Baloteli: Toti mi se nikad nije izvinio, mogao sam u Juve ali sam izabrao Milan

Mario Baloteli ima tek 29 godina, a na prvi pogled deluje kao da ga znamo bar 20 godina. Ono što se njemu izdešavalo za deset godina karijere, nekome ne može ni za ceo život.

Kada se kao supertalentovani tinejdžer pojavio u prvom timu Intera kod Roberta Manćinija, delovalo je da je Inter konačno dobio svoje dete koje će u budućnosti postati simbol kluba. Od tada je Baloteli sa Interom osvojio sve što se može osvojiti, igrao za velikane poput Mančester Sitija, Liverpula, ljutog rivala Milana u čak dva mandata, Marselja, oživljavao je mrtvu karijeru u Nici, a danas je u gradu u kojem je odrastao – Breši.

Ispostavilo se da Baloteli nikada nije iskoristio pun potencijal koji je bio ogroman. Ali napravio je više nego pristojnu karijeru. Nažalost, više će ga pamtiti kao nestašnog dečka koji je pravio razne ludorije na terenu i van njega, nego kao napadača koji je postizao spektakularne golove.

Ipak, dešavalo se nekada da bude u centru pažnje ni kriv, ni dužan. Kao u finalu Kupa Italije 2010. godine kada je fudbalski isprovocirao Frančeska Totija da ga Romin velikan divljačkim startom faulira.

Baloteli se u druženju sa pratiocima na društvenim mrežama podsetio tog, ali i brojnih drugih detalja iz karijere.

„Da sam imao nešto lično protiv Totija, rekao bih mu. Tada sam shvatio da nisam ja problem. Napravio je ružan faul, dobio crveni i snosio je posledice svog ponašanja u toj utakmici. Nisam mu ja bio meta jer je već imao dosta problema u toj utakmici. Šta je trebalo da mu kažem? Napravio je grešku i platio je za nju. Godinama posle toga mi nije uputio izvinjenje. Sećam se da sam ga zagrlio na kraju sezone, ali više nije bilo potrebe da mi se izvinjava“, priseća se Baloteli.

Otkrio je i kako je po odlasku iz Mančester Sitija odabrao da pređe u Milan umesto u Juventus.

„Posle Mančester Sitija me je želeo Juventus i pristao sam da pređem kod njih. Ali onda se u priču umešao Adrijano Galijani. Kada sam čuo da me hoće Milan, ništa drugo me više nije interesovalo. Kao što svi znaju, navijač sam Milana i pratio sam srce. U to vreme je Milan bio sedmi ili osmi na tabeli i pametniji potez bi bio da sam otišao u Juventus, ali poslušao sam srce. Juventus bi bio logičniji izbor, razmišljao sam, ali onda sam izabrao ono što volim“.

Njegov odlazak u Milan je među navijačima Intera shvaćen kao izdaja. A još tokom boravka u Interu im je išao na živce zbog ponašanja i svađa sa Murinjom koji je bio idol navijača.

„Iskreno, volim i Inter. Murinjo i ja smo se dobro slagali iako je bilo par rasprava. Ali uvek je postojalo poštovanje. Samo jednom smo se baš posvađali, ne mogu da se setim zašto i na kraju me je izbacio iz tima na dve utakmice. Osim toga, imali smo dobar odnos. Sećam se da je posle osvajanja Lige šampiona ušao u autobus gde smo bili svi. Ja sam pozadi praktično već bio zaspao, ali on je išao od igrača do igrača i grlio nas plačući. Svi smo plakali“.

Kao najemotivniji trenutak karijere je ipak izabrao onaj iz reprezentacije. Kada je sa dva sjajna gola u polufinalu Evropskog prvenstva 2012. drušio Nemačku.

„Čak i nije bilo toliko emotivno na utakmici koliko posle nje. Bilo je baš jako. Otišao sam da zagrlim majku na tribinama, a ona nije mogla da prestane da plače. Posle nekoliko minuta sam je pitao da li će konačno nešto da mi kaže ili će nastaviti da plače“.

I najteži trenutak u Balotelijevoj karijeri je sa tog takmičenja. Finale protiv Španije koja je tada razbila Azure.

„Najveće razočarenje je bilo finale protiv Španije jer nismo bili spremni 100 odsto tog dana. Voleo bih kada bih opet mogao da odigram taj meč“.

Balotelijeva klupska karijera je posle povratka u Italiju krenula niz brdo. U Liverpulu nije uspeo, vratio se još jednom u Milan, ali je nastavio da tone. Do te mere da je morao da spašava karijeru u skromnoj Nici.

„Iza mene su bile sezone u Liverpulu i Milanu, vukao sam i povredu, tako da sam u tom momentu bio prilično sjeban. Kada sam otišao u Nicu 2016. godine, nisam imao mnogo drugih ponuda. Makar ne onoliko na koliko sam navikao do tada Imao sam i još dve ponude iz Premijer lige, ali sam izabrao Nicu jer nisam bio dovoljno psihički jak za život u Engleskoj. Mino Rajola mi je rekao da odem u Nicu. Nisam čak znao ni gde se taj grad nalazi. A kada sam došao, otrkio sam spektakularan grad. U Nici su svi bili dobri prema meni, došli su i neki dobri igrači tog leta i sklopili smo solidan tim. Te dve godine u Nici su mi bili fantastične“.

Tu se fudbalski rehabilitovao i otišao u Marselj koji će pamtiti po navijačima.

„Imao sam vatrene navijače gde god sam igrao. Navijači Mančester Sitija su me voleli, ali su najstrastveniji bili u Marselju. Kao da je ceo Napulj na stadionu“. 

Danas je opet u Italiji. Član je Breše sa kojom se bori za opstanak.

„Srećan sam u Breši i želim da ostanem. Breša je moj grad i sjajan klub sa gomilom odličnih igrača i sjajnim navijačima. Mučili smo se ove sezone, ali takve stvari se dešavaju u fudbalu. Želeli smo da budemo bolji, ali je sezona bila surova prema nama“.

Gde vidi sebe posle igračke karijere?

„Nemam pojma. Da postanem trener bi bilo čudno. Imam specifičan karakter i ne znam kako bih podneo da neki mladi igrač bude nepristojan prema meni. Nepristojnost me generalno izluđuje. Možda bih više voleo da radim sa decom nego sa profesionalcima“.

(FOTO: reuters)