Nemanja Vidić: Studiozno istraživanje, nije na bazi emocija i onoga što je vizuelno dopadljivo

U vitrini 18 pehara i mnoštvo onih individualnih priznanja. Među njima i dva za najboljeg igrača sezone u Premijer ligi. Toliko ih imaju još samo legende fudbala kakve su Tjeri Anri, Kristijano Ronaldo i od aktivnih igrača Kevin de Brujne. Nemanja Vidić, legenda srpskog fudbala bez svake sumnje. U stvari, možda i najveća u ovom veku, a svakako najuspešniji srpski fudbaler 21. stoleća.

Od 2001. pa na ovamo - niko ni da mu priđe. Pehar Lige šampiona, sam po sebi raritet kojim mogu da se pohvale samo još Dejan Stanković, Branislav Ivanović, pa i Luka Jović, mada uz nemerljivo skromniji doprinos u njegovom osvajanju. Pride i pet trofeja za šampiona Premijer lige, baš u vreme kada je engleski fudbal preuzimao primat od španskog, u borbi čije su trajanje uslovile ale kakve su Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo.

Premijer liga takve veličine nije imala, ali ni Srbija u ovom veku nije imala uspešnijeg od Nemanje Vidića. I nije to subjektivni osećaj, to je rezultat višesemečnog istraživanja redakcije Mozzart Sporta. Mada, kriterijumi mogu da budu ovakvi i onakvi, pa da vidimo prvo kako se oni čine samom Vidiću?

“Iskreno, batalio sam fudbal pre sedam godina, pa nisam u ovom pravcu razmišljao. Interesantno mi je što je ovo urađeno na neki studiozniji način, nije na bazi emocija i onoga što ti je vizualno dopadljivo. Jasno, svaka nagrada povlači i pitanja: da li ste mogli ovako ili onako? Ovo je ipak matematički pristup, ne sećam se da se kod nas koristio“, kaže Vidić za Mozzart Sport na početku razgovora.

Ima, naravno, i on zamerke.

“Video sam, recimo, da je Saša Ilić bio lošije plasiran u odnosu na neke igrače. To mi je bilo malo upadljivo. Čisto moje razmišljanje. Ima igrača koji su samo deo ekipe, igrali samo pet utakmica... To će generalno malo da bode oči igračima. Čekaj: Je l' on bio lider, ako nije, koliko je igrao? Sad, drugačije gledaju verovatno navijači, drugačije sami igrači. Da li ćemo da računamo trofeje isto svakome ko je bio na klupi. To je pitanje, ali kriterijume moraš da imaš. Najvažnije je da ste imali kriterijume, napravili balans, gledali koja je liga kad bila najjača. U suštini, to je to“.

VELIKO ISTRAŽIVANJE MOZZART SPORTA:

IZRAČUNALI SMO KO JE NAJUSPEŠNIJI FUDBALER SRBIJE U 21. VEKU!

Za Sašu Ilića smo probali da objasnimo. Prvenstvo Srbije u vreme Partizanove legende kotiralo se mnogo slabije nego u poslednjih nekoliko godina. Mada Vidićev utisak nije da je ono bilo toliko lošije ranije. Naprotiv...

“To je zbog Uefinih takmičenja. Uefa je nama sa istoka dozvolila poslednjih godina da budemo malo više deo tih većih takmičenja. No, dobro. Svaka čast za ovo. Ozbiljan je to posao. Ne znam da li se više novinarstvom u Srbiji neko bavi na taj način. Ovo mi je prvi put za 10 godina da sam čuo da neko radi neku statistiku, ne znam da li je to novinarstvo živo. Danas je valjda bitnija brzina informacija, nego tačnost, pa to valjda menja i pristup poslu“.

Vratimo se mi nazad na samu temu. Jedno od pitanja svakako će biti i ono koje povremeno potežu strastveni ljubitelji neke od najjačih liga. Recimo, da li je teže osvojiti Premijer ligu ili Ligu šampiona?

“Razumem i jednu i drgu stranu. Osvojiti neki šampionat, ne samo Engleske, nego bilo koje zemlje, znači da moraš da imaš kontinuitet, da budeš tokom cele godine najbolji. U Ligi šampiona imaš periode kada se ona igra. I sad, tu može da bude krizni period, mogu da budu neke povrede koje ti poremete planove da sa najboljim timom izađeš na najvažnije utakmice u sezoni. No opet, tu su najbolji iz svih zemalja, mali ju je broj ljudi osvajao, imaš velike igrače koji nisu nikada... Sa te strane jeste najprestižnija. Možda je meni i lako to da kažem, Premijer ligu sam osvajao pet puta, Ligu šampiona samo jednom, tako da bih je i ja bodovao jače. Pogledaš i naše igrače, mali broj njih može da se pohvali peharom Lige šampiona. Ipak je najprestižnije takmičenje“.

Vidić na Žigićevim ramenima

Znači li to i da je taj trofej iz Moskve 2008. godine najvredniji u Vidićevoj karijeri?

“Emotivno, jedan od dva. Prva Premijer liga, to je bila ujedno i prva godina u kojoj sam ja igrao celu sezonu u Mančester junajtedu. Posle dve posne godine kluba, bio je veliki pritisak, odigrao sam celu sezonu i sebe negde postavio kao standardnog igrača, upisao se u istoriju jednog takvog kluba. Sa te strane emotivno sam, hajde da kažem, vezan za tu titulu“.

Finale sa Čelsijem, naravno, time ne pada sa prvog mesta.

“Liga šampiona u Moskvi je trofej koji sam osvojio na stadionu na kome sam igrao dve godine ranije. I to ima težinu. Rekao sam, ima veliki broj fudbalera sa zavidnim karijerama koji nisu uspeli da podignu taj trofej. Stvarno je poseban. Ako me pitate šta je veći uspeh, sigurno Liga šampiona. Ali ne mogu da vam objasnim šta mi znače ta dva trofeja“.

Od ovog jednog i anegdota koju će uvek prepričavati kada mu se pomene taj „ušati“ pehar.

“Bio sam povređen pred finale u Moskvi. Nisam trenirao dve nedelje sa ekipom. Imao sam problem sa tim nervom koji je spuštao bol u list, to me je mučilo kroz celu karijeru, imao sam diskus herniju. Trenirao sam na biciklu, neke vežbe radio... I dva dana pred utakmicu probam da trčim, da vidim da li mogu. Vidim da je OK, ali nisam ni sam siguran. Dan pred utakmicu izađem na Lužnjiki, na terenu sa prirodnom travom, koji je baš te godine postavljen, jer su ranije igrali na veštačkoj. Izuzetno težak teren, nije lagan za igru. Osetim neki mali bol u listu, pomislim: Uf, pa teško ću ja da igram ovde. Osećam da ako krenem, svakog trenutka može da mi napravi problem, i meni i ekipi. Da ću morati da izađem možda u petom ili desetom minutu. To je bilo na tom poslednjem treningu. Dolazi u jednom trenutku ser Aleks Ferguson i pita me: Nemanja, kako si? Ja krenem da mu objašnjavam, on kaže: Sutra počinješ! Okrene se i ode. Ja stojim, razmišljam, pa čoveče, nisam trenirao dve nedelje. Finale, osećam da me noga boli, ali šta ćeš. Doktor mi da neku injekciju protiv bolova... I osvojili smo. A da je mene neko pitao, ja ne bih ni igrao to finale. Rekao bih - bolje neko drugi. Na kraju sam proglašen i za igrača utakmice“.

Takvih detalja seća se i više nego proslava, a znamo svi kako Englezi umeju da se zanesu u slavlju.

“Šta znam. U Moskvi smo došli u hotel u tri ujutru, imali avion u sedam ili osam. Otišli smo iz tog bara pravo u sobe da uzmemo torbe i ušli u autobus, nismo ni spavali. Što se tiče titula u Premijer ligi, to je sve bilo spremno za slavlje, pa nije bilo tog naboja. Uglavnom je sve bilo rešeno i pre poslednjeg kola. Sem, mislim jednog, protiv Blekberna na strani. To su one standardne proslave posle utakmice. Sutradan opet, mora u bar da se ode, pa iz bara u klub... Ne bih imao nešto da ti kažem bitno. To što je bilo bitno – ne bih da ti prenosim“, smeje se Vidić.

Bilo je naravno i trofeja koji su mu izmicali. Jedan je baš bio uporan...

“Što se tiče trofeja koje nisam osvojio, to je trofej FA kupa, tu ostaje žal. Jedini trofej koji nisam osvojio u Engleskoj. I u Zvezdi sam osvojio i prvenstvo i Kup, u Spartaku ipak nismo bili na tom nivou da budemo šampioni i onda, eto, žao mi je što nisam osvojio prvenstvo u Rusiji i FA kup u Mančesteru“.

Ništa ona dva izgubljena finala protiv Barselone u Ligi šampiona?

“To je drugo. Najteži porazi u karijeri su mi sigurno ta dva finala Lige šampiona. Nije dobro kad dođeš do finala i onda ga izubiš. Taj osećaj kada padneš na poslednjem koraku... Stvarno mi je teško palo. To su neke rane koje ću nositi kroz ceo život. Kad si tako blizu, a tako daleko. Ne treba da pričamo o tome. Oni su pride bili bolji tim u obe utakmice, zaslužili su da pobede. Meni je samo žao što mi nismo odigrali bolje, ali to je već samo moj osećaj“.

Da završimo onda sa konstatacijom koja nema veze sa subjektivnim osećajem. Stvar je sigurna: Nemanja Vidić najuspešniji je srpski fudbaler u 21. veku! U prilog toj tezi titula i dva Kupa sa Crvenom zvezdom, pet Premijer liga sa Mančester junajtedom, Liga šampiona, Svetsko klupsko prvenstvo, tri Liga kupa i pet Komjuniti šilda.

Samo poređenja radi, da bi mu danas neko i prišao morao bi prvo da zasluži mesto u najjačem timu Mančester Sitija, a jasno vam je svima koliko smo od toga daleko.