Dobar je ovo život

Pandemija virusa korona zaključala je brojne sportiste širom planete u svoje kuće. Naročito velike probleme imali su žitelji Italije i Španije, gde se dugo nalazilo žarište zaraze i gde se nije moglo van mesta stanovanja sem u slučajevima izuzetne nužde. U svom domu, tako, morao je da ostane i čuveni Roberto Karlos.

On se u izuzeno dugačkom tekstu za Plejers Tribjun podsetio vremena kada je došao u Real Madrid, svog odnosa sa nedavno preminulim predsednikom Kraljevića, Lorencom Sanzom, kao i oproštajne utakmice u dresu Blankosa. Taj tekst prenosimo vam u celosti.

"Ovo je slika iz moje kuće na poseban dan, koji nikada neću zaboraviti.

Načinjena je leta 1996. godine, kada me je Real Madrid otkupio od Intera. Pre tog dana nikada ranije nisam bio u Madridu. Imao sam samo 23 godine. Kada sam sleteo na aerodrom, nisam odmah otišao na mesto gde ću stanovati. Niti sam otišao na Santjago Bernabeu, najneverovatniji stadion u Evropi.

Ne, prošetao sam se sa nekoliko ljudi iz španskog novinskog lista do Plaze de Sibeles.

Ranije sam to mesto video samo na fotografijama, ali znao sam da sam na posebnom mestu. U srcu se nalazila fontana, koja je imala mermernu statuu boginje Sibele. U blizini su se nalazile Banka Španije i palata "Sibeles". Taj kružni tok mogao vas je poslati u bilo koji deo grada, od Retiro parka, preko muzeja "Prado", do Pazea de la Kasteljana, gde se nalazio Santjago Bernabeu. Za bilo koga u Madridu, to je bilo izuzetno upečatljivo mesto.

Ali za navijače, ovo mesto je značilo mnogo više. Sibeles je mesto gde Real Madrid, ali i španski nacionalni tim dolaze da proslave trofeje.

Put od aerodroma do Sibelesa mogu da uporedim sa putom od aerodroma u Riju do statue Hrista. Bio sam izuzetno uzbuđen. Upravo tada je fotograf načinio sliku.

Kada je pogledam, samo razmišljam koliko je moj ludi put u Real Madridu zapravo započeo. Još imam tu sliku kod sebe. I moj dom je još u Madridu, gde sada radim za Real kao direktor institucionalnih odnosa. Sada, ipak, kao i većina ljudi, ne mogu da idem na posao. Tokom minulih mesec dana sam samo dva puta napustio dom i oba puta je to bilo samo kako bih otišao do supermarketa. Dok sam u kući, osećam se kao da ću da poludim. Ali shvatam da je to jedina stvar koju moram da uradim.

Ta dva puta kada sam izašao, jedva da sam raspoznao svoj grad. Na normalnom danu, videćete bezbroj penzionera koji se šetaju ulicama i upijaju sunce, decu koja trče unaokolo, porodice i prijatelje koji sede u kafićima. Sve što biste želeli od života, mogli ste da pronađete u Madridu: sunce, sport, kulturu, noćni život, hranu... naročito hranu! Potpuno je to drugačiji svet. I ljudi znaju kako da uživaju. Znaju kako da žive na pravi načim, znate?

Ali sve je to sada nestalo. Ulice su potpuno prazne.

Nikada nisam video ovakav Madrid.

Lično, virus me nije pogodio. Mislim i na svoju porodicu. Ali osećam se tužno zbog svih porodica koje imaju nekoga preminulog od virusa korona. Neke sam čak i poznavao. Kao što ste možda videli na vestima, zaraza je uzela život Lorenca Sanza, bivšeg predsednika Reala. On je bio čovek koji me je doveo u klub. Imao je 76 godina. Kada sam čuo da je dobio virus, molio sam se da se oporavi. Ali znao sam istovremeno da je već neko vreme bolestan i na kraju virus je samo bila stvar koja ga je dokrajčila.

Samo podsećanje na Sanza me uvek natera da se nasmejem. Iako je bio predsednik, on je pre svega bio navijač. Živeo je za Real Madrid. Uvek je bio uključen u sve, bio je sa nama u svlačionici. Kada smo gubili i kada smo pobeđivali, sve bi nam sručio u lice. Kada smo osvajali titule, bio bi prvi koji bi nas grlio. Voleli smo ga zbog njegovih ljudskih osobina, optimizma, zbog svega što je činio za Madriđane. Bio nam je kao otac.

Bio sam u kontaktu sa njim gotovo svakog dana. Davao mi je savete. Nikada nisam mogao da ga zovem samo po imenu, čak i kada sam pokušavao. On je za mene uvek bio "Predsednik" ili "Prezi".

Uvek bih mu doviknuo.
"Hej, Prezi, kako je?"

A on bi dotrčao, osmehnuo se i dao mi veliki zagrljaj.

Lorenzo je bio predsednik nešto više od pola godine do trenutka kada sam ja došao u Real Madrid. Kada sam potpisao, sve se dešavalo prilično brzo, ali sećam se svog debija, kada sam postigao gol protiv La Korunje. Sećam se i prvog dana kada sam nastupao na Bernabeuu, pred 80.000 ljudi.

Govorio sam sebi "Šta ćeš ti ovde? Šta se dešava ako napraviš grešku?"

Čoveče, bio sam prestravljen!

Ali istovremeno, bio je to jedan od najboljih dana u mom životu.

Nakon određenog vremena privikao sam se na pritisak i sve ostalo što dolazi sa igranjem u dresu Reala. Ali bilo je momenata kada su i najveći profesionalci među nama bili na udaru. Skoro dve godine od kako sam došao, imali smo meč sa Juventusom u finalu Lige šampiona. Kao što znate, Real Madrid je bio, a i dalje jeste najuspešniji tim u takmičenju. Ali u tom trenutku nije ništa osvojio pune 32 godine. Mučili smo se i u La Ligi te sezone. Juventus je bio u finalu po treći put u nizu. Nismo u meč ušli kao favoriti.

Noć pred utakmicu niko od nas nije mogao da spava. Obično smo bili u krevetu oko 22.00, ali te noći smo seteli u lobiju hotela sve do četiri ujutru i pričali. Nismo se plašili, samo smo imali veliki respekt prema Juveu. Jedva smo čekali da utakmica počne.

Borili smo se lavovski. Juventus je imao bezbroj šansi, ali smo mi pobedili rezultatom 1:0. Nismo dobili taj meč samo kvalitetom, već motivacijom. Želeli smo trofej više nego oni.

Nakon toga otišli smo na Plazu de Sibeles. Ulice su bile "poplavljene" hiljadama ljudi koji su nosili bele dresove i koji su pevali i slavili. Tu noć neću nikada zaboraviti.

Ako bih morao da izaberem najbolji trenutak iz mog boravka u Real Madridu, onda bi to definitivno bilo to veče.

Što duže ostajete u Madridu, sve više shvatate koliko klub znači ljudima. Ne samo u samom gradu, već i ostalima u Španiji i na svetu. Gde god smo igrali, imali smo navijače. Bilo da je to bio Klasiko ili neka manja utakmica u Kupu, Bernabeu bi uvek bio popunjen. Ljudi su voleli klub iz istog razloga iz kojeg sam ja želeo da dođem: prestiža, navijanja i velikih uspeha. I šanse da se proživi još istorije.

Mogu vam reći da era Galaktikosa početkom novog milenijuma nije bila "puna sećanja" samo za navijače. Bilo je neverovatno biti deo nje i kao igrač. Mogli ste da sednete u svlačionicu, da pogledate oko sebe i vidite osvajača Zlatne lopte, španskog igrača godine, najboljeg strelca Primere i najboljeg golmana na svetu. Biti deo nečega takvog je neverovatno. Ponekad sam sedeo tu i zamišljao "Gledaj gde si sada, a gde si bio". Osećao sam se ponosnim. Nikada ne znate gde vas život sledeće može odneti.

Osvojili smo Ligu šampiona još dva puta, 2000. i 2002. godine. Teško mi je da se prisetim svih detalja. Kada igrate za klub kakav je Real Madrid, uvek morate da ostanete u sadašnjosti, jer je ritam neverovatan: trčanje, udarci glavom, driblinzi, treninzi, putovanja, hoteli. Pobede i porazi...

Samo onoga dana kada sam konačno prestao da igram za Real sam shvatio šta sam sve postigao.

Poslednji meč sam odigrao 17. juna 2007. godine. Igrali smo protiv Majorke poslednju utakmicu sezone, imali smo isti broj bodova kao Barselona, koja je igrala sa Himnastikom. Ako bi oba tima pobedila, znali smo da bismo mi uzeli titulu zbog boljeg međusobnog skora. Gubili smo 1:0 od samog početka, ali smo u drugom delu sve preokrenuli i odneli veliku pobedu od 3:1. Neverovatno.

Ali ono čega se najviše sećam sa te utakmice bio je način na koji su se ljudi prema meni ophodili. Znali su da mi je to poslednji meč. David Bekam se takođe opraštao. Od momenta kada smo izašli iz hotela, puta prema stadionu, svi su nam se obraćali sa dosta emocija. Kao da sam slavio rođendan, znate? Svi su nam želeli sve najbolje, grlili nas i ljubili. Želeli su nam sreću, vikali da nas vole...

'Vratite se što je pre moguće!'

Tada sam shvatio koliko sam učinio za klub.

Tada sam shvatio koliko su me ljudi voleli.

Bio je to jedan od najemotivnijih dana u mom životu. Mislim da je to bio i odličan primer koliko ljudi mogu da se vežu jedni za druge i koliko mogu da budu pasionirani.

Sa tim rečeno, želim da motivišem sve ljude, kako u Madridu, tako i na celom svetu, da budu optimistični. Moja filozofija je uvek bila da rešavam probleme sa osmehom. Idite napred uzdignute glave i gledajte napred. Verujte u sebe. Budite strpljivi, smireni... Pomognite ostalima.

Neke pozitivne stvari smo već videli tokom ove pandemije. Shvatamo da smo svi ljudska bića sa istim slabostima. Shvatamo koliko nam je porodica važna, koliko su nam prijatelji važni i da smo potrebni jedni drugima. Shvatamo da nešto prosto, kao par reči u video pozivu, može da napravi veliku razliku u nečijem životu.

Sada moramo da nastavimo zajedno. Ostaćemo kod kuće i pobedićemo ovaj virus brzo, a onda ćemo se vratiti u normalne tokove života. Kao i svima, fudbal mi nedostaje, tako da jedva čekam da vidim dan kada će Real Madrid moći da se vrati na Sibeles sa još jednom titulom.

Ali sada, samo želim da ponovo vidim ljude na ulicama.

To je pobeda za koju se svi borimo".

Foto: Reuters