Nije više samo komšija Mirka Ivanića, sad je Vošino verno dete hit u Austriji

Bački Jarak. Malo mestašce od oko 6.000 stanovnika nadomak Novog Sada. Prema priči, ovo mesto osnovano je 1787. godine, a prvi stanovnici bili su nemački protestanti iz Virtenberga. Oni su posle završetka Drugog svetskog rata napustili mesto, a umesto njih stigli su došljaci iz Bosne i Hercegovine. Kad prođete Bačkim Jarkom, prvo na šta pomislite to je - klasično vojvođansko mesto. Široke ulice, kuće pravljene od zemlje, drveta, trske i slame – karakteristično za ovaj predeo. Nikad ne biste rekli da ovako malo mesto može da ima toliki broj poznatih fudbalera. Na prvom mestu, naravno, Mirko Ivanić, ali tu je i junak naše današnje priče, fudbaler austrijskog Volfzbergera – Dejan Zukić.

„Bački Jarak svi znaju po Mirku, mi smo bukvalno komšije, on je živeo dve kuće od mene. Čujemo se skoro svakog dana, baš smo dobri drugari. Mnogo fudbalera imate koji su iz tog kraja. Dejan Meleg, Đuro Zec, Vladimir Bajić, Nenad Rajić... Uvek se šale sa nama i kažu „kakvu vi to hranu i vodu imate u tom mestu pa je toliko dobrih igrača došlo odatle“, kaze Dejan Zukić za Mozzart Sport.

Put Dejana Zukića odudara od klasičnog koji imaju mladi igrači u Srbiji. Odigraju nekoliko dobrih utakmica, klub dobije ponudu, oni dobar ugovor, odu sa 17 godina i skoro svaki put – izgube se. Popularni Zuka to sebi nije dozvolio.

„Na prvom mestu, čekao sam da igrački sazrim i da steknem dovoljno iskustva u seniorskom fudbalu. U mom slučaju, za tako nešto, bilo je potrebno mnogo vremena. Uspeo sam u tome. Nisam želeo da napustim klub po svaku cenu ili sa 18 godina. Čekao sam pravi trenutak za odlazak. Mislim da sam uspeo u tome. Pogotovo što sam došao u Austriju koja je idealna razvojna sredina. Uklopio sam se na najbolji mogući način i to se vidi po broju utakmica od početka sezone“

Kao i svakom mladom igraču, tako je njemu bila potrebna pomoć iskusnijih fudbalera. U njegovom slučaju, za mentore je u Vojvodini imao „stare kajle“ Nemanju Čovića, Nikolu Drinčića i Novicu Maksimovića.

„Rastao sam uz njih. Oni su bili tu u momentu kad sam bio bukvalno – dečak. Pre svega, naučili su me šta znači biti dobar čovek. Mogao sam da ih zovem i u pola noći ako treba za bilo šta . I što se tiče fudbala, ali i života. Mnogo su pomogli i izveli me na pravi put. Gledao sam i učio od njih kako na terenu, tako i van njega. Dugujem veliku zahvalnost svoj trojici”.

Vezista Volfzbergera prisetio se i prvih mečeva u seniorskom fudbalu kao i meča protiv Dinama iz Vranja.

„U Vranju sam debitovao za Vojvodinu i odmah na prvoj utakmici – iznudio penal. Nisam imao nikakav strah, saigrači su me bodrili, ali najviše me je podržavao trener Radovan Krivokapić i njegov asistent i sadašnji šef struke Vojvodine Nemanja Krtolica. Nije tad bila dobra situacija u Vojvodini, a borili smo se za plej-of. Nisam bio jedan od onih igrača kojima je potrebno kaljenje, tu me je i sreća pogledala. Odmah sam iz omladinaca prebačen u seniore. Uspeo sam da se prilagodim, ali do startne postave je bio dug put. Trebalo je da prođu dve godine kako bih ja stekao rutinu igranja na tom nivou i stekao osećaj".

Kao vrlo mlad je već privukao veliku pažnju na sebe, toliku da su ga tražili najveći klubovi u državi.

„Dok sam bio u kadetima Vojvodine, tražila me je Crvena zvezda. Bolje da ne pričam kakve su mi uslove davali. Odbio sam. Ja sam Vošino dete, znam šta mi je taj klub sve dao i meni je oduvek bila želja da zaigram za prvi tim. Imao sam ponude i posle, ali ni tad nisam hteo da odem. Razlog je bio jednostavan - nisam imao dovoljno utakmica u nogama. Da sam mlađi otišao u inostranstvo, vrlo brzo bih se vratio u domaće prvenstvo".

Pored Zukića, Vojvodinu je godinu dana ranije napustio Mirko Topić. Još jedan od onih koji nisu otišli previše mladi u inostranstvo.

“Jedan od mojih najboljih drugova, igrali smo zajedno u mlađim kategorijama, ušli u prvi tim. Mislim da je on dobar primer kako mlad fudbaler treba da razmišlja. Ne treba odmah da vas povuče novac, nego izabrati najbolju moguću sredinu za dalji razvoj. Mirko je napravio pun pogodak sa odlaskom u Portugal gde igra za Famalikao. Novac će svakako kasnije doći. Važno je donositi ispravne odluke za svoju karijeru”.

Kao nagrada za sve što je pružio u Vojvodini, stigla je kapitenska traka. Ne baš mala stvar za nekoga ko je u klubu od 12. godine.

“Najveći san mi je bio da postanem kapiten voljenog kluba. U Vojvodini sam bukvalno prohodao. Bila je to velika odgovonost za mene, ali smatram da sam uvek davao poslednji atom snage i prolio krv i znoj za grb, grad, saigrače, navijače. Nadam se da će me pamtiti kao dobrog čoveka, a onda i kao igrača. Nadam se i da će su jednog dana završiti karijeru baš u Vojvodini. Možda i Dušan Tadić uradi isto”

Posebno je bilo teško kad je saznao da napušta Novi Sad.

“Vraćam se sa priprema i odmah mi javljaju da je sve dogovoreno i da odmah sutradan putujem na preglede i potpis ugovora. Kad sam ušao u kola, suze su same krenule. Uvek sam pokušavao da sakrijem takve emocije i da pokažem snažno srce, ali u tom momentu, jednostavno, nisam mogao. Teško je otići sa mesta gde si provodio više vremena nego kod kuće. Nedostaje mi sve to.

Početak u Austriji čini se, ne može biti bolji. Šest utakmica, tri gola i isto toliko asistencija. Ne može bolje.

“Za sad sam prezadovoljan! Početak je uvek najteži, kad treba ostaviti utisak na sve. Svi su mi pričali da će mi biti potrebno mesec dana samo da se navikem na ligu, zato što se igra baš brzo. Nekada imate vremena za najviše dva dodira ako i toliko. Uvek morate da gledate oko sebe pre nego što dobijete loptu, dok se rešenja unapred podrazumevaju. Najbitnije je da uspete da se prilagodite na novu sredinu i u tome sam uspeo. Odmah mi je bilo jasno šta će se tražiti od mene. Najbolje partije tek slede. Ubeđen sam da će Volfzberger imati odličnu sezonu”, rekao je Zukić.