Noćas sija Usamljena zvezda: Čik sad ih ismevajte, Botafogovi 'veslači' kraljevi Libertadoresa!

Ismevali su ih, nipodaštavali, okretali glavu pred najneatraktivnijom pojavom krema brazilskog fudbala. Rugali su se velikanu kojem je uvek nedostajalo ono što je ostala brazilska aristokratija imala - trofej Libertadoresa, kruna namenjena kralju Južne Amerike. I jedva su dočekali da njegov prestiž izađe iz mode, da zaređa dve decenije bez ikakve srebrnine, da se muči, šepa grca u problemima.

"Usamljena zvezda", zvali su taj neshvaćeni Botafogo. Nikada rado viđen gost na žurkama brazilskog fudbalskog noblesa. Ali noćas u fudbalskoj galaksiji Zelenog kontineta, ma svih brazilskih megalopolisa, gradova, gradića, favela, peskovitih obala na kojima se rađaju legende, sija samo ona - "Usamljena zvezda". Šljašti jače nego ikada! Jer nije je ugasilo ni crveni karton nakon samo 30 sekundi čudesnog svebrazilskog finala u srcu Argentine. Odigrao je Fogo utakmicu za sva vremena na legendarnom Monumentalu, preživeo devedeset i ko zna koliko još minuta borbe deset na jedanaest protiv Atletiko Mineira i odlepršao u istoriju na svoj prvi južnoamerički fudbalski Olimp - 1:3.

Slavlje fudbalera Botafoga (Reuters)

Nije se zvezda raspala i nestala u nekakvoj kosmičkoj prašini ni kada ju je u prvom minutu utakmice, zarivši krampone u lice protivničkog igrača, napustio Gregore, nije je progutala crna rupa ni kada joj je u prvom napadu drugog poluvremena kao špricer hladni Eduardo Vargas, tek ispaljen sa klupe na teren, prepolovio čudesno vođstvo od 2:0 iz prvog dela.

Klub što u punom imenu ima reč Regatas, nasleđenu od veslačke sekcije kao rodonačelnika sportskog društva, stegao je mišiće kao veslači antičkih Galija, adrenalin čitave večeri nije popuštao, žile od glave do pete su se stezale, samo zarad ispunjenja jednog cilja. Da prežive i sačuvaju vođstvo 2:1 u 45 i kusur minuta drugog poluvremena. Da dobiju najveću bitku od svog postanka, da dobiju verbalni rat sa onima što im nikada nisu priznavali veličinu.

Usamljena zvezda je zvezdu u grbu dobila po zvezdi na nebu koja je u cik zore iskakala dok su veslači spuštali čamac na vodu. Bila je tu sve dok nije svanulo. Svanuće i sutra dan na ekvatoru, na gotovo svim paralelama i meridijanima, a ona Botafogova će i tada sijati.

PREMOTAVANJE: Najbolji igrač kojeg svet nije upoznao, takav se više neće roditi

Videće je sa neba i jedan Garinča, Zagalo, Nilton Santos, Žairzinjo, čitava plejada legendi sa kojima u timu Glorioso nije uspeo ono što i večeras. Da pokori fudbalski svet Južne Amerike. A setimo se šta je Botafogo bio samo nekoliko godina unazad. I u Seriji B i u dugovima do guše, pred gašenjem... Izvukao ga je američki biznismen Džon Tekstor, kupio, pripojio Eagle footbal grupi sa Lionom, Kristal Palasom, Molenbekom... Dao mu je priliku za novi početak.

Klub koji je brazilska omladina do večeras gledala sa podsmehom, kojoj je bilo ispod časti da za njega navija, od večeras preispituje svoje fudbalske izbore, a neki novi klinci će posle večerašnjih lekcija iz srčanosti, posle rimejka "Povratka Otpisanih", možda ipak izabrati dres Botafoga pre nego Fluminenseov, Flamengov, Vaskov...

Jer kako opisati stanje uma tima koji je 90 minuta brojčano inferioran, a postigne tri i primi samo jedan gol. Zamislite scenu iz nekog brazilskog doma gde se društvo okupilo da prati finale... I da je jedan od drugova otišao do toaleta baš od 35. do 44. minuta i čuo dvostruko urlanje iz dnevne sobe. Pomislio bi da je verovatno Mineiro već ima zalihu od dva gola i otvoren put ka drugom trofeju Libertadoresa, prvom od 2013. Al' le lezi vraže. Botafogo dade dva gola, a Luiz Enrike izraste u heroja večeri.

Prvo se momak koji je februara ove godine plaćen Betisu 16.500.000 evra nadovezao na odbitak u petercu i zatresao mrežu, pa u smiraj prvog dela iznudio penal koji je označio novu detonaciju na Monumentalu. Alek Teljes je sa bele tačke uzdrmao pola Riverovog stadiona.

Tužna Botafogova priča: Nekada prestiž i sjaj, danas prokletnik od kojeg deca okreću glavu

A onda je, po startu drugog dela utakmice, počela da se ljulja i druga strana. Ona krcata navijačima Atletiko Mineira. Gurnuo je Gabrijel Milito trojicu igrača sa klupe na teren, a Eduardo Vargas je glavom, kao iz praćke ispalio, Hulkovu kiflu iz kornera - 2:1, a tek što je počelo drugo poluvreme. I tiha jeza u telima navijača Botafoga. Kako se odbraniti do kraja utakmice od Hulka, Vargasa, od ekipe sa igračem više?

Taktikom korak po korak, ciglu po ciglu, Botafogo je zidao put do zvezda. Čuvao ga je i golman Džon Viktor, pazili su ga i bogovi fudbalske pravde. Mineiro je svako malo šutirao ka golu rivala (u proseku na tri minuta), ali lopta nije htela u gol. U 64. minutu Viktor je panterski skinuo Hulkovu lukavštinu u dalji ugao, u 86. deseio se kolektivni mini-infarkt Botofogovih navijača. Ali Vargas je zicer bacio u nepovrat. Lopta je otišla tik iznad prečke.

Nadirali su Militovi puleni, do duboko u nadoknadu, ali i njih je dobrano uhvatila panika. Iz minuta u minut, svaki potez bio izvođen sa čvršćim stegama pritiska. A onda je pukla kontra i Žunior Santos vezao noge defanzivcima Mineira u čvor, a onda nekako uspeo da ćušne loptu u praznu mrežu.

Četvrto brazilsko finale u poslednjih pet godina i Botafogovo ime na listi osvajača Libertadoresa... Kao i čast da 18. decembra u Dohi igra finale Interkontinentalnog kupa protiv šampiona Evrope Real Madrida.

Sijaj zvezdo, više nisi usamljena! I nemoj da zaboraviš na Brazileirao! I tamo je titula, ona što je čekaš od '95, nadohvat ruke...