O pokojniku sve najbolje, samo ne danas na Enfildu: Preminuo protagonista najmračnije ere Liverpula

Kaže se da o pokojniku treba govoriti sve najlepše, ali danas bi to pravilo teško prošlo u blizini Enfilda. Vest o smrti Džordža Džileta, nekadašnjeg suvlasnika Liverpula, sigurno neće izazvati mnogo nostalgije među navijačima Crvenih, jer njegovo ime za njih nije vezano za trofeje, velike transfere i srećne dane, već za dugove, neispunjena obećanja i proteste. Preminuo je čovek čije će ime među navijačima sa Enfilda zauvek ostati vezano za jedan od najmračnijih perioda u modernoj istoriji kluba. Američki biznismen je premino u 87. godini, skoro dve decenije nakon što je zajedno sa Tomom Hiksom preuzeo jedan od nekoliko najvećih fudbalskih klubova na svetu.

Džilet i Hiks stigli su na Enfild 2007. godine kao ljudi čiji je zadatak morao da bude da Liverpul uvedu u novu eru. Umesto toga, njihov mandat pretvorio se u priču o dugovima, neispunjenim obećanjima, sukobima sa navijačima i rukovodstvom, sve slabijem timu i realnom strahu da bi klub mogao da završi u rukama stečajnog upravnika. Zbog toga vest o smrti Džordža Džileta u Liverpulu nužno vraća sećanje na vreme kada je klub možda bio dalje od sjaja na kakav je navikao nego u bilo kom trenutku moderne istorije.

Kada su Džilet i Hiks početkom 2007. godine kupili Liverpul, utisak je bio da klub konačno dobija finansijsku snagu potrebnu da parira Mančester Junajtedu, Čelsiju i rastućem Arsenalu. Amerikanci su stigli sa ambicioznim planovima. Govorilo se o novom stadionu u Stenli Parku, povećanju komercijalnih prihoda, velikim transferima i povratku Liverpula na sam vrh engleskog fudbala. U tom trenutku ni sportska slika nije bila loša. Rafa Benitez je tri godine ranije stigao u klub, 2005. osvojio Ligu šampiona u nezaboravnom finalu protiv Milana u Istanbulu, zatim FA kup, a Liverpul je ponovo počeo da deluje kao ozbiljna evropska sila.

©Reuters (Džordž Džilet i Tom Hiks prilikom dolaska u Liverpul februara 2007. godine)

U timu su bili Stiven Džerard i Džejmi Karager, simboli kluba, Pepe Reina na golu, Ćabi Alonso i Havijer Maskerano u veznom redu, Dirk Kajt, Danijel Ager, Sami Hipija, a ubrzo je stigao i Fernando Tores. Nije to bila ekipa kojoj je bilo potrebno rušenje i nova gradnja. Trebalo joj je nekoliko pravih poteza da napravi poslednji korak. I upravo tu počinju problemi.

Navijači su relativno brzo shvatili da model poslovanja novih vlasnika nije ono što su očekivali. Kupovina kluba bila je u velikoj meri oslonjena na pozajmljeni novac, dok se finansijski teret postepeno prebacivao na sam Liverpul. Umesto obećanog kapitala za razvoj, klub je sve više postajao opterećen kamatama i dugovima. Planirani novi stadion u Stenli Parku nikada nije izgrađen. Predstavljani su projekti, makete, vizije budućnosti, ali lopata praktično nikada nije ozbiljno zabodena u zemlju.

Za navijače Liverpula to je postalo simbol svega što nije valjalo sa Hiksom i Džiletom: mnogo velikih reči, veoma malo konkretnih rezultata. U međuvremenu su odnosi između samih vlasnika postajali sve gori. Džilet i Hiks su od poslovnih partnera postali praktično protivnici, dok se klub nalazio između njihovih interesa, dugova i borbe za kontrolu.

©Reuters (Džordž Džilet na utakmici polufinala Lige šampiona protiv Čelsija 2007. godine)

Poseban problem bio je odnos sa Rafom Benitezom. Španac je želeo veću kontrolu nad transferima i upozoravao da Liverpul mora da nastavi da ulaže ukoliko želi da se ravnopravno bori sa najbogatijim klubovima u Engleskoj. Sukobi sa vlasnicima postali su javni. Navijači su posebno loše prihvatili saznanja da su Hiks i Džilet u jednom trenutku razmatrali mogućnost da Jirgen Klinsman zameni Beniteza, iako je Španac i dalje bio trener kluba. Benitez je ostao, ali poverenje između sportskog i vlasničkog dela kluba gotovo da više nije postojalo.

Paradoksalno, baš u jeku svih tih problema Liverpul je odigrao svoju najbolju ligašku sezonu u tom periodu. U sezoni 2008/09 Liverpul je sa Džerardom i Toresom u najboljim godinama napravio ozbiljan napad na titulu. Benitezov tim završio je sezonu sa 86 bodova. Liverpul je dva puta pobedio Mančester Junajted, uključujući čuvenih 4:1 na Old Trafordu, igrao sjajan fudbal i do samog finiša bio u borbi za šampionski pehar. Na kraju je ipak završio iza Junajteda. Tada je delovalo da Liverpulu nedostaje samo još jedan kvalitetan prelazni rok.

Umesto toga, počelo je osipanje ekipe. Ćabi Alonso, jedan od najvažnijih igrača tog tima, otišao je u Real Madrid. U Madrid je prešao i Alvaro Arbeloa. Kao velika zamena za Alonsa stigao je Alberto Akvilani, ali je Italijan već prilikom dolaska bio povređen i nikada nije uspeo da postane ono što je Liverpulu bilo potrebno. Finansijski problemi sve više su određivali sportsku politiku. Liverpul je i dalje imao nekoliko vrhunskih fudbalera. Džerard je bio kapiten i lider, Tores jedan od najboljih napadača sveta, Reina jedan od najboljih golmana Premijer lige, Karager je još bio stub odbrane, Maskerano elitni zadnji vezni, a tu su bili Kajt, Ager, Lukas Leiva, Josi Benajun... Ipak, širina ekipe nije pratila ambicije kluba.

Kako su godine prolazile, postajalo je sve vidljivije koliko je sastav tanak u odnosu na Čelsi, Junajted, Arsenal, a uskoro i Mančester Siti. U rotaciji su se pojavljivali igrači poput Davida N'Goga, Nabila El Žara, Andreja Voronjina, Filipa Degena, Sotiriosa Kirjakosa, Džeja Spiringa... dok je Liverpul sve češće morao da traži jeftina ili kratkoročna rešenja. Neki od njih nisu bili nužno loši fudbaleri, ali su predstavljali nivo koji nije odgovarao ambicijama kluba koji je samo nekoliko godina ranije osvojio Ligu šampiona. Razlika između prvih 11 i ostatka ekipe postajala je ogromna, a kada su povrede pogodile Toresa i Džerarda, konstrukcija se raspadala.

©Reuters (Protesti navijača Liverpula protiv Džordža Džileta i Toma Hiksa 2010. godine)

Samo godinu nakon borbe za titulu, Liverpul je sezonu 2009/10 završio tek na sedmom mestu Premijer lige. Ispao je iz grupne faze Lige šampiona završivši iza Fjorentine i Olimpika iz Liona, a samo ispred Debrecina. U Ligi Evrope stigao je do polufinala, ali je Atletiko Madrid zaustavio ekipu Rafe Beniteza. Za klub čija je sezona samo godinu ranije završena sa 86 bodova i realnim snovima o tituli, pad je bio ogroman. Benitez je napustio klub na kraju sezone. Otišao je čovek koji je Liverpul odveo do evropskog trona u Istanbulu i koji je, bez obzira na sve greške koje je pravio, godinama uspevao da održava ekipu konkurentnom uprkos sve težoj situaciji oko kluba. Njegovim odlaskom nestao je i poslednji veliki sportski oslonac tog perioda.

Nasledio ga je Roj Hodžson, a nekoliko meseci kasnije Liverpul je izgledao gotovo neprepoznatljivo. Maskerano je otišao u Barselonu, Benajun u Čelsi. Stigli su Kristijan Polsen, Pol Končeski, naš "Lane"Jovanović... Liverpul se tokom jeseni 2010. u jednom trenutku našao čak u zoni ispadanja. Klub sa pet evropskih titula i 18 šampionskih kruna u tom momentu ozbiljno se bavio pitanjem kako da se odmakne od dna Premijer lige, ali rezultati na terenu tada čak nisu bili najveći problem. Najveći problem bio je novac.

Dugovi prema bankama približavali su se rokovima za naplatu, a mogućnost odlaska u stečaj više nije delovala nemoguća. Navijači su otvoreno ratovali sa vlasnicima. Transparenti protiv Hiksa i Džileta pojavljivali su se na tribinama, organizovani su protesti, a "Spirit of Shankly" i druge navijačke grupe vodile su kampanju za njihov odlazak: Tom Hicks and George Gillett - not welcome here“ postala je praktično poruka čitavog Enfilda.

U gradu u kojem se od vlasnika tradicionalno očekuje da razumeju posebnu vezu kluba i zajednice, Amerikanci su postali oličenje svega čega su se navijači plašili u modernom fudbalu, vlasnika koji klub posmatraju prvenstveno kroz finansijsku konstrukciju. Hiks i Džilet su, istovremeno, izgubili i međusobno poverenje, klub više nije imao funkcionalnu vlasničku strukturu. Do jeseni 2010. situacija je postala neodrživa. Predsednik Martin Broton, izvršni direktor Kristijan Purslou i komercijalni direktor Ijan Ejr podržali su prodaju kluba kompaniji "New England Sports Ventures", iza koje je stajao Džon Henri.

Hiks i Džilet pokušali su da blokiraju posao, usledila je pravna bitka. Na kraju je Visoki sud omogućio da prodaja bude sprovedena, a u oktobru 2010. kompanija koja će kasnije postati poznata kao "Fenway Sports Group" preuzela je Liverpul. Era Džordža Džileta i Toma Hiksa bila je završena. Za većinu navijača to nije bio običan vlasnički transfer, Bio je to dan olakšanja.

©Reuters (Dan kada je Liverpul dobio novog (još uvek aktuelnog) vlasnika oktobra 2010. godine)

Ni sa novim vlasnicima Liverpul nije preko noći postao gigant kakav je nekada bio. Godine lutanja tek su sledile. Vratio se Keni Dalgliš, osvojen je Liga kup, potom je Brendan Rodžers 2014. doveo klub nadomak titule sa Luisom Suarezom, Danijelom Staridžom i mladim Rahimom Sterlingom. Pravi preokret stigao je tek dolaskom Jirgena Klopa. Liverpul je postepeno izgradio moderan sportski sistem, renovirao Enfild, stabilizovao finansije i ponovo postao jedan od najmoćnijih klubova Evrope. Osvojena je Liga šampiona 2019. godine, godinu dana kasnije stigla je i toliko čekana titula prvaka Engleske, prva posle tri decenije, bio je to savršen kontrast sa poslednjim mesecima Džiletove i Hiksove vladavine. Klub koji je 2010. strahovao od dugova, sudova i stečaja ponovo je postao evropski prvak.

Džordž Džilet imao je dugu poslovnu karijeru i van engleskog fudbala. Od 2001. do 2009. godine bio je vlasnik Montreal Kanadijensa, jednog od najčuvenijih klubova u istoriji NHL-a, a ulagao je i u druge sportske i poslovne projekte, ali u fudbalskoj Evropi njegovo ime neizbežno će ostati povezano sa Liverpulom. I ne sa Istanbulom, velikim trofejima ili slavnim transferima, već sa periodom u kojem je jedan od najvećih klubova sveta izgubio finansijsku stabilnost, sportsku snagu i gotovo potpuno poverenje sopstvenih navijača.

Džilet je na Enfild stigao predstavljajući sebe i Toma Hiksa kao ljude koji će omogućiti Liverpulu da napravi sledeći veliki korak, tri godine kasnije odlazili su kroz sudnicu, dok su navijači slavili njihov odlazak. Zbog toga će vest o njegovoj smrti među Liverpulovim pristalicama imati drugačiju težinu nego klasičan oproštaj od nekadašnjeg vlasnika. Džordž Džilet jeste bio deo istorije Liverpula, ali dela istorije kojeg bi se na Enfildu najradije sećali samo kao upozorenja koliko brzo jedan veliki klub može da se približi ivici kada izgubi kontrolu nad sopstvenom budućnošću.