Stefan Savić o Crnoj Gori, Srbiji, referendumu, ratovima, ljudima i zastavama, Simeoneu, Spartancima, Liverpulu...

Može li neko da zaustavi Liverpul ove sezone? Postoji li taj partibrejker koji će utišati fudbalski hevi metal Jirgena Klopa i njegovih momaka?

Prethodnih godina su ulogu dežurnog partijbejkera u Ligi šampiona uglavnom imali Dijego Simeone i njegov Atletiko Madrid. Umeli su da eliminišu Barselonu sa Mesijem, Suarzom i Nejmarom ili da izbace jaki Gvardiolin Bajern. A bitan deo tih podviga je bio i crnogorski reprezentativac Stefan Savić.

Nekadašnji štoper BSK Borče, Partizana, Mančester Sitija i Fjorentine već petu sezonu nosi dres Atletika. Na početku je bio alternativa kapitenu Godinu, Luki Ernandezu i Hose Mariji Himenezu, ali je na kraju uspeo da se izbori za status bitnog igrača i čak startera u finalu Lige šampiona pre Ernandeza i Himeneza.

Danas je Savić komandant odbrane Simeoneovog Atletika koji stoji pred trenutno najtežim protivnikom u evropskom fudbalu – Liverpulom. Tim povodom je i španski dnevnik Mundo napravio opširan intervju sa Savićem uoči večerašnjeg okršaja sa Redsima koji su ozbiljan favorit.

Kada bi mogao da izabereš koji od članova iz trlinga Mane – Salah – Firmino da ne igra večeras, kojeg bi izabrao?
„Ako može da niko od njih trojice ne igra! Šalu na stranu, oni su jak i opasan trio. Ali ne samo oni, već i druga linija Liverpula. Uvek dolaze pred gol i treba ih zaustaviti u tim namerama. Igramo protiv možda i najboljeg tima na svetu koji je osvojio Ligu šampiona i tri meseca pre kraja sezone je skoro pa osvojio Premijer ligu. Liverpul je u strašnoj formi, ali mi smo uvek znali da igramo dobro protiv najboljih“, kaže Savić.

Kao naprimer protiv Juventusa u grupi jesenas?
„Da, ta utakmica je dobar primer. Odigrali smo dosta dobrih utakmica protiv velikih klubova. Vratiti se sa 0:2 protiv Juventusa nije lako. Ili eliminisati onakav Bajern 2016. Ili izbaciti Barselonu“.

Ipak, u poslednje vreme su navijači Atletika postali pesimisti i ne veruju da u vašoj svlačionici postoji zajedništvo kao ranije.
„Mi nemamo takav osećaj. Pokazali smo mnogo puta da se nikad ne predajemo. Uvek smo se dobro borili protiv većih i jačih. Istina, verovatno smo ranije imali neke bolje momente, ali ne verujem da naši rivali i dalje mogu mirno da spavaju. Svi znaju koliko smo takmičarski dobra ekipa i koliko težak protivnik možemo da budemo“.

Ateltiko deluje ranjivije nego prethodnih godina. Zašto?
„Ako pogledamo brojke, mislim da nismo ranjiviji. Istina je da smo primili nešto više golova nego obično, ali ništa strašno. Neki mladi igrači su nam tek došli i uklapaju se polako. Imaju talenat, samo im je potrebno vremena da se prilagode timu“.

U Atletikovoj svlačionici imate još Slovenca, Srbina i Hravata. Kako to izgleda za tebe kao Crnogorca?
„Sve je u redu, samo nam fali neko iz Bosne, ha-ha-ha... Dobro smo prijatelji i pomažemo jedni drugima. Uvek se trudim da budem od pomoći našima. Sport uvek treba da bude iznad politike“

Ko vam je najbolji prijatelj?
„Oblak. Odlično se razumemo od prvog dana. Saigrači smo pet godina i postali smo jako dobri prijatelji“.

Rođen si 1991. godine kada su počeli konflikti na Balkanu. Da li su uticali na tebe?
„Ne sećam se mnogo tih ratova jer sam bio baš mali. Ali znam šta se dešavalo i čini mi se da tenzije opadaju kako vreme odmiče. Crna Gora skoro da i nije učestvovala u ratovima. Tačnije, najmanje je učestvovala, ali su ljudi dugo posle toga bili utučeni i osećali posledice. Srećom, malo-pomalo i neke stvari se zaboravljaju. Sport je mnogo pomogao da se ljudi opet sprijatelje. Usijano okruženje koje je ranije okruživalo sport se polako hladi i stvari dolaze na svoje mesto. Treba da imamo dobre odnose jer smo komšije i nije bitno ko je koje nacije. Ljudi su važniji od zastava“.

Na referendumu 2006. godine, Crna Gora se odvojila od Srbije. Da li posle toga živite bolje?
„Nezavisnost Crne Gore je bila važan momenat, ali najbolji deo toga je što je sve prošlo mirno. Srbija je zemlja u kojoj sam se afirmisao kao fudbaler, majka mi je iz Srbije i imam rodbinu tamo. Zato mi je bilo mnogo bitno što je odvajanje prošlo mirno“.

Da li vidite sličnosti sa situacijom u Kataloniji?
„Iskreno, ne znam mnogo informacija o Kataloniji i tamošnjem stanju. Verovali ili ne, nisam uključio televizor 10 godina. Eventualno pogledam nekad neku utakmicu i to je to“.  

U Madridu si pet godina, a španski jezik govoriš kao da si rođen ovde. Kako?
„Naučio sam španski slušajući ljude. Bez časova ili nečeg sličnog. Takođe, znao sam italijanski i to mi je pomoglo da naučim španski. Svakodnevni razgovori sa ljudima su najbolje lekcije. Kada nešto ne razumem, baš se unervozim. Važno je naučiti jezik kada dođeš u drugu zemlju i pokušavaš da se integrišeš. Sve je lakše kada naučiš jezik“.

Na terenu izgledaš mnogo ozbiljno. Da li se privatno našališ ponekad?
„Van terena volim da se šalim. Ali na terenu čovek treba da bude ozbiljan i pokušavam da budem takav. Na terenu sam ratnik i uvek pokušavam da ostanem maksimalno koncentrisan i da odbranim tim i saigrače.

Kao protiv Barselone kada su njihovi igrači napali Žoaa Feliksa?
„Pa to je bila posebna situacija. Žoao Feliks je mlad momak, a njihovi iskusni ugrači poput Mesija, Suareza i Busketsa su krenuli na njega. Hteo sam da mu pomognem i razdvojio sam ih“.

Prošle sezone ste imali sukob sa „Profesorom“ Ortegom (kondicioni trener Atletika i Simeoneov omiljeni saradnik op.a.), Kakav vam je odnos danas?
„Dobar. Slažemo se dobro. Svakodnevno pričamo o raznim stvarima, ne samo o fudbalu. Ta svađa je stvar koja se dešava i u porodicama. Bila je to malo žustrija prepirka, ali ništa strašno se nije desilo“.

Zašto Atletiko ima toliko problema sa povredama mišića?
„U poslednje dve sezone baš nemamo sreće sa povredama. Malo je do sreće, malo do našeg pristupa jer uvek igramo do gornjih granica. Na život i smrt. To nas troši više nego druge“.

Šta je u vašoj karijeri promenio Dijego Simeone?
„Pomogao mi je da sazrim. U defanzivnom smislu i načinu pogleda na fudbal. Kod njega sam naučio da moraš da igraš onako kako treniraš. Taj entuzijazam mi je pomogao da sazrim“.

Zašto si postao fudbal i zašto štoper?
„Počeo sam da igram fudbal sa šest godina, čim sam krenuo u školu. Voleo sam loptu i voleo sam da branim golmana. Tako sam počeo kao štoper“.  

Da li si imao idola?
„Alesandro Nesta! Kada sam bio dete, počeo sam da navijam za Milan kao i većina Crnogoraca. Zbog Dejana Savićevića koji je najbolji crnogorski igrač svih vremena. U to vreme smo navijali i za Peđu Mijatovića koji je bio u Realu i Fjorentini, pratili smo i Vučinića... Najviše smo gledali Seriju A, a Nesta mi je bio uzor među tamošnjim igračima“.

Šta bi bio da nisi fudbaler?
„Mnogo volim rukomet. Igrao sam ga u mom gradu Mojkovcu kada sam bio dete. Bio sam golman i nisam bio loš. U slobodno vreme volim da slušam muziku. Domaću, ali i regeton na koju su me naučili saigrači. Inače sam miran čovek, fokusiran na fudbal i volim da spavam i jedem“.

Na desnoj ruci imaš ima tetovažu drevnog ratnika iz Sparte. Pored piše: Ja sam gospodar svoje sudbine. Šta ti znače tetovaže?
„Ako bih mogao da biram u kojem periodu bih voleo da živim, onda bi izabrao da sam makar godinu dana mogao da živim u Sparti. Oni su bili pravi ratnici, a moj stil igranja je ratnički. Nikada se ne predajem. Volim tetovaže. A volim i filmove. Imam i teovažu mape Evrope, kao i tetovažu sa emotivnom poukom posvećenom mom ocu koji nažalost više nije živ. I uradiću ih još, neću se zaustaviti na ovima“.  

(FOTO: reuters)