Nije sve u lepoti, ima nešto i u takmičarskom duhu: Čelsi je šampion Evrope (VIDEO)

Mančester Siti je pokorio Englesku, a Čelsi Evropu. Možda Građani neguju atraktivniji stil, možda su im utakmice efektnije, lepše za gledanje, možda su stekli više simpatija širom Starog kontinenta, ali Plavci su bolji tim u takmičarskom smislu. Dokazano ovog proleća u polufinalu FA kupa (1:0) i suštinski nebitnom premijerligaškom obračunu (2:1), potvrđeno u poslednjoj utakmici Lige šampiona za sezonu 2020/21, u kojoj je Tomas Tuhel opet nadvisio Pepa Gvardiolu i Srebrnu amforu vratio na Stamford bridž – 1:0.

Po svim parametrima – zasluženo. Plavci su bili bolji, brži, konkretniji i, što je za utakmice vredne trofeja često presudno, gladniji pobede. Ostvarili su je kvalitetnom igrom iz tranzicije u prvom i savršenom defanzivnom postavkom u drugom poluvremenu, mada čoveku koju je zamenio Frenka Lamparda valja skinuti kapu što je sve vreme otupeo oštricu napada Građana i ofanzivno potentni tim ograničio na mali broj šansi.

One koje je stvorio Čelsi u prvih 15 minuta nije znao da iskoristi Timo Verner, međutim, njegov zemljak Kai Haverc jeste. Malo pre odlaska na odmor utrčao je u prostor na savršen pas Mejsona Maunta, uz malo sreće – osim što prati hrabre ona se i zaslužuje – običao Edersona i pogodio za veliko slavlje navijača iz Londona na stadionu „Dragao“ u Portu. Bio je to vrhunac utakmice koja je po svim parametrima opravdala epitet finala po tempu, intenzitetu, duelima i neizvesnosti, uz utisak da je čedo Romana Ambramoviča makar za taj jedan gol – ako ne i više, pogotovo zbog neiskorišćenog zicera Krsitijana Pulišića – bilo bolje i zato će pehar Lige šampiona posle devet godina opet zavšiti na Stamford bridžu.

Dubok naklon poklonika fudbala Plavci su zaslužili i zbog smirenosti Eduarda Mendija (nije imao neku veliku intervenciju, mada je pohvatao sve lopte), glatijatorskih startova Antonija Ridigera, sposobnosti ponavljanja Cezara Aspilikuete i Bena Čilvela, spektakularnog Risa Džejmsa (au, kakva partija), racionalnog Engola Kantea, naumornog Žoržinja, genijalnog Mejsona Maunta, kreativnog Kaija Haverca, pa onda stabilnog Andreasa Kristensena, radilice Matea Kovačića... Pohvale i povređenom Tijagu Silvi na komandama u stilu generala sve dok nije zbog bolova u primicaču napustio teren, pa čak i tom maleroznom Timu Verneru, iako se ispromašivao, jer kako je to još dok je finale trajalo objasnio Marko van Basten, njegove kretnje su spektakularne. Neka bude da je tako.

Mančester Siti? Neprepoznatljiv. Kao to to nije onaj tim koji melje rivala, daje po tri, četiri gola po utakmici i koji je na putu do finala eliminisao dve Borusije (iz Menhengladbaha i Dortmunda), te superatraktivni Pari Sen Žermen. Svakom od njih dao je po dva gola na utakmici. Sad - nijedan. Jer, fudbal se ne igra sa "lažnim" špicevima (počeli Rahim Sterlin i Rijad Marez, a Mendiju se približio Kevin de Brujne pre nego što je zbog povrede morao da napusti teren na isteku sata igre). Ne počinje se finale ni bez Fernandinja i Rodrija, jer su ipak igrači koji drže sredinu terena. A tu je, posebno u prvom delu, Pep Gvardiola izgubio bitku. Iako je Rijad Marez mogao da odvede meč u produžetak posle hica u nadoknadi koji je prohujao nekoliko milimetara pored gola, to bi bilo nepravedno.

Jer, nekad nije do stila ili lepote. Posebno u finalima. Tad je u prvom planu glad za pobedom. Čelsi je grizao terenom i zagrizao srebrninu.

-----------------------------------------------------

MANČESTER SITI - ČELSI 0:1

/Haverc 43/

Stadion: Dragao (Porto)

Dozvoljen kapacitet: 16.500 gledalaca

Sudija: Antonio Mateo Laoz (Španija)

MAN SITI (4-3-3): Ederson - Voker, Stons, Dijas, Zinčenko - Gundogan, Foden, Bernardo Silva (od 64. Fernandinjo) - Marez, De Brujne (od 59. Gabrijel Žezus), Sterling (od 77. Aguero).

ČELSI (3-4-2-1): Mendi - Aspilikueta, Silva (od 38. Kristensen), Ridiger - Džejms, Kante, Žoržinjo, Čilvel - Haverc, Maunt (od 80. Kovačić) - Verner (od 66. Pulišić).