Ohrabrujuće – prva Partizanova „nula”; zabrinjavajuće – igra bez automatizama

Pobeda taman da se obrišu graške znoja sa čela. Ništa više od toga. Raspoloženje u Humskoj je kao da je Partizan poražen, jer minimalni trijumf izvojevan u duelu sa Novim Pazarom (1:0) nikoga nije oduševio. Jeste malo ublažio agoniju koja traje od početka sezone, ali su i čelnici i članovi stručnog štaba i navijači svesni da je bilo više propusta nego detalja koji obećavaju i da je u kombinaciji promašaja gostiju i snalažljivosti Žea Parni valjak našao način da se skloni sa litice. Daleko je od sigurne teritorije, daleko od igre kakvu želi ili kakvu Grobari priželjkuju, i veliko je pitanje da li u skorije vreme na tom planu nešto može da se promeni.

Tri sedmice imao je Saša Ilić da radi na otklanjanju nedostataka, da proba da uspostavi hijerarhiju u ekipi i automatizme u igri kakvi inače nisu baš viđeni od početka takmičarskog ciklusa. Već na prvoj utakmici posle mini-priprema video je da maltene ništa ne funkcioniše. Sigurno ima i do stručnog štaba, mora biti da je i tu problem, jer bi sve ostalo bilo zavaravanje, a isto tako mora biti da je do fudbalera od kojih su neki posle one pobede nad Hetafeom (ništa bitno nije donela) pomislili da su veliki. U tom kovitlacu emocija, gde trener priča jedno, a igrači misle drugo, sve se svodi na – improvizaciju.

Ili momci koji nose crno-beli dres nemaju predstavu gde su došli ili su ljuti kada nisu starteri, pa stvaraju neku vrstu razdora u timu, o čemu se ne priča i ne piše dovoljno, ali se tačno vidi u svakoj akciji kada Partizan krene napred da je to misija „ja ratujem sam”. Ibrahim Zubairu i(li) Demba Sek u pojedinim situacijama ne bi dali loptu saigraču ni pod pretnjom kazne i taj egoistični pristup se ocrtao na terenu protiv Novog Pazara. Dodajte na to i gomilu grešaka u dodavanju Igora Miladinovića, pa neshvatljivo loše postavljanje Idrisua Babe i utisak da je Aleks Zeković bio najtanja karika u lancu grešaka, i shvatićete zašto je Partizan odigrao slabo.

Pobedio je na čistu improvizaciju. Ne iz akcije, ne iz nekog smisleno odrađenog napada, ne iz prepoznatljive situacije, već tako što je Samson izveo aut, Nikola Čumić napokon ponudio nešto iz asortimana za koji svi znaju da poseduje, centrirao jer nije imao drugih rešenja, a Že, koji je zajedno sa njim kročio na teren, razgrnuo odbranu Novog Pazara i glavom savladao Bogdana Matijaševića.

*****

MOZZART RELAX: Tiket ti odmah postaje dobitan!

*****

Crno-beli jesu zaslužili gol, jer su malo bolje odigrali drugo poluvreme, pošto su prvo skoro statirali i sve do pred kraj delovali ukočeno, pre nego što su glavom probali Demba Sek i Nikola Simić (stativa). Konstrukciju gola je u nastavku uzdrmao i Nikola Čumić (takođe glavom) i kada se doda nekoliko solidnih kontri koje su pojedinci upropastili sebičnim pristupom, postaje jasno da je pogodak morao da padne. Pre ili kasnije.

Pošteno govoreći, crno-beli su mogli i da ga prime i to je ono što sve u klubu brine na duge staze. Na kratke ih raduje pobeda, tek treća u sezoni, ali način na koji je Novi Pazar kombinovao, ulazio u završnu trećinu terena i pretio – pritom, bez klasičnog špica, sve dok u završnici nije ušao Fejsal Mulić – sugeriše zbog čega je Saša Ilić po okončanju susreta 11. kola Mozzart Bet Superlige rekao da ima detalja kojima nije zadovoljan. Kada protivnik stvori pet zicera i takođe pogodi dve stative, a u pojedinim fazama nadigra crno-bele oslonjen na umeće Adema Ljajića, onda je logično zapitati se da li nedeljna pobeda više raduje ili brine. U redovnim okolnostima bi bila temelj na kome bi trener, igrači i čelnici gradili optimizam pred naredne izazove, jer je opšte „pravilo” u fudbalu da pobeda leči sve i u drugi plan stavlja utisak. To je tačno, ali tako se razmišljalo posle Mačve, pa posle OFK Beograda, a Parni valjak nikako da krene da igra bolje. Ako ne može da igra bolje, makar da beleži pobede koje bi ga dovele u situaciju da polako popravlja samopouzdanje, za koje Ilić kaže da je svima na niskom nivou.

I evo, sad čovek da ih pita, tri meseca posle početka prvenstva, da li je igra Partizana bolja ili lošija nego što je bila protiv Zemuna 18. jula? Ako neko smatra da je bolja, onda su to nijanse jedva uočljive. Morale bi da se traže mikroskopom. Da li je lošija? Pre bi se reklo da je ista i da za sve ovo vreme tim nije napredovao ni za jotu.

Jedino što ga ohrabruje posle meča sa Novim Pazarom jeste podatak da je sačuvao mrežu. Prvi put ove sezone u prvenstvu Srbije. Tek iz desetog pokušaja. Malo zbog nepreciznosti Gadija i Diksona, malo zato što Fejsal Mulić nije podesio nišanske sprave kada je ušao, a malo i zbog uticaja Marka Miloševića. Kad je bilo stani-pani, golman Partizana je izronio i sačuvao „nulu”. Čak je u nadoknadi, baš posle udarca Mulića iz slobodnjaka, skrenuo loptu na stativu, a onda se odbila u polje, pa su tri boda ostala na Topčiderskom brdu.

Za Miloševića je ovo pozitivan impuls, podstrek posle svega što je prošao u poslednje vreme, od sklanjanja iz tima, do javnih kritika, sve do povratka. Sve vreme je bio pozitivan u nimalo jednostavnim okolnostima, kada je trebalo progutati ego (svi sportisti ga imaju) i shvatiti da je potrebno bodriti kolegu, jer se ljuljaju u istom čamcu. To bi trebalo da bude dobar primer Seku, Zubairuu, Miladinoviću i ostalima, da igraju manje za sebe, a više za Partizan. Pomalo i za Sašu Ilića, jer ipak im on daje šansu. A pitanje je da li su je zaslužili.

U stvari, nije pitanje...