A. GligorićOdakle pare za Salaha? Navijači, država, sponzori, ali i transfer politika
Vreme čitanja: 5min | pet. 07.08.26. | 07:27
Kako je izveden “transfer veka” na Crnom moru
Da se ne lažemo, Mohamed Salah je otišao za novcem. Mogao je da uzme i više u Saudijskoj Arabiji, ali i u Trabzonu je prošao fenomenalno sa ekonomske strane. I ostao je u evropskom fudbalu. Pride je i u muslimanskoj zemlji iako njega to pitanje vere nikada nije previše opterećivalo. Čak i kada su Saudijci hteli da sruše nebo i dovedu najboljeg Arapina koji je šutirao loptu. Vodio se fudbalskim rezonima i pisao istoriju u Liverpulu…
Da se ne lažemo, ovaj Salah sa 34 godine bi u nekom Juventusu, Milanu ili Interu bio najbolji igrač da je pristao na tri puta manju platu od one u Trabzonu. Govorimo o čoveku koji je prošle sezone bio četvrti u izboru za najboljeg igrača sveta. I da je ostao u Liverpulu, verovatno bi imao makar dabl-dabl učinak.
Izabrane vesti
Odabrao je Tursku koja se ređe bira. Pride, i osramotio Bešiktaš iz kojeg su sinoć uvredljivo poručili da im nije ni bio u planovima. Važi…
Ono što je još veće iznenađenje od Salahovog izbora su Trabzonove mogućnosti da realizuje ovako veliki posao.
Salah će u prvoj sezoni zaraditi garantovanih 17.000.000 evra neto. Trabzon je danas objavio da godišnja plata Egipćanina iznosi 10.000.000 evra neto plus bonus za potpis u visini od 14.000.000 evra, što su drugačije informacije od onih koje su se juče vrtele po medijima. Tu su i lako ostvarivi bonusi koji godišnju zaradu mogu da mu podignu na preko 20.000.000 evra godišnje, “sitne privilegije” poput vile i tri automobila, ali i ozbiljne procente od prodaje dresova i marketinška prava na lik i delo. Upravo oko stavke “dresovi” su se vodili završni pregovori.
Na Salahovu neto zaradu od 17.000.000 evra, državi ide porez od oko 40 odsto što znači da će Egipćanin bez bonusa za učinak koštati Trabzon na bruto nivou oko 57.000.000 evra za dve godine. Zbog raznih poreskih prevara koje su klubovi pravili ranijih godina, država je u poslednje vreme pooštrila zakone, pa se sada na isti način oporezuju i bonus za potpis, bonusi na platu, marketinška prava… S tim što se bonus za potpis ili “pare na ruke” deli i oporezuje u više rata zbog likvidnosti kluba. Ukoliko Salah ostvari sve bonuse, Trabzon će to koštati još oko 16.500.000 evra. Uz proviziju za agenta u visini od 3.500.000 evra. Na gomili to sve zajedno izađe oko 76.000.000 evra za dve godine.
Nije to baš toliko preskupo kao što je u prvi mah delovalo. Primera radi, Dušan Vlahović je koštao Juventus 170.000.000 evra za pet godina, što znači da su i neki italijanski klubovi imali kapacitet da izvedu ovako nešto. O engleskim da i ne govorimo…
Salah verovatno ne bi ni pomislio o igranju za neki drugi engleski klub, Italiju je prošao (Roma i Fiorentina nisu opcije), Španci imaju samo tri kluba sposobna za ovakvu operaciju i sva tri su popunjena na njegovim pozicijama, dok Nemci ne ulaze u ovako skupocene avanture sa igračima koji su zašli u četvrtu deceniju. Hari Kejn je bio izuzetak.
I tu dolaze Turci čiji klubovi su dobro prodrmali fudbalsku pijacu. Galatasaraj je u poslednje dve godine napravio velike transfere Osimena, Sanea, Gundogana i ostalih, Fenerbahče je potpisivao Edersona, Škrinijara, Kantea, Genduzija, Grinvuda, Bešiktaš se isprsio za dovođenja Imobilea, Ejbrahama, Trosara…
Trabzon, kao formalni član “velike četvorke”, ali finansijski znatno inferiorniji od istanbulskih velikana, pokušavao je da bude konkurentan potpisima poput Stefana Savića ili Andrea Onane. I onda je izazvao zemljotres sa Salahom.
Mnogi se pitaju: Kako i odakle novac?
Klub sa obale Crnog mora se oslanja na navijačku bazu koja je manja (procene su oko 6.000.000 navijača širom sveta, dok Galata ima oko 33.000.000, Fener oko 30.000.000, Bešiktaš oko 15.000.000) od istanbulskih rivala, ali u nekim stvarima odanija i fanatičnija.
Zvanični finansijski podaci pokazuju da je Trabzon od prodaje dresova i klupskih rekvizita prošle godine zaradio 15.000.000 evra, pretprošle 12.000.000, a godinu ranije 8.000.000… U prosečnim sezonama proda između 100.000 i 150.000 dresova, dok je u šampionskoj sezoni pre pet godina prodao oko 200.000 komada.
Sada je plan da se Salahovim transferom pomere granice. Prema navodima turskih medija, Trabzon je za prvi talas euforije već naručio 250.000 komada dresova samo sa Salahovim prezimenom. Konačan cilj je da za godinu dana prodaju 1.000.000 dresova na globalnom nivou. I zato su dugo trajali pregovori oko raspodele prihoda od dresova.
Trabzon je i tu pristao na Salahove uslove. Navodno, igraču pripada 100 odsto od prodaje dresova u arapskom delu sveta, Trabzonu veći procenti od prodaje na zapadu Evrope sa jakom turskom emigracijom, a odnos od prodaje dresova u samoj Turskoj je 75% – 25% za klub.
Kada se odbiju svi troškovi, ugovor sa proizvođačem Homa i Salahovi procenti, Trabzonu će od svakog prodatog dresa u Turskoj ostati čistih 24 evra. Ona računica sa 1.000.000 prodatih dresova sada ima smisla… Ako su zaista u stanju da to izvedu.
Osim navijača, Trabzon se finansira i od sponzora koji su u ovom slučaju pritekli u pomoć sa dodatnim sredstvima, ali i od dobrog poslovanja u samoj transfer politici.
Trabzonspor nema direktno „državno finansiranje”, jer profesionalni fudbalski klubovi u Turskoj posluju kao nezavisni subjekti, ali kao i drugi turski klubovi ima velike koristi od indirektnih finansijskih mehanizama iza kojih stoji država, korporativnih sponzorstava povezanih sa vlašću i političkih intervencija.
Da bi finansirali velika pojačanja i održali likvidnost, turski klubovi se u velikoj meri oslanjaju na unosne sponzorske ugovore sa državnim preduzećima i kompanijama pod kontrolom države. U konkretnom slučaju Trabzona, to je kroz ugovore sa nacionalnim avio-prevoznikom Turkiš Erlajns i turskim proizvođačem električnih vozila Tog, koji imaju podršku države. Turski fudbalski klubovi se godinama suočavaju sa ogromnim ekonomskim problemima, držeći dugove u stranim valutama usled pada turske lire, a Udruženje banaka Turske (TBB), predvođeno bankama kao što je Zirat, pomaže im u restrukturiranju ogromnih dugova.
Stadionski projekat poput Trabzonovog Papara Parka nije finansiran sa računa samog kluba. Izgrađen je na zemljištu koje je država renovirala i podignut je preko vladine agencije. Stadion je kasnije dat u zakup klubu pod veoma povoljnim javnim uslovima.
Trabzon od sponzorstava godišnje inkasira između 15.000.000 i 20.000.000 evra.
Na kraju, Trabzon se za razliku od „velike trojke” iz Istanbula ponosi i dobrom transfer politikom.
Primera radi, mladi vezista Krist Inao Ulai je prošlog leta stigao iz Bastije za 5.500.000 evra, a nedavno je prodat Fiorentini za garantovanih 26.000.000 evra plus bonuse, plus 30 odsto od naredne prodaje. Felipe Augusto je prošlog leta kupljen od Serkl Briža za 4.000.000 evra, a ovog je prodat Zenitu za 16.000.000 plus 4.000.000 kroz bonuse. Trabzon ovog leta ima pozitivan bilans u prodajama i kupovinama. To je retkost za velike turske klubove…
Kada se sve sabere, Trabzon je imao dobru podlogu da krene u „transfer veka” i dovede Salaha. Efekat na terenu i van njega ćemo videti ubrzo. Ako je suditi po prvim slikama iz ove ruralne sredine, dolazak Egipćanina bi mogao i da se isplati Trabzonsporu.