Nije život jedna žena, nego Frajburg

Bio jednom jedan Tomas Šaf u Verderu. Sinonim vernosti i lojalnosti. Što kao klinac, što kao profesionalni fudbaler, što kao trener dece, rezervi i prvog tima, u Verderu je proveo 41 vezanu godinu. Delovalo je da nemački fudbal nikada ništa slično neće videti u budućnosti…

I dok je Šaf polako privodio kraju trenerski legat na Vezeru, u Frajburgu je počela slična ljubavna priča koja će kulminaciju doživeti desetak godina kasnije. U Frajburgu se pojavio Kristijan Štrajh…

Sin lokalnog mesara, rođen na tromeđi Nemačke, Švajcarske i Francuske nije bio tako dobar igrač kao Šaf koji je sa Verderom imao 14 bundesligaških sezona u nogama. Štrajh je juniorskim danima trenirao u amaterskim lokalnim klubovima i pomagao ocu u mesari. Tek sa 18 godina je zaigrao u trećeligašu Frajburgeru, najstarijem klubu u regionu. Potom je igrao u Cvajti za Kikerse i Frajburg u kojem će provesti samo jednu sezonu i vratiti mu se posle još šest sezona u niželigašima.

Štrajh je trenersku epizodu u Frajburgu počeo 1995. godine. Imao je 30 godina. Krenuo je od rada sa mlađim kategorijama i napravio čudo. Maleni Frajburg je u juniorskoj konkurenciji osvojio tri Kupa Nemačke i jedno prvenstvo pod komandnom palicom Kristijana Štrajha. Pride je napravio nekoliko budućih A reprezentativaca…

Dobar red sa decom je Štrajhu omogućio da napreduje do uloge pomoćnog trenera koju je obavljao četiri i po godine, da bi nakon 16 godina rada u klubu dobio šansu da postane trener prvog tima. Bilo je to u 2. januaru 2012. Prošle je evo skoro 13 godina, a Štrajh je i dalje tu. Već 28 godina je u klubu, prošao je sve i nije mu odustalo.

Danas je zajedno sa svojim stručnim štabom produžio ugovor na još godinu dana pošto im je aktuelni isticao na kraju sezone. Već prekosutra ga očekuje možda i najveća utakmica u istoriji kluba. Osmina finala Lige Evrope protiv Juventusa.

Frajburgova istorija zato može da se podeli na period pre i posla Štrajha.

Klub sa jugoistoka Nemačke je do kraja prošlog veka uglavnom važio za “jo-jo” klub na granici između Cvajte i Bundeslige. Tek tri puta u istoriji je do Štrajhovog dolaska završio među 10 najboljeplasiranih u Bundesligi. Štrajh ih je u prvoj sezoni spasao ispadanja, a već u drugoj doveo do petog mesta i grupne faze Lige Evrope. Već u prvoj sezoni posle evropskog izleta su – ispali iz lige.

Ali niko u klubu nije imao dilemu da treba nastaviti dalje sa Štrajhom. Nikakve frke nije bilo. Ni navijači, ni mediji nisu dizali glas protiv Štrajha već su ga podržali, a Frajburg se ekspresno vratio u Bundesligu. Od tada je tu jedan od najstabilnijih članova…

Prošle sezone je opet izborena Evropa i igrano prvo finale Kupa u klupskoj istoriji. Za sve te godine dobrih rezultata i uspeha, Frajburg je lansirao i gomilu sjajnih igrača i reprezentativaca poput Matijasa Gintera, Romana Burkija, Maksa Filipa, Vinćenca Grifa, Čaglara Sojundžua, Luke Valdšmita, Robina Koha, Nika Šloterbeka…

Nikada u Štrajhovoj eri, Frajburg nije kupio pojačanje za više od 10.000.000 evra, ali je zato od prodaja inkasirao blizu 200.000.000 evra. Delom i zahvaljujući fanatičnom i posvećenom radu tandema sportskih direktora Johena Zajera i Klemensa Hartenbaha. Za njih dvoijicu se kaže da na svakih 100.000 evra paze kao da ih izvlače iz sopstvenog džepa i da zato Frajburg ima tako sjajan procenat pogođenih pojačanja. Fudbaleri se godinama skautiraju u dogovoru sa Štrajhom pre nego što počnu pregovori.

Vrhunac tog višegodišnjeg timskog rada nisu bili ni rezultati, ni stvoreni igrači već novi stadion.

Pre godinu i kusur dana je otvoren moderni Evropa Park kapaciteta od 34.700 gledalaca na kojem je zbog tradicije preko 12.000 stojećih mesta za “staru školu” navijanja. Stadion je koštao 76.000.000 evra a klub je u njegovoj izgradnji učestvovao sa oko 30.000.000 evra. Vlasnik je i dalje grad Frajburg a o novoj lokaciji stadiona su demokratskim putem glasali građani Frajburga na referendumu.

Štrajh je idealan simbol celog tog lokalnog karaktera kluba i načina funkcionisanja. Na treninge dolazi biciklom, ne nosi firmiranu garderobu, a na konferencijama često ume da se dotakne suštinski bitnih životnih tema. Tako umesto o taktici, protivnicima ili sudijama, sa novinarima diskutuje proždirućem kapitalizmu, izbeglicama ili nezdravoj ishrani.

Bez obzira koliko je dao klubu, ne želi da ga učini zavisnim od sebe. Svake godine produžava ugovor na po sezonu da bi uvek svi bili svesni da može da dođe do rastanka i da klub mora nastaviti dalje.

Istina, jedan čovek ne čini klub. Ili što bi Miroslav ilić zapevao: ‘Nije život jedna žena…’. Ali bi život mogao da bude jedan klub. Kristijan Štrajh je živi dokaz.