Od ribarskog naselja Buenos Ajresa do najboljeg strelca Primeire

Mnogi igrači su simboli klubova za koje igraju - takozvane zastave klubova, navijači se postiovećuju sa njima i u tim ljudima vide sve što njihov voljeni klub predstavlja. Za Milan je to zauvek Paolo Maldini, za Mančester junajted Pol Skols i Rajan Gigs, za Juve - Alesandro Del Pjero, a za Rasing iz Aveljanede - Lisandro Lopez. U karijeri je igrao za sedam klubova, a poslednji mu je bio Sarmijento u kojem je posle 22 godine trčanja po travnatim površinama rešio da stavi tačku.

Njegov put do ubojitog golgetera bio je sve samo ne lak. Rođen u malom ribarskom selu koje nosi ime po argentinskom pesniku Rafaelu Obligadu u blizini Buenos Ajresa. Njegov otac je dane provodio pecajući uz reku, a istu pasiju imao je i mali Lisandro, fudbal ga je malo zanimao, povremeno bi igrao za lokalni klub Njuberi de Rohas.

Talenat su tada mnogi primećivali, ali kod Lisandra nije postojala posvećenost prema igri i to je bila glavna prepreka. Fudbal je doživljavao isključivo kao hobi, preči su bili čamci i ribarske mreže. Od nečega je morao da živi. Stvari su počele da se menjaju 2001. kad je postao punoletan. Skaut Rasinga ga je primetio i pozvao da dođe u kamp. Ohrabren podrškom porodice i drugara iz kraja, rešio je da ode, shavtivši da mu se neče više pružiti prilika da ode u tako veliki klub.

Debitovao je dve godine kasnije, ali šansu u prvom timu nije mogao da dobije zato što je napad tima iz Aveljanede u tom periodu predvodio još jedan mladi bik - Dijego Milito. Kad je čuveni "El Principe" zaputio ka Evropi, Lopezu se polako otvarao prostor, što je on i te kako znao da iskoristi. Odigrao je 71 utakmicu, postigao 26 golova i tako sebi odškrinuo vrata velike scene i na leto 2005. oblači dres Porta.

Početak u Portugalu je bio kao iz pakla. Loše snalaženje, nostalgija za rodnom grudom, kritike novinara i navijača, skroman golgeterski učinak. Sve se to sručilo na Lisandra, ali sve se okrenulo u sezoni 2007/08 kad je postao najbolji strelac lige sa 24 gola i osvojenom titulom. Posle toga, sledi odlazak u Lion. Zadatak nimalo lak - zameniti Karima Benzemu koji je otišao u Real. Takve cipele bi mnogima bile neugodne, ali Lisandro je imao kliker. Kao da mu je to što voli da peca zapravo pomoglo u karijeri. Uvek bi bio strpljiv, sačekao bi priliku i onda nemilosrdno slao loptu iza leđa golmana. Kao što pecaroš sačeka da riba zagrize mamac, a onda je izvlači na površinu.

Iako je bila suša trofeja (osvojen samo Kup Francuske 2012. godine), argentinac je tri uzastopne sezone bio najbolji strelac ekipe i ikona navijača. Lisandrov karakter pobednika i radna etika su bili nešto što su pristalice Liona obožavale. Problemi su usledili kad je za trenera došao Remi Gard. Nekadašnji strateg Lila i Rome je Lisandra prebacio na desno krilo, kako bi se u špicu otvorio prostor za Bafetimbija Gomisa i odlazak je bio neminovan.

Posle odlaska iz Francuske sledi najgori period karijere, česte promene klubova i prvi znaci da polako gubi korak. Vrhunac je bio raskid ugovora sa Internacionalom iz Brazila. Činilo se tada da je Lisandrova karijera gotova, ali mali seoski ribar odbijao je da kaže poslednju reč. Povratak u Rasing 2016. godine bio mu je poslednja prilika i on ju je zgrabio oberučke. Stavio je tim na svoja pleća i vodio ga do titule u sezoni 2018/19. osvojivši i priznanje za najboljeg strelca. Navijači i danas ispredaju priče o tome kakav su tandem bili Lisandro i tada supertalentovani Lautaro Martinez. Iskusni vuk ga je uzeo pod svoje krilo i imao veći uticaj na njega nego što je imao trener Eduardo Kudet.

"Osvajanje titule sa Rasingom je za mene bila opsesija. Nešto što je iznad svega ostalog. To bi bio najlepši mogući kraj karijere", pričao je tada Lisandro i igrao fudbal još pet godina.

Ako pogledate njegovu karijeru, nećete videti puno trofeja, ali postoji nešto što je važnije, a to se zove - uticaj na ekipu. Svaki tim i svakog saigrača je činio boljim, gurao ih napred, bio najveći čangrizavac, ali i lider kojeg bi svaki trener poželeo. Takve stvari su nekad važnije od toga da li ste osvajali titule ili kako je to opisao nekadašnji sportski direktor Milana Arijedo Braida.

"Kad gledate Lisandra kako igra, to vam je kao da u ekipi imate Đenara Gatuza koji igra u napadu".