Velikani VS Zvezda: Pet Zlatnih lopti i na Marakani, plus Hajnkes, Necer, Brajtner, Fogts...

U danima kad nema sportskih događaja i kad nije baš najjasnije kada će se oni najveći i najpopularniji vratiti na male ekrene, redakcija MOZZART sporta zavirila je u istorijske spise i sprovela opsežno istraživanje pod radnim naslovom: NAJBOLJI FUDBALERI KOJI SU GOSTOVALI U BEOGRADU I IGRALI PROTIV NAŠA DVA NAJPOPULARNIJA KLUBA. Imajući u vidu da se radi o ogromnom broju fantastičnih igrača, odlučili smo da sastavimo idealne timove po decenijama. Dakle, najboljih 11 iz pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina... Pa tako sve do druge decenije novog milenijuma, ove na izmaku. Naravno, za svaku deceniju sastavili smo po dva drim-tima. Jedan od fudbalera koji su igrali protiv crveno-belih, drugi od asova koje su se nadmetali sa crno-belima. Čisto da bude zanimljivije. Malo poređenja, diskusija, neće biti naodmet, zar ne? I naposletku da pojasnimo: konačni izbor rezultat je ličnih utisaka grupe autora serijala (za poslednje četiri decenije), odnosno čuvenje (priče iz davnina), trofeji, golovi i individualna priznanja za velemajstore iz crno-bele ere. Na kraju i sami smo se iznenadili kakvu smo malu istoriju fudbala ispisali prisećajući se svih tih veličina. A proći će ih kroz ove članke više od 500! Pa da krenemo u našu malu avanturu... Uz nadu da nam nije promaklo mnogo vedeta vrednih pažnje i da ćete se fino zabaviti...

---

Sedamdesete godine prošlog veka bile su najupešnije u istoriji Crvene zvezde. Ako zanemarimo titulu prvaka Evrope osvojenu 1991...

To je bar lako dokazivo - polufinale Kupa šampiona 1971, polufinale Kupa pobednika kupova 1975, onda četvrtfinače istog takmičenja 1972, pa četvrtfinale Kupa šampiona 1974. Naposletku, tu je i finale UEFA kupa 1979. u kome su crveno-beli, a o tome su svedočili skoro svih akteri tog susreta iz redova srpskog/jugoslovenskog tima, uz dosta nepravde ostali bez trofeja posle dvomeča sa moćnom Borusijom iz Menhengladbaha.

Tih godina na Marakanu je dolazio sam evropski krem. Pomenuti Gladbah u dva navrata i oba puta s timovima punim reprezentativaca Zapadne Nemačke. Zatim Real Madrid, Liverpul, Bajern Minhen, Totenhem, Arsenal, Hamburger, Atletiko Madrid, Valensija, ponajbolji ruski tim onog vremena - moskovski Dinamo.

► Velikani VS Zvezda '50: Tri Zlatne lopte, strašni Austrijanci, magični Mađar i na klupi idol Džordža Besta...
► Velikani VS Zvezda '60: Pele, Garinča i još neki opasni momci...

Samo u toj jednoj deceniji Crvena zvezda je odigrala 62 evropske utakmice. U vreme kad nije bilo grupnih faza – impozantna brojka. Na našem najvećem stadionu izgubila je tri puta. Od pomenutog Dinama, madridskog Atletika i Borusije iz Menhengladbaha prilikom prvog gostovanja nemačkog kluba.

Iz svega ovoga lako je zaključiti da idealni tim zvezdinih rivala za period 1971 – 1981. izgleda brutalno.

Odlučili smo se za formaciju 4-2-4. Retko ko ju je koristio sedamdesetih, poslednji veliki tim u 4-2-4 bio je Brazil na Mundijalu u Meksiku 1970, ali ponovo smo morali s Old School taktikom koja baš i ne prati dati period, jer tako su diktirala imena. Trojica od četvorice napadača u ovom sastavu osvajala su Zlatne lopte. Njima su, samim tim, mesta u startnoj postavi bila zagarantovana...

Zato i krećemo od najatraktivnijeg dela tima: desno krilo Kevin Kigen (Liveprul), centralno Jup Hajnkes (Menhengladbah) i Karl Hajnc Rumenige (Bajern Minhen), levo krilo Alan Simonsen (Menhengladbah).

Kigen je na Marakani gostovao sa Liverpulom 1973. Tada su Redsi eliminisani. Od Crvene zvezde. Četiri godine kasnije postao je prvak Evrope sa klubom koji ga je lansirao i istog leta prešao u Hamburger za rekord engleskog i nemačkog fudbala – 500.000 funti. Kao igrač HSV-a osvojiće dve uzastopne Zlazne lopte i etabliraće se kao jedan od najboljih napadača na svetu.

Zlatna lopta i na levom krilu – Danac Simonsen. Posebno je bio inspirisan kad god je igrao protiv Zvezda. A igrao je četiri puta. I postigao isto toliko golova. Najvažniji svakako onaj sa penala u revanš meču finala UEFA kupa, koji je Borusiji doneo trofej. Za najboljeg igrača proglašen je 1977, pre dvostrukog trijumfa Kevina Kigena. Simonsen je kasnije prešao u Barselonu i 1982. golom u finalu pomogao da Katalonci osvoje Kup pobednika kupova.

A znate li ko je uzeo dve Zlatne lopte posle Kigena? Karl Hajnc Rumenige! Velika zvezda Bajerna i jedan od najvećih nemačkih igrača svih vremena. Na taj način ovaj tim kompletira pet priznanja za najbolje fudbalere Evrope i poravnava se sa timom Partizanovih rivala šezdesetih, s tim što smo tamo imali pet različitih osvajača.

Rumenige je deset godina igrao za Bajern i osam puta se našao u idealnom timu Bundeslige u ono vreme kad je ta liga bila najjača na svetu. Dva puta je bio prvak Evrope sa Bavarcima. I dva puta igrao finale Mundijala sa Pancerima. Šampion Evrope s Nemačkom postao je 1980. Sva individualna priznanja nemoguće je pobrojati...

Kada je '84 prelazio u Inter postao je rekorder po visini izdvojenog obeštećenja – 5.700.000 evra današnjeg novca. Uzeo je titulu i sa Interom, ali se generalno nije proslavio u Kalču usled čestih povreda.

Poslednji član ove čudesne napadačke četvorke je strašni golgeter čija igračka dostignuća najčešće u zasenak baca velika trenerska karijera – Jup Hajnkes! Njegova najveća nesreća bila je zapravo što je igrao i živeo u eri Gerda Milera. Na svaki Hajnkesov gol dolazila su po dva Gerdova. I onda kada je crta podvučena ispod uspešne karijere 300 i kusur komada na 500 utakmica nije izgledalo bogzna kako u poređenju sa Milerovih “1.000”.

Šalu na stranu... Hajnkes je najbolje rešetao u dresu Gladbaha, dok je u reprezentaciji najčešće morao da se zadovolji klupom. Pišu mu se ipak i Svetski kup 1974. i EURO 1972.

I u vezi dva velika asa. Martin Piters koji je na Marakanu dolazio sa Totenhemom, odnosno Ginter Necer (Real Madrid). Piters je nažalost preminuo prošle godine, a pamtićemo ga kao kompletnog “box to box” vezistu, specijalistu za prekide. Imao je samo 23 godine 1966, kada je postigao gol u finalu Mundijala protiv Zapadne Nemačke i okitio se titulom svetskog prvaka.

Selektor tog tima Alf Remzi često je umeo da kaže da ne bi mogao da zamisli taj šampionski tim bez Martina Pitersa, “momka koji igra fudbal deset godina ispred svog vremena”.

Kada je dolazio na Vajt Hart Lejn iz Vest Hema Piters je postao prvi Britanac plaćen 200.000 funti...

Kraj njega “mozak” ovog tima, autentična luda glava nemačkog fudbala – Ginter Necer. O njemu i njegovim manguplucima detaljisali smo pre nekoliko godina... Izdanak Vajsvajlerove škole. Čudak, zafrkant, genije. Jedan od najkreativnijih germana 20. veka. Bilo je toliko dobar da mu je Santijago Bernabeu dozvolio da postane prvi igrač Real Madrida s dugom kosom. U neobično velikom stopalu za ozbiljnog fudbalera nalazio se pravi top. Prvak Evrope i sveta sa Nemačkom, sedam puta u timu sezone Bundelige dok je igrao za Menš, dva puta autor gola godine, drugi u izboru za Zlatnu loptu 1972 i 75. najbolji igrač u istoriji po magazinu World Soccer.

Zvezdaši ga nisu videli u pravom svetlu proleća 1975. i crveno-beli su preko Madriđana otišli u polufinale Kupa kupova...

Četvorku u odbrani čine tri Nemca (Berti Fogts, Uli Štilike, Paul Brajtner) i jedan Englez (Emlin Hjuz).

U našim fudbalskim bajkama Fogts nije baš najlepše predstavljen. Pre svega zbog onih čuvenih nadmudrivanja sa Draganom Džajićem uz levu aut liniju tokom polufinala EURA 1976. Međutim ako pažljivije pogledate detalje sa tog meča videćete da se Džaja nije nadobijao duela sa upornim Nemcem. Štaviše. Malo je bilo boljih bekova u 20 veku... Prvak Evrope i sveta sa nacionalnim timom, devet puta u timu sezone Bundeslige, na dva šampionata sveta u idealnih 11 (1974, 1978).

Fogts desno, a levo Paul Brajtner. Kontroverzan tip kroz čitavu karijeru, pa opet nenadmašan na svojoj poziciji. Moderan levi bek i levi vezni. U moru izvanrednih igrača na toj poziciji FIFA ga je 1994. izabrala u idealan tim svih Mundijala! Mada prevashodno defanzivac, postizao je golove u dva finala SP. Jedini uz Pelea, Vavu i Zidana. Godine 1981. bio je drugi u trci za Zlatnu loptu.

Dođosmo i do štoperskog para... Na toj poziciji imali smo ozbiljne dileme. Dvojica velikih Liverpulovih kapitena što se nisu podnosili – a sve je počelo od toga kad je ovaj jedan “ukrao” traku drugom – bili su u “duelu” i u ovom našem serijalu. Zagriženim navijačima Redsa poznata priča – Tomi Smit vs Emlin Hjuz. Da ne filozofiramo previše. Ako je Bil Šenkli procenio da je Hjuz bolji i moderniji igrač, te zbog njega preselio Smita na klupu i skinuo mu traku, sigurno nećemo preko njegove reči i procene.

Hjuz je “pobedio” Smita, a u borbi za drugo mesto u centrali Uli Štilike u poslednji čas “pretiče” zemljaka Manfreda Kalca. Hamburgerov velikan najbolje partije u karijeri pružao je kao klasičan desni bek, zbog toga ovoga puta prednost “finijem” Štilikeu, čija će mirnoća i tehnički kvaliteti biti potrebni Emlinu Hjuzu. Na taj način dobijamo kompaktan štoperski par, kadar da čak ponešto iskreira. Uli Štilike bio je poznat kao igrač koji ume da iznese loptu, pa i da uputi završni pas. Više je voleo da igra u vezi, ili kao libero, ali za ovu priliku završiće nam posao i kao centralni bek.

Još jedan od onih koji su posle Gladbaha otišli u Real Madrid. Bio je to pun pogodak Kraljevskog kluba. Čak četiri godine zaredom Štilike je proglašavan za najboljeg stranca španskog prvenstva...

I konačno golman. Nije bilo dileme. Liverpulov Rej Klemens. Čovek koji je branio pune 23 godine, osvojio sedam evropskih klupskih trofeja (šest sa Liverpulovom i jedan sa Totenhemom) i bio standardan u reprezentaciji Engleske više od decenije. Dovoljno?

---

ZVEZDA – IDEALAN TIM '70-ih (4-2-4): Rej Klemens (Liverpul) – Berti Fogts (Menhengladbah), Emlin Hjuz (Liverpul), Uli Štilike (Menhengladbah), Paul Brajtner (Bajern Minhen) – Martin Piters (Totenhem), Ginter Necer (Real Madrid) – Kevin Kigen (Liverpul), Jup Hajnkes (Menhengladbah), Karl Hajnc Rumenige (Bajern Minhen), Alan Simonsen (Menhengladbah).

Ako bismo samo malo detaljnije započeli priču o karijerama igrača koji su ostali “na klupi”, ta bi priča mogla da potraje satima. Samo iz malenog Stala, koji je gostovao u Beogradu pre Liverpula 1973, tu su trojica igrača. Trojica poznatih reprezentativaca Poljske, od kojih je svakako najveće ime Gžegož Lato, Zlatna kopačka Mundijala u Nemačkoj 1974.

Mesta nije bilo ni za manje poznato ime, ali velikog igrača, golgetersa svetske klase – Enrikea Kastra, poznatog pod nadimkom Kvini. Sedamdesetih i osamdesetih godina harao je Primerom u dresu Sportinga iz Hihona i Barselone, pet puta osvojivši titulu najboljeg strelca Španije?!

Ali gde ga smestiti?

I da ne detaljišemo dalje. Rezime u najkraćem: klupa i za svetske i evropske šampione Hakija Vimera i Rajnera Bonhofa; klupa za Realove zvezde Santiljanu, Kamača i Velaskeza; klupa za neke od najvećih Liverpulovih igrača - Hajveja, Tošaka, Lolera, Kalahana; klupa za sjajnog Bugarina Hrista Boneva; klupa za Augentalera i Brajana Robsona...

♦♦♦ PREKOBROJNI ♦♦♦ 

Golmani: Pat Dženings (Arsenal), Volfgang Klef (Menhengladbah).

Odbrana: Hoze Antonio Kamačo (Real Madrid), Kris Loler, Tomi Smit (Liverpul), Klaus Augentaler (Bajern Minhen), Stiv Perimen (Totenhem), Dejvid O'Liri (Arsenal), Hans Jirgen Vitkamp (Menhengladbah), Luc Ajgendorf (Dinamo Berlin), Manfred Kalc (Hamburger).

Vezni red i napad: Brajan Robson, Lori Kaningem (Vest Bromvič Albion), Antonis Antonijadis (Panatinaikos), Anatolij Kožemjakin (Dinamo Moskva), Gžegož Lato (Stal), Visente del Boske, Santiljana, Manuel Velaskez (Real Madrid), Jan Kalahan, Stivi Hajvej, Džon Tošak (Liverpul), Kristijan Kulik, Herbert Haki Vimer, Evald Linen, Rajner Bonhof (Menhengladbah), Hristo Bonev (Lokomotiva Plovdiv), Enrike Kastro Kvini (Sporting Hihon), Martin Čivers, Ralf Kouts (Totenhem), Ditmar Kremer (Herta), Diter Henes (Bajern Minhen), Frenk Steplton, Alan Sanderlend (Arsenal), Hoze Garate, Luis Aragones, Havijer Irureta, (Atletiko Madrid), Jan Domarski, Henrik Kasperčak (Stal).

---

PRIREDILI: Dejan Stanković, Aleksandar Gligorić, Predrag Dučić
FOTO ILUSTRACIJE: Mozzart Sport