Od čelnika i trenera večitih, preko sedmorice selektora, do sportskog direktora Vojvodine

Voleli smo ih mnogo, baš mnogo!

Možda zato što smo živeli u takvom vremenu, kada su “svi bili protiv nas”, kada nam godinama nisu ni dali da se takmičimo, pa su emocije bile pojačane ‘na max’.

Možda zato što smo uzrasno bili u tim godinama kada se veruje u idole.

Možda i zato što je ljubav u svojoj biti iracionalna i retko kad je dvosmerno proporcionalna, a oni nam nikada rezultatski nisu vratili ni približno onome za šta smo verovali da su im limiti. Mada, do današnjeg dana, poslednja su generacija našeg seniorskog reprezentativnog fudbala koja je izašla iz grupe na nekom velikom takmičenju. A, bilo je to još u prošlom veku...

Dovoljno je to već asocijacija da vam bude jasno o kojoj družini govorimo. U jednu potpuno atipičnu sredu, kad se, u vakuumu između tek završenog reprezentativnog ‘prozora’ i iščekivanja da se nastavi klupska sezona, od Aljaske do Australije ne igra maltene nikakav ozbiljan fudbal vredan pažnje, činjenica da je vest dana promocija Vladimira Jugovića kao novog sportskog direktora Vojvodine, podstakla nas je da se podsetimo svih funkcija koje su (isključivo) u srpskom fudbalu, po završetku igračke karijere, obavljali članovi te naše prve “postjugoslovenske” reprezentacije. Nekadašnji naši ‘Plavi’.

Vladimir Jugović (@FK Vojvodina)

U neku ruku, moglo bi da se kaže da je Jugovićevim imenovanjem na Karađorđu popunjena jedina preostala praznina među svim nosiocima te generacije, iako njemu ovo nije funkcionerski debi u domaćem fudbalu. U sezoni 2008/09, bio je u najužem rukovodstvu tadašnjeg predsednika Crvene zvezde Dobrivoja Tanasijevića Den Tane, ali bez preteranog medijskog eksponiranja i u vreme kada je taj posao uglavnom obavljao “na daljinu”, živeći u inostranstvu.

Ovo sada biće još odgovornije, mada je on već neko vreme neformalno jedan od najbližih saradnika predsednika novosadske Stare dame Dragoljuba Zbiljića. Vojvodina je u poslednje vreme ozbiljno porasla, iskoristila pad Partizana da se profiliše kao “broj dva” u Srbiji, ali još ne toliko da bi u vitrine Fudbalskog centra “Vujadin Boškov” donosila trofeje, a u Evropi prišla makar blizu grupne faze. Očekuje se da Jugović svojim angažmanom doprinese da i ti snovi postanu bliži realnosti.

TRI PIKSIJEVE PRIČE

Zanimljivo je da je nekoliko tadašnjih asova popunilo brojne kolone u svojim fudbalskim funkcijama nakon što su kopačke okačili o klin. Prednjači svakako kapiten Dragan Stojković, koji je bio i predsednik Saveza i prvi čovek Crvene zvezde, a onda i selektor seniorske reprezentacije. Ovo prvo nije baš bilo preterano uspešno – tadašnja reprezentacija zajedničke države sa Crnom Gorom nije se, za njegovog mandata, plasirala ni na prvo SP, ni na premijerno EP u ovom veku. Ovo drugo već jeste, pošto je Crvena zvezda sa Piksijem na čelu osvojila dve vezane duple krune, oba puta ostajala na korak od plasmana u Ligu šampiona, a sekunde u hororu u Strazburu delile su je od prvog proleća u Evropi još od 1992.

Završilo se ružno, sa nekim repovima, posebno na relaciji sa navijačima, a nekako je sličnu putanju imala i njegova selektorska priča. Od početne euforije i prvog plasmana na dva uzastopna velika takmičenja u ovom veku, preko dva uspešna ciklusa u Ligi nacija, do finalnog razočaranja garniranog istorijskim porazom od Albanije u Leskovcu.

Dragan Stojković i Goran Đorović (@MNPress)

Put preko fotelje do trenerske klupe prošli su i Zoran Mirković i Savo Milošević (zanimljivo je da im je zajedničko i to što su i jedan i drugi u jednom periodu bili pomoćnici selektora Crne Gore, a Savo baš još jednom junaku sa gornje fotografije – Branku Brnoviću). Aktuelni kormilar U-21 reprezentacije Srbije imenovan je 2007. godine za direktora svih selekcija Fudbalskog saveza Srbije, ali je svojevoljno odstupio sa dužnosti posle svega nekoliko meseci. Onda je tačno godinu dana (2008-2009) bio potpredsednik Partizana, a punu deceniju kasnije, duplo kraće, šef stručnog štaba crno-belih – u oba slučaja podnosio je ostavku.

Na mestu selektora mlade reprezentacije Srbije, koju iduće godine očekuje domaćinstvo Evropskog prvenstva, nalazi se od jula 2025. godine, a nakon gore pomenutog kraha protiv Albanije, obavljao je ulogu vršioca dužnosti selektora ‘A’ reprezentacije na utakmici kvalifikacija za Svetsko prvenstvo protiv Andore u gostima.

ČOVEK KOJI JE PARTIZANU DONEO POSLEDNJI PEHAR

Savo Milošević je imao važnu ulogu u hijerarhiji Fudbalskog saveza Srbije u šampionskim godinama našim mlađih reprezentativnih selekcija (titule prvaka Evrope i sveta omladinaca, 2013. i 2015. godine). Bio je i direktor mlađih kategorija, pa jedno vreme potpredsednik FSS, a Savez je napustio kada i tadašnji selektor Radovan Ćurčić, kome je bio pretpostavljeni i u seniorskoj reprezentaciji, ali i kasnije na klupi Partizana, kada je Ćurčić bio prvi pomoćnik šefu stručnog štaba Miloševiću.

Savo Milošević i Dejan Stanković (@MNPress)

Kandidovao se nekadašnji golgeter za funkciju predsednika crno-belih 2009. godine kao protivkandidat Draganu Đuriću, ali je na Skupštini dobio samo jedan glas, pa se u voljeni klub vratio tek kao prvi trener u martu 2019. Bio je strateg Parnog valjka u dva mandata, trofej Kupa Srbije koji je osvojio 2019. godine do današnjeg dana poslednji je pehar koji je ušao u Partizanove vitrine, ali obe trenerske misije u Humskoj završavale su se na dramatičan način. Prva onim žestokim revoltom na odluke sudije Srđana Jovanovića na utakmici protiv Vojvodine u Novom Sadu i crvenim kartonom, a druga iznenadnom ostavkom zbog neslaganja sa Predragom Mijatovićem kao članom privremene uprave kluba (slučaj Marka Kerkeza), i to nakon što na devet utakmica nije imao nijedan poraz na klupi crno-belih.

Albert Nađ nije putovao u Francusku na Mundijal 1998. godine, ali je bio neizostavni deo ove generacije. Takođe je kroz razne, uglavnom vrlo kratkotrajne funkcije i funkcijice u Partizanu i uloge pomoćnika u brojnim stručnim štabovima, stigao u jednom momentu i do pozicije glavnog trenera (doduše, na pet utakmica u završnici sezone 2023/24), da bi u poslednje vreme trenersku karijeru gradio u Mozzart Bet Prvoj ligi, gde je, nakon epizode u FAP-u iz Priboja, trenutno glavnokomandujući u leskovačkoj Dubočici. 

DEJO U SUPROTNOM SMERU

Jedini koji je išao suprotnim putem – od trenerske klupe ka predsedničkoj funkciji, bio je Dejan Savićević, čiji su neuspešan selektorski mandat u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2004. godine obeležili kiksevi u oba duela sa Azerbejdžanom. Još od završetka karijere igračkog Genija, nalazi se na funkciji maltene “večnog” predsednika Fudbalskog saveza Crne Gore.

Ivica Kralj je duže od pet godina obavljao funkciju predsednika Mačve iz Šapca, u vreme kada je taj klub nekoliko sezona u kontinuitetu bio član elitnog ranga srpskog fudbala, a onda je, između marta 2021. i oktobra 2024. godine, izmenjao nekoliko formalnih pozicija u rukovodećoj garnituri Partizana. Od koordinatora za sportska pitanja i šefa skauting službe, preko sportskog direktora, sve do pomoćnika sportskog direktora, što je pozicija sa koje je zvanično napustio klub bez da je ostavio neki dubok pečat, nakon dolaska privremene uprave oličene u Rasimu Ljajiću, Predragu Mijatoviću i Danku Lazoviću.  

Predrag Mijatović (@MNPress)

Na pozicije u srpskom fudbalu, Predrag Mijatović i Darko Kovačević, stizali su sa velikim referencama iz evropskih velikana, ali im je mandat ovde trajao mnogo kraće nego “napolju”. Mijatović je zapravo vodio sportski sektor u najvećem evropskom klubu, a period na mestu potpredsednika za sportska pitanja u Partizanu išao je od početne euforije do ostavke nakon što je suštinski izgubio poverenje delegata u odnosu na konkurente i oponente na čuvenoj Skupštini održanoj 1. juna ove godine.

Kovačević je u dva mandata (2010-2013, 2023-2026) bio sportski direktor Olimpijakosa. Za njegovo ime vezuje se i najveći evropski uspeh ovog kluba – osvajanje Lige konferencije pre dve godine, dok je u srpskom fudbalu boravio vrlo kratko – sportski direktor FSS postao je nakon Mundijala u Rusiji, a ostavku je podneo tačno godinu dana kasnije, nakon debakla seniorske reprezentacije od Ukrajine (0:5) u kvalifikacijama za EP i mlade (sva tri poraza u grupi) na kontinentalnom šampionatu. 

MALO TRENERI, MALO SELEKTORI

Svi ostali bivši asovi od starta su se opredelili za trenerski posao. Siniša Mihajlović i Miroslav Đukić, pa jedno vreme i Ljubinko Drulović sa prefiksom v.d. bili su selektori seniorske reprezentacije, potonja dvojica su uspešno radila i sa mlađim kategorijama, svakako rezultatski uspešnije od Gorana Đorovića.

Najintrigantnije je tekao trenerski razvojni put Miroslava Đukića. Pretio je da počne katastrofom, posle poraza od Švedske 0:3 na domaćem terenu u prvom meču baraža za EP mladih reprezentacija, ali se pretvorio u bajku, pošto su Orlići slavili u revanšu sa 5:0 i kasnije na kontinentalnoj smotri stigli do finala (u stručnom štabu imao je saigrača iz reprezentativnih dana Dejana Govedaricu).

Miroslav Đukić (@MNPress)

Sezonu na klupi Partizana u kojoj je put do titule već bio utaban, nije završio, jer je prihvatio poziv da preuzme funkciju selektora seniorske reprezentacije, ali ostaće upamćeno da je sa nje smenjen posle osam meseci (kada je Tomislav Karadžić postavio Radomira Antića), a da je nije predvodio ni na jednoj takmičarskoj utakmici. Ipak, u međuvremenu je bio selektor reprezentacije na Olimpijskim igrama u Pekingu. Na klupu Partizana se vratio u delikatnom momentu, nakon duple krune Marka Nikolića, kada je i vrapcima na grani bilo jasno da se takav uspeh ne može ponoviti, ali je u tom mandatu osvojio jedan Kup Srbije i crno-belima doneo prvo zimovanje u Evropi posle 13 godina.

Siniša Mihajlović je na sebe preuzeo drastično podmlađivanje reprezentacije u kvalifikacionom ciklusu za Mundijal u Brazilu, ali je rešio da sa kormila nacionalnog tima ode baš u momentu kada je trebalo da počnu da stižu rezultati tog bolnog procesa. Od svih drugova iz svoje generacije radio je kao trener u najozbiljnijim klubovima i ligi, sanjao je klupu Crvene zvezde, ali je sudbina nažalost imala drugačije planove.

Siniša Mihajlović i Aleksandar Kolarov (@MNPress)

Upravo njega je na klupi reprezentacije nasledio Drulović, ali samo kao privremeni ‘most’ do imenovanja Dika Advokata. On je sa omladinskom reprezentacijom (U-19) osvojio titulu prvaka Evrope u Litvaniji, a periodi na klupama Partizana, odnosno U-21 reprezentacije, biće kratkotrajni i rezultatski za zaborav. Đorović je do danas poslednji selektor U-21 reprezentacije koji ju je predvodio na Evropskom prvenstvu (mnogo se više očekivalo od generacije zlatnih Novozelanđana te, 2019. godine), a kasnije je bio pomoćnik Draganu Stojkoviću na klupi Orlova.

Slaviša Jokanović bitiše van srpskog fudbala već 17 godina, radeći u ozbiljnim sredinama i profilisavši se u međuvremenu kao jedan od naših najcenjenijih stručnjaka u inostranstvu, na današnji dan praktično jedini koji će na ozbiljnom nivou raditi u zapadnoj Evropi, nakon nedavnog imenovanja u Bazelu. Do, možda, ko zna, neke nove prilike u Srbiji, ostaće upisan kao jedini trener u istoriji Partizana koji je uspeo da odbrani duplu krunu.

Najzad, Dejan Stanković je dosta mlađi od pobrojanih asova, ali je sa njima igrao u reprezentaciji od Svetskog prvenstva u Francuskoj, pa da ne bude da smo ga zaboravili. To je sve još sveže i dobro poznato – četiri šampionske titule sa Crvenom zvezdom, ali i četiri neuspešna pokušaja da se sa crveno-belima plasira u Ligu šampiona.

I, na kraju, kakav je utisak? Ko je izabrao pravi, a ko pogrešan put? Ko je najviše postigao, a ko ostao nedorečen? Pišite nam, komentarišite...