleksandrom Keržakovim, nastavio je sa Nenadom Lalatovićem, a završio sa Milošem Kruščićem sa kojim ekipa ulazi i u novu sezonu.

„Kada nema rezultata, neophodno je reagovati. Posao je takav da cenu uvek plaća trener. Na zalasku karijere, drugačije razmišljam nego kada sam bio mlađi. Igrači treba da uzmu svoj deo odgovornosti, da u seriji loših rezultata svako sebe pogleda, razmisli o svojoj formi, igri, stavu… Nadam se da ćemo sa trenerom Kruščićem ostati duže vreme zajedno. Mislim da se u igri Spartaka vidi da dobro funkcionišemo.“

Odlazio je i vraćao se u Superligu. U sezoni 2015/16 iz mađarskog Vašaša u Novi Pazar, pa na zimu 2022. iz Tuzla Sitija u kragujevački Radnički. Ali u poređenju seniorskim odrastanjem u Spartaku, značajno se promenila. A iz tona kojim je pročao o periodu od pre petnaestak i godina, osećala se i nostalgija, potvrđena uostalom i nakon nešto kasnijeg pitanja o VAR tehnologiji.

„Menjala se kao što se menja i ovaj fudbal. Nije isti kao kada sam bio prvi put ovde. Bilo je više igrača poteza, a manje fizikalije, brzinskih sposobnosti. Tada su na ceni bili tehničari, momci koji su znali da naprave potez, da igraju i za publiku. Toga je danas manje. Više se oduševljavamo na brzinske sposobnosti. Superliga danas ima bolje terene, stadione i to je nešto što raduje i što gledaocu daje drugačiji osećaj. Fudbal je lepši i bolji kada su uslovi bolji.“

Vojo Ubiparip (Star Sport)

Promenila se i infrastrukturno, iako pred zimu i tokom ranog proleća, lopta ume da zastane u ponekoj kaljuzi, najčešće na zapadu Srbije.

„U Topoli sam igrao, na tri nova stadiona nisam bio. Imaćemo prilike ove sezone. To je stvarno falilo srpskom fudbalu. Gledajući finale Kupa između Zvezde i Vojvodine, izgledalo je potpuno drugačije. Veliko bravo za sve to. U Poljskoj su stadioni znatno veći, mnogo više publike dolazi na utakmice, bilo na domaće utakmice ili gostovanja. Izuzetno su fanatični.“

Ustalila se odavno VAR tehnologija u Srbiji, ali ni kod nas, ni u ostatku Evrope ne funkcioniše savršeno. Dugačke pauze, nepozivanje glavnog sudije da pregleda snimak, kontroverze i pored svih inovacija. Sam Ubiparip je tokom mandata u Radničkom bio (ne)opravdano isključen nakon reakcije iz VAR sobe. Otovrenim đonom kao igrač Radničkog zakačio je glavu tadašnjeg štopera Partizana Igora Vujačića. Bilo je i krvi. Ali Ubiparip pojašnjava čitavu situaciju u kojoj je delovalo da je izuzetno besan zbog isključenja.

„Potpuno je drugačije. Totalno nenamerno se desio start. On mi je dolazio sa leđa, nisam ga ni video, dok sam pružao nogu da dođem do lopte. Momak je postavio glavu i ja sam ga udario. Nema ničeg spornog u tome. Ali nikakva namera nije postojala. Kada sam video da se sudija uhvatio za bubicu, znao sam šta sledi. I trener Stanojević – vratio se sada u Partizan i jako mi je drago zbog toga jer je fantastičan trener – i on je govorio sudiji „nije bilo namere, nemoj to da radiš, pusti to…“ Međutim, sudija je otišao, poništio žuti i pokazao mi crveni karton.“, ispirčao je Ubiparip, a onda dao lično mišljenje o video tehnologiji: „VAR je nešto što je fudbalsku draž, istinsku strast – ubilo. Čekanje odluka, proslaviš gol, pa vrate i ponište… Za mene je fudbal emocija, strast. I pre se dešavalo, sudija pogreši, sve prođe… Nekada bude neopravdano priznat gol, ali živeli smo sa tim, igrali sa tim i voleli smo taj fudbal. Var se pojavio u cilju da fudbal bude regularniji, čistiji, a vidimo da se to ne dešava. Onda mi ubiješ i emociju i strast u tom momentu. A fudbal je momenat… Momenat gola, momenat faula, odluke. Uzmeš mi to, a na kraju i ne doneseš ispravnu odluku. To je široka tema o kojoj može da se raspravlja, ali ja sam za stariju varijantu.“

Trenutak kada Ubiparip nehotično udara Vujačića (Star Sport)

Dva puta je tokom karijere Ubiparip kidao ligamente. Oba puta u Poljskoj. Jednom je nastradalo koleno, jednom zglob.

„To su najteži momenti. Borba sa mislima, sa emocijama, sa samim sobom. Da li ćeš moći da nastaviš, kako ćeš izgurati… Na kraju uz posvećenost, rad, pronalaženje mira u drugim stvarima… Na kraju i to prođe. U početku treniraš sa bojazni, sa tom mišlju. Posle određenog vremena prođe i strah.”

Za one koji nisu upoznati sa ranim radovima Voja Ubiparipa, bio je jedan od najtalentovanijih klinaca Vojvodine u generaciji 1988. Uz Dušana Tadića naravno. Pre debitantskog nastupa za prvi tim, nadavao se golova u mlađim kategorijama, ali nije imao istinsku priliku da blesne u bojama kluba iz svog rodnog grada.

„Imao sam peh da je došlo do smene trenera u momentu kada sam ulazio u prvi tim. Duća (Tadić prim. Aut.) i ja kada smo ušli sa još par igrača iz generacije ‘88. Krenuo sam da igram kod trenera Zorana Marića. On je bio smenjen posle nekoliko kola i došao je drugi trener koji je žargonski ‘gotivio‘ starije igrače. Rekao mi je ‘ima vremena za tebe‘… To je nešto za čim žalim jer sam kroz celu omladinsku školu i ono što sam postizao tamo zaslužio da bude drugačije. Ali na šansi koju mi je Spartak dao kada nije bilo mesta u Voši, na šansi da se afirmišem kao igrač izuzetno sam zahvalan. Zato sam u ovim godinama, kada sam ostvario šta sam ostvario, došao sam da se gestom i stavom zahvalim na toj šansi. Jesam šansu i tada iskoristio i vratio i napravio transfer, ali zbog svega toga, kako sam se ovde osećao, koliko sam prijatelja stekao, vratio sam se da se odužim.“

Vojo Ubiparip (Star Sport)

Sad Tadićem je i dve decenije kasnije ostao prijatelj.

„Čujemo se, ali se nakon Eura nismo čuli. Od svih tih golova, a stvarno sam ih dosta dao u mlađim kategorijama, uvek smo se zezali da mi je više od polovine on namestio. I tada se video taj potez, taj osećaj za asistenciju. Videlo se da će napraviti karijeru, ali niko nije mogao da zna da će biti ovakva. Svi smo u to vreme maštali o karijerima… Ali on je imao i kvalitet i posvećenost. Neverovatan je radnik.“

Kada nije moglo u Sremu, moralo je u Bačkoj. Samo što je tada Ubiparip morao iz prve u treću ligu.

„Taj period mi nije bio lak. Kao mladi reprezentativac, nakon toliko golova u mlađim selekcijama Vojvodine i igre za prvi tim… Trebalo je hrabrosti da odeš i zaigraš u trećem rangu. Ali meni je u glavi tada bilo samo da igram i da postižem golove. Ispostavilo se kao prava odluka. Srećom, rastao sam zajedno sa Spartakom. Klub je imao ambiciju da ide dalje i više. Sve se poklopilo.“

Sa Spartakom je prvi put zaigrao I u Evropi. Bilo je to treće kolo kvalifikacija za Ligu Evrope i dvomeč sa Dnjeprom. A tamo ukrajinski Mesi. Jevhen Konopljanka koji nije napravio ono što mu se predviđalo i završio je karijeru u januaru ove godine kao 34-godišnjak.

„Ali tada je leteo... Šalili smo se tada u Spartaku, pitali se ko će da ga čuva i kako. Dnjepar je imao strašnu ekipu tada. U Novom Sadu sam odigrao korektno, u revanšu nisam odigrao dobru utakmicu. Imao sam i peh da sam izvrnuo članak pre utakmice. Pa su mi nameštali članak, igrao u bolovima. Ipak smo dobili 2:1 u Novom Sadu. U Ukrajini su me njihovi štoperi prebili od batina. A Konopljanku nisi mogao uhvatiti. Tamo su nas dobili na dva kornera. Dali nam dva gola i prošli dalje. Mi smo tada u prvoj sezoni izašli u Evropu, igrali sa takvom ekipom, a za sve nas, osim Vidaka Bratića i Dragana Šarca koji su igrali evropske utakmice, Evropa je bila novo iskustvo. Lepo smo se predstavili, a pre toga smo svake godine preskakali po stepenik – treća, druga liga, elitni rang, Evropa. I sve sam te stepenike prošao sa Spartakom.“

Sada je ostao još jedan. Da uvede Spartak u plej-of. I od njega dosta.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

‘Old skul‘ Ubi i fudbalska nostalgija: Nekad su u Srbiji na ceni bili tehničari, danas brzina

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eKošarka

Hokej na ledu

Bejzbol

LOL

Stoni tenis

Američki fudbal

Ragbi

Kriket

Dota

eFudbal

Najava mečeva