(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Pazara)

Pre osam i po godina poneo je titulu kralja strelaca u Omladinskoj ligi Srbije. Postigao je 21 gol, a kroz asistencije i iznuđene jedanaesterce bio zaslužan još za nekih deset lopti u mreži tadašnjih rivala ekipe Novog Pazara do 19 godina stacionirane u zlatnoj sredini. Daleko iza ostali su Andrija Majdevac (Napredak) i Petar Gigić (OFK Beograd), ali i neki daroviti momci što su u međuvremenu izgubili korak, poput Lazara Đurovića (Crvena zvezda/Čukarički). Zlatnu omladinsku kopačku, te 2014/15, obuo je Pazarac Anes Rušević.

U to vreme, kao 18-godišnjak, debitovao je i za prvi tim u remiju protiv šampionske generacije Partizana u Humskoj (1:1), u čuvenoj sezoni Plavih pod vođstvom Milorada Kosanovića. Dobacio je do mlade reprezentacije Srbije, a sa nepunih 27 leta igrao je za četiri domaća supeligaša i još tri kluba u inostranstvu.

Upravo je stavio tačku na svoju najučinkovitiju godinu, koju je počeo u Makedoniji, u Rabotničkom, a završio kao vođa navale Žetisua iz Kazahstana. Za srpski tim je u 2023. postigao četiri gola (prethodno još pet i asistenciju tokom prvog dela prvenstva), što je dopunio sa još šest pogodaka i dva ključna dodavanja u četi iz Taldikurgana.

"Fudbalski i kroz brojke gledano, imao sam najbolji period u dosadašnjoj karijeri, ali ne mogu da kažem i najlepši. Ništa ne može da se poredi sa vremenom u dresu Novog Pazara. Kući je uvek najlepše, a ponosan sam što sam baš odavde svojevremeno napravio transfer u BATE Borisov. Iza mene je odličnih šest meseci u Kazahstanu. Sve je išlo na ruku, statistika to prati. Imao sam ogromnu podršku i vratio golovima. Pre toga, u Rabotničkom sam bio sam najbolji strelac. Mnogo lepih uspomena nosim iz Skoplja, gde su mi pružili ruku u najtežem trenutku u karijeri. Hvala im", počinje Rušević priču za Mozzart Sport.

U manevarskoj liniji Žetisua imao je zemljake Nikolu Cuckića i Aleksandra Ješića. Od stranaca, ipak, najbolju prođu imaju Brazilci.

"Cene i nas, baš mnogo", konstatuje 26-godišnji napadač i nastavlja.

"Malo sam se zasitio makedonskog fudbala, pa sam rešio da krenem dalje. Pre odlaska u Kazahstan, bilo je poziva sa svih strana, pogotovo sa naših prostora. Imao sam želju da probam nešto novo. Izdvojio sam dve, tri ozbiljne opcije. Iskreno, ponuda Žetisua bila je najbolja. Finansijska strana dobra, plus ugovor do zime. To mi je odgovaralo. Gorelo im je, borili su se za opstanak. Znao sam da će biti još većih izazova, ako mi statistika bude saveznik. To se upravo i dešava. Inače, ima dosta igrača iz Srbije u Kazahstanu, ali ne i trenera. Jedino je Milić Ćurčić vodio Tobol, gde je bilo dosta naših. Čestitam im na osvojenom Kupu, što nije lak poduhvat. Dosta je dobrih ekipa. U domenu struke, Srđan Blagojević je u Kazahstanu ostavio dubok trag. Svi pričaju o njemu. Trenirao je i Cuckića. Fudbal je tamo u rangu Mozzart Bet Superlige. Uslovi su za svaku pohvalu. Trude se, vode računa o sitnicama. To mnogo znači. Normalno, ne prave se transferi kao iz naše lige. Daleko smo ispred na polju individualnog kvaliteta mladih igrača".

Proveo je 2017. godinu u beloruskom BATE Borisovu. Reklo bi se, dobro iskustvo pre odlaska u Taldikurgan.

"Ne mogu se uporediti taj BATE Borisov i sadašnji. Nebo i zemlja. Igrali smo i Ligu Evropa, baš u grupi sa Crvenom zvezdom. Ligaški, dosta je sličnosti između Belorusije i Kazahstana. Mnogo se trči. Svi su spremni, to je danas neophodno. Trener Žetisua Askar Kožabergenov, koji me je doveo, neguje fudbal kroz pas. Trebalo nam je malo vremena, s obzirom da je mnogo igrača otišlo i mnogo došlo. Na kraju je sve super prošlo. U poslednja tri meseca smo igrali možda i najlepše od svih", konstatuje Rušević.

Anes Rušević (©Starsaport)

Ne želi da planira unapred, ali priznaje da prati svoj Pazar u elitnoj diviziji Srbije.

"Sebe nikada nisam mogao da zamislim u Kazahstanu, pa sam otišao. Ne zna se šta nosi dan, šta noć. Spreman za svaki izazov. Interesovanja ima, svakodnevno. Brojke su tu, a onda te svi prate i cene. Ne žurim, rano je još, ali ima onih koji bi da odmah potpišem. Normalno, pratim moje Plave. Kad ih gledam, kao da ja igram. Posebno sad, kad je tu gromada od čoveka Adem Ljajić. S takvom karijerom, to što je uradio treba da bude primer svima. Želim Pazaru da izbori Evropu. Skockali su baš sve, a i narod zaslužuje. Znam koliko bi im značilo".

Vratio se na najbitnije momente u ranoj fazi karijere, pomenuo nekadašnje saigrače i trenere važne za lični fubalski progres.

"Sa mnom u ekipi, a to su momci rođeni između 1996. i 1998. godine, igrali su Ifet Đakovac, Denis Biševac, Faruk Bihorac, Almedin Ziljkić, Erhan Mašović, Dženan Gicić, Amel Lakota, Semin Hadžibulić, Alija Izberović. Ponikli smo u Akademiji fubala AS kod trenera Adema Preljevića, Staniše Sretenovića i Ivana Jovanovića. Jovanović nas je potom preuzeo i vodio do ozbiljnih rezultata u kategoriji omladinaca. Baš talentovana generacija, mnogi se slažu da je jedna od najboljih ikada u Novom Pazaru. Neki su napravili dobre karijere, neki malo slabije. Mnogi su mogli više. Na nivou Srbije, iz tih godišta imamo sedam, osam aktuelnih reprezentativaca. To je potvrda kvaliteta. Zauvek ću pamtiti sezonu u kojoj sam bio prvi strelac Omladinske lige Srbije, u konkurenciji sadašnjih igrača velikih evropskih klubova, kao i prvi poziv u reprezentaciju od strane Nenada Lalatovića. Barem tu smo sarađivali, ako se nije dalo kroz klubove. Bilo je četiri, pet puta jako blizu", seća se Rušević.

Dva puta ga je vodio Miša Kosanović, u Novom Pazaru i Napretku.

"Ispunio mi je želju da debitujem, iako sam zaslužio da igram više. Nema veze. Uvek kažem da je tako je moralo da bude. Tako me je i otac učio. Da nije bilo njega, ko zna i šta bi bilo. Ocu sam najviše zahvalan. Nikada nije dozvolio da prestanem da verujem, a to je najbitnije. Stava je da ako izgubiš veru, izgubio si sve. Svojevremeno sam propustio da potpišem za Veronu, Vićencu i Genk, koji su slali konkretne ponude. Uvek sam ja donosio odluke. Sigurno je da sam grešio, ali sam živ i zdrav, moji su dobro. To je najbitnije. Mogao sam 2016. godine da ostanem u Genku, kasnije možda nije trebalo da se iz BATE Borisova vratim u Napredak. Mislio sam da će Kosanović biti super opcija za mene. Zvao me je, Marko Mišković je platio obeštećenje i ostalo, ali… Nešto nije išlo, ne znam zašto. Moguće da neko drugi zna. Onda je krenulo mučenje, trajalo je tri, četiri godine. Borio sam se, išao, probao, ali uvek bi presuđivale nefudbalske stvari. Kasnije bih dolazio do prave istine. Morao sam negde da potražim motiv, da održavam fizikalije, da nateram sebe da treniram bez utakmica u nogama. Nisam klonuo i uvek sam bio na 100 odsto zahvaljujući stručnjaku za kondiciju Demiru Spici, koji vodi računa i o Ljajiću, Mašoviću, Samedu Baždaru, svojevremeno i o velikom majstoru Enveru Alivodiću".

Smatra da je sazreo u Rabotničkom, gde je kod trenera Borčeta Hristova dobio to što je nedostajalo – šansu da igra u kontinuitetu.

"Hristov je dugo radio u Karabagu. Dao mi je poverenje, a ja sam mu vratio baš kako je od mene i tražio. Isto se desilo sa trenerom u Kazahstanu. Tek sad sam video koliko za psihu igrača znači podrška, taj vetar u leđa. Imao sam i loših trenutaka, ali bi Kožabergenov uvek stao iza mene. Igrali smo meč sezone, protiv Tobola na strani. Tri dana pred utakmicu ja bolestan, ne treniram. Ne mogu da stojim, primam infuziju. On dođe i kaže da startujem, da mu trebam. Pita me da li mogu, a ja sutradan postignem gol i asistiram. Bogu hvala, pa sam mu vratio i pomogao im, ali i oni se meni".

Priznaje da je bilo i mnogo lošijih konekcija sa pojedinim šefovima struke.

"Dešavalo se da igram dobro i budem strelac, pa me nema na sledećoj utakmici. Ne znam zbog čega, nikad nisam pitao. Donesem pobedu, opet me nema. Sve to ojača čoveka. Ne pamtim loše stvari. Život prolazi, ne treba se zamarati. Vratiće se kad radiš pošteno. Fudbal nikome nije ostao dužan. Možda ne odmah, ali nekada - sigurno", zaključio je Anes Rušević.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Novi život Anesa Ruševića u Kazahstanu: Grešio sam, mučio se, ali veru nisam gubio

Uživo

Tenis

Najava mečeva