Nije kraj sveta, histerija je preuveličana: Liverpul posrće, ali tek formira automatizme

Četiri poraza zaredom. Za mnoge, dovoljan signal da zazvone sva zvona panike, da se počne sa traženjem krivca i da se ponovo ožive duhovi jeseni 2014. i 2015. godine i perioda Brendana Rodžersa (jer baš su se tada dogodila četiri vezana poraza poslednji put). Ali ako se pogleda pažljivije, ovo nije Liverpul koji se urušava iz temelja. Ovo je tim koji još uvek traži sebe, koji prolazi kroz bolnu, ali ne i fatalnu tranziciju. Jeste Liverpul previše otvoren i odbrana nije na nivou ne samo šampionske titule, već ni mesta među prva četiri tima u ligi, a Slotova struktura daleko je od preciznosti Jirgena Klopa. Ali ovo nije ekipa bez plana, nego ona koja pokušava da izgradi novi identitet. Četiri poraza ne znače kraj ciklusa već početak učenja.

U duelu s Junajtedom, Liverpul je imao 64 odsto poseda, gotovo duplo više dodira u šesnaestercu i niz promašenih šansi koje bi u drugačijem danu promenile priču. Gakpo je pogodio stativu tri puta i šut glavom na prazan gol sa pet metara, Salah ima najlošiju realizaciju još od dolaska u klub, Isak je promašio zicer. Da je samo jedna od tih lopti završila u mreži, narativ bi bio potpuno drugačiji. Slotov problem nije u tome što njegov tim ne stvara, već što stvoreno ne koristi. To je problem koji se rešava. Nedostatak u završnici ne znači nedostatak ideje.

Stalno smenjivanje Virca, Ekitikea, Isaka, Kjeze i Frimponga u rotaciji pokazuje da Slot traži formulu. Da, ponekad deluje kao da baca kockice, ali možda to i jeste jedini način da se pronađe balans između kreativnosti i kontrole. Ovaj tim ima previše novih lica da bi izgledao zrelo posle samo dva meseca. Potrebno je vreme da se formira automatizam. Uostalom, prošlog leta su promenjena tri ključna segmenta tima, bekovi, vezni red i centralni napadač (ne treba zaboraviti da štoperi još nisu i od toga će umnogome zavisiti uspešnost u budućnosti). Nijedan sistem ne može da proradi preko noći.

Virdžil Van Dajk je rekao: „Lako je upasti u negativnu spiralu, ali moramo da ostanemo zajedno.“ To nije floskula. Ovaj Liverpul ima u sebi previše karaktera da bi se raspao. Još uvek su u vrhu po broju stvorenih šansi, još uvek imaju napad koji može svakome da da tri gola. Kada se stabilizuje defanziva i kada se vrati samopouzdanje u završnici, ovi porazi će izgledati kao epizoda iz procesa sazrevanja. Ovo je ekipa u razvoju. Da, ima rupa u odbrani i teško je očekivati da će to biti rešeno sa postojećim kadrom, ali može značajno da se umanji njen loš izgled taktičkim prilagođavanjima. Ima mnogo grešaka i nesigurnosti, ali i potencijala, i energije, i talenta koji tek treba da sazri. U trenutku kada mnogi traže paniku, trebalo bi da se potraži strpljenje.

©Reuters (Federiko Kjeza=

Potrošiti skoro 500.000.000 evra na nova pojačanja nije mala stvar i upravo zato je Liverpulov svaki kiks postao nacionalni praznik za sve rivale. Klub koji godinama igra u kontinuitetu sa sličnim igračkim kadrom, koji je svoje uspehe gradio na ideji, radu i hemiji, sada je, nakon jednog velikog leta potrošnje, izložen napadima onih koji svako leto izbrišu sa računa po 300.000.000 ili 400.000.000 evra. Sada, kada je Liverpul jednom pokušao da parira finansijski, odjednom su svi postali vertikale za racionalno ophođenje sredstvima, klubovi koji već dve decenije ulažu (što je legitimno) pokušavajući da se približe Liverpulovoj istoriji. Dozvoljeno je da takvi klubovi izdvajaju ogroman novac pokušavajući da dostignu broj titula kako Liverpula (u domaćem prvenstvu i u Ligi šampiona), tako i Mančester Junajteda, ali su zato stekli novu ulogu u međuvremenu, da se podsmevaju svakom Liverpulovom posrtanju.

Kada je Pep Gvardiola stigao u Mančester Siti 2016. godine, mnogi su ga dočekali sa gotovo istim tonom podsmeha s kojim se danas govori o Arneu Slotu. Došao je kao fudbalski mesija, sa obećanjem da će od Sitija napraviti umetničko delo, a onda, već u prvoj sezoni, usledilo je hladno suočavanje s realnošću spektakularno teškog engleskog fudbala. Siti je te godine završio treći u Premijer ligi, bez ijednog trofeja. Ispao je iz FA kupa od Arsenala u polufinalu, iz Liga kupa od Junajteda, a iz Lige šampiona od Monaka već u osmini finala, i to posle vođstva od 5:3 u prvoj utakmici.

Njegova odbrana delovala je nesigurno, a pola Engleske je govorilo da “taj tiki-taka fudbal ne može da preživi u Premijer ligi”. Da je tada neko sudio po osam meseci rada, Pep bi danas bio promašaj koji nije shvatio Englesku. Ali, ono što je usledilo 2017–2018. bilo je najubedljivije osvajanje Premijer lige u istoriji. Za to mu je trebalo vreme, strpljenje i vera u sistem. Siti je tada počeo da liči na ono što je Gvardiola zamišljao.

Sada se kritikuje Slot što se njegov tim još uigrava. Kao da se automatizmi stvaraju na dugme. Kao da je moguće da se hemija formira u osmoj, devetoj ili desetoj utakmici nove sezone, posle potpune smene generacija i promene filozofije. Liverpul je ovog leta uradio ono što je godinama izbegavao, napravio rez. Dovedeni su Kerkez, Virc, Isak, Frimpong, Mamardašvili (kaparisan prošlog leta), otišli Luis Dijas i tragično nastradali Dijogo Žota... Gotovo kompletan kostur nove generacije. Tim koji je tek u fazi oblikovanja. Nije realno očekivati da sve odmah klikne. A oni koji se sada slade Liverpulovim padom, zaboravljaju da su i njihovi projekti posle sličnih investicija često izgledali mnogo gore.

Liverpul je klub koji je svoju reputaciju izgradio kroz drame, preokrete, vaskrsnuća. Zato četiri poraza nisu katastrofa, već samo novi test izdržljivosti. Oni koji sada napadaju Liverpul, rade to jer znaju da će im to verovatno biti retka šansa za realan povod.