Neprijatna tema: Ima li Srbija navijače?

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Dohe)

Ne treba perika u tri boje, ne treba našminkana trobojka na licu, jaka poruka na Instagramu… Sve je to lep deo navijačkog folklora, ali sporedan kad je stani-pani.

Koliko je zapravo bitna uloga navijača u fudbalu? Koliki uticaj imaju na igrače i na kraju na konačan rezultat?

Kod nas u klupskom sportu svakako precenjen… Neće se Šerifu otkinuti noge samo zato što je kročio na Marakanu niti će košarkaši Burse izaći sa belom zastavom u Arenu da se sklone Željku Obradoviću. Ali ume grmljavina sa tribina da ponese, da prevagne klackalicu, da pravog šampiona pogura da pogodi…

Isto tako, uloga navijača u našem reprezentativnom fudbalu je potcenjena. U zemlji polarizovanoj na dva kluba nikad nije uspelo da se napravi neko čvrsto navijačko jezgro reprezentacije svoje zemlje. Patriotizam je prešao na tastature, reči se nikad nisu pretvorile u dela…

Koliko god nam je bilo neprijatno, istina je da smo mogli da zavidimo fudbalskoj reprezentaciji Hrvatske na podršci koju je imala godinama unazad. Uz sve ružne i negativne strele odapete na našu adresu kakve smo videli i sinoć protiv Kanade. Ali ni Srbija nije imala neku naelektrisanu atmosferu na tribinama ako utakmica nije imala nacionalističko-političku pozadinu. Zato je najviše buke bilo protiv BiH, Hrvatske, Albanije… Tek tada bi tribine zagrmele. Više bi isplivalo mržnje prema drugoj strani, nego ljubavi prema svojoj. Naravno, ništa drugačije nije bilo ni prekoputa. Ali je tamo ipak bilo više ljubavi prema svom. A ljubav uvek pobedi.

Ponedeljak, 11.00: (5,00) Kamerun (3,50) Srbija (1,85)

Ono što našoj reprezentaciji fali godinama unazad, to je navijačko jezgro kada se igraju normalne i pogotovo kada se igraju sportski važne utakmice. Zato valjda do Portugalije nismo nikad nikog jakog pobedili po kvalifikacijama… Košarkaši su umeli da zapale publiku. Ipak, njegova svetost rezultat najviše utiče na poveznu nit između ekipe i navijača pa su zato uvek i imali bolju podršku od fudbalera. Jer, poverenje se kupuje isključivo rezultatom, a slepa ljubav igrom. Zato i jeste bila ova blesava euforija protiv Brazila i mnogi bi rekli da nam je prijala i da je bilo lepo.

Ali i dalje fudbalskoj reprezentaciji u normalnim okolnostima fali ta grupa navijača spremna da potroši grlo i dlanove 90 minuta. Neko jezgro, neki kop. A za njim bi se polako, ali sigurno animirali i ostali delovi tribina. Da bubanj postane redovan rekvizit. Da ritam udara i kada je dobar rezultat i kada nije. Da grupe najzagriženijih i njihove zastave postanu redovni na tribinama i da prođu “pola sveta” sa reprezentacijom.

SRBIJA – TIM ZA KAMERUN: Piksi proziva – Kostić? Tu! Mitrović? Tu!

Znate da možete

A pre svega, fale nam navijačke pesme!

One koje dižu i koje pojačavaju ritam. Ako su pokliči ‘Ajmo ajde svi u napad’, ‘Pune tribine ludih navijača’, ‘Daj gol’ i neki slični preživeli tolike decenije na tribinama i nikome ne smetaju, onda verovatno postoji razlog zašto je to tako. Dokaz šta može da napravi pravi sportski i zapaljiv ambijent koji u nekim prelomnim trenucima može pomoći igračima. Kosovski i pokosovski ciklusi teško da će dići atmosferu na tribinama i zagrejati krv u igračima. Sporo je. Nije stadionski. Većinsko mrmljanje pola refrena Marša na Drinu nekad zaista zvuči pomalo blamantno, a pesma je sjajna i kada bi je svi znali i zagrmeli, drugačiji bi to utisak bio.

Očekivati sad usred Mundijala da se nešto promeni povodom tog pitanja je utopija. U pripremi nije urađeno ništa. Na podizanju te navijačke svesti i kukture se već svakako ne radi ništa već godinama, pa i decenijama. FSS je uglavnom gledao da se kako zna i ume distancira od navijača i sakrije se od niih umesto da ima pruži ruku iskrenog poverenja. Ipak, navijači sa sobom nose i kritiku, a ona na Terazijama i Staroj Pazovi nikada nije bila dobrodošla. Navijačko mišljenje je uvek primano kao nedobronamerno i podlo podmetanje ljudima koji već dugo i uspešno rade na neuspesima.

Radomir Antić je u jednom trenutku bio blizu. Krenuo je da čisti tu stazu nepoverenja. Animirao je publiku, ali je izgubio bitku sa “sportskim radnikom” Tomislavom Karadžićem i sve se vratilo na staro. I Slavoljub Muslin je stekao neko poverenje, ne u toj meri, ali i on je morao da se skloni pred raznim “sportskim radnicima”.

Dolaskom Dragana Stojkovića Piksija se neka iskra zapalila. Možda bi i vatra, ali nažalost tada je vladala korona politika pa navijača nije bilo na tribinama protiv Portugalaca ili Iraca kada je moglo da bude zanimljivo. Kako je harizmom i poznavanjem fudbala kupio poverenje igrača, tako je i javnim istupima, odvažnošču i hrabrošću kupio i pažnju brojnih navijača. Ono “eventualno” će ostati kultna rečenica… Ali nažalost u takvim uslovima i za samo godinu i po dana nije mogao još više da prigrli narod k sebi i uspostavi još jaču nit poverenja.

Veternički klan u Kataru: Srećna slava domaćine, svu rakiju čuvamo za petak

Pohvalili su se iz FSS da je našim navijačima prodato oko 4.000 karata u proseku za utakmice u Kataru. Nije to loše. Pogotovo za naše uslove, kupovnu moć, cene u Kataru, kulturu koja nam većinski ne prija i na kraju s obzirom na imidž koji je fudbalska reprezentacija imala pre Piksija ili daleko ranije.

Setite se samo dugo čekane želje da Srbija zaigra u svojim dresovima, pod svojim imenom i himnom. U prvim kvalifikacijama ju je protiv Poljske na Marakani gledalo više Poljaka nego Srba, a protiv Kazahstana nekih 500 ljudi. Dakle, bilo je nekada mnogo gore pa ovo danas nije loše i obećava da će biti još bolje. I može biti bolje ako smo zaista na nekom putu ozdravljenja, ako Piksi ostane još jedan kvalifikacioni ciklus i postane prvi selektor kojem je to pošlo za rukom i ako Srbija prvi prvi put u ovom veku veže dva velika takmičenja. Tako se stiče poverenje navijača, pa će oni to umeti i da nagrade.

Srbija sada u Kataru ima po nekoj slobodnoj proceni od 4.000 do 6.000 navijača. Ni bolje, ni gore od većine evropskih reprezentacija. Ako nam Engezi u Dohi kažu da ih je oko 5.000 i da im je skupo, šta mi da pričamo iz Srbije? Ali tih njihovih 5.000 imaju ogromno iskustvo navijanja. Oni se mnogo bolje čuju.

Pokušavali su Srbi nešto na tribinama protiv Brazila, ali su bili raštrkani, neorganizovani, bez ideja kada i šta zapevati, kada zaparati vazduh zvižducima. Mnogo više je tu bilo simpatizera nego navijača. Ali i simpatizerima zna da se otkači žica i da zapevaju ako neko drugi započne, ako drži ritam. Ako bi nekoliko stotina ljudi danas zaista počelo da navija iz petnih žila, do kraja utakmice bi ih bilo dve ili tri hiljade. A to se onda čuje.

Brazilski navijači na Lusilu u meču sa Srbijom (©Reuters)

Na stadionima u Kataru ionako nema skoro nikakvog navijanja. Izuzimamo Marokance pa i Saudijce i pogotovo izuzimamo utakmicu Argentina – Meksiko. Tu smo bili živi svedoci neke druge i sjajne navijačke kulture. Pod kulturom ne mislimo da se na tribinama drže pravila bontona i lepog rečnika. Ali videti starije ljude ili devojke kako zaista pevaju iz sveg glasa ili oca kako ispravlja dvojicu dečaka kod pesama i konstatno ih “gura” da ne odustaju sa pesmom je lepa stvar. I tako se prave neke buduće navijačke generacije.

Srbiji je danas potrebno sve. Da bude bolja od Kameruna. Da pobedi. A potrebna joj je i pomoć navijača. Da se bolje organizuju, da pevaju koliko mogu i da ovde daleko od Srbije pokažu da je moguće da se čuju. Pa da se za koji mesec i u Srbiji proba nešto slično.

Ogroman broj je ostao neprodatih karata za meč Srbija – Kamerun. Jedan je od najmanje atraktivnih na Mundijalu. Govori to i termin u koji su nas stavili i udaljeni stadion na kojem se igra. Neće ni Kamerunaca biti više. Moglo bi danas da makar u nekoliko navrata zagrmi “Srbija, Srbija”, da se proba pa da se nastavi sa nečim jačim. A ako Orlovi pobede i uz podršku sa tribina, entuzijazam i raspoloženje za Švajcarsku bi opet bili kao pred Brazil. Čak i veće zbog poznatog srpskog inata i želje za osvetom za sve što su nam uradili u Rusiji pre četiri godine.

Zato danas Kamerun mora pasti. Svi žele tu šansu za revanš Švajcarcima. Igrači verovatno najviše. Pa da bude borba, da ih pobedimo i da kljucnemo to zrno mundijalske sreće posle skoro dve i po decenije kada je Piksi nosio traku i desetku i kada su mu poslednji veliki snovi u igračkoj karijeri ostali zakucani na prečku iznad Edvina van der Sara. Ako kao trener danas preskoči prvu od dve neophodne prepreke, neće ga samo pamtiti po rezultatu već možda i kao čoveka koji je Srbiji doneo navijače. Bila bi to velika pobeda njega i ove generacije. Za nju je prvo potrebna ova “mala” protiv Kameruna.