Neko ne radi dobro posao i neko mora da se menja

Užas! Možemo da se pretvaramo, zaklanjamo iza lika i dela čuvenog trenera, pozivamo na floskule o strpljenju ili ko zna kakva čuda, ali to neće ulepšati stvarnost. Navijači Atletika moraju da napregnu oči da bi pronašli miljenike na tabeli La lige. Kad ih ugledaju na 12. poziciji verovatno im se kosa nakostreši.

Jedna pobeda u pet kola, samo četiri na poslednjih 17 gostovanja u svim takmičenjima i najlošiji početak sezone u eri Dijega Simeonea su pokazatelji da u Madridu dosta toga ne valja. Sve to posle ulaganja od 176.000.000 evra u nedavno okončanom prelaznom roku. Novac ne igra, ali valja podsetiti da je Atletiko prošlog leta na tržištu potrošio 188.000.000 evra i da je morao da zabeleži bolje rezultate.

Minulu sezonu je okončao bez trofeja, a kako je počeo ovu teško će do titule, jer u drugoj polovini septembra zaostaje devet koraka za liderom, uz napomenu da mu baš gradski rival u subotu gostuje na Metropolitanu. Prethodno će Čolov sastav na megdan Rajo Valjekanu, ali početak ciklusa je pokazao da za njega nema „malih“ utakmica. Gubio je bodove protiv ekipa koje su se tek vratile iz druge lige (1:1 sa Elćeom) ili koje su bile u donjem domu tabele pre samo nekoliko meseci (Espanjol 1:2, Alaves 1:1, Majorka 1:1).

Simeone je prošle godine znao da oporavi ekipu posle neubedljivog početka, naniže 15 pobeda u svim takmičenjima (istorijski poduhvat) i prezimi na čelu tabele, čime je razbuktao optimizam da bi mogao do naslova, ali je kasnije upao u dubiozu koja i dalje traje. Najočiglednija je u mečevima na strani: na prethodnih 17 utakmica, bilo u prvenstvu, bilo u Ligu šampiona, Atletiko je slavio samo na četiri. Učinio je to protiv Salcburga, Valensije, Sevilje i Đirone. Mizerno!

Očekivao se preokret, jer jedna loša sezone može da se toleriše. Neka budu čak i dve, pa i tri. No, ako se problemi ponavljaju, a crveno-beli su ih imali u gostima godinama unazad i ne rešavaju ih, onda to znači da neko ne radi dobro. Dijego Simeone u očima navijača ima status svete krave. Zasluženo. Zbog pehara na domaćoj i međunarodnoj sceni, novca unetog u kasu kojim je izgrađen velelepni stadion, kulta ličnosti... No, to ne znači da je bezgrešan.

Probao je Čolo da menja stil, da igra napadački, da menja uloge igračima, da troši više nego ikad i opet – ništa.

Ovo poslednje je predmet polemike, jer u svetu ogromnih ulaganja očekuje se konkretan doprinos pojedinaca. Od osmorice koje je Atletiko angažovao između kraja prethodnog i početka ovog prvenstva još se ni za jednog ne može reći da pravi razliku u korist tima. Neki nisu ni stigli valjano da se predstave navijačima, jer su povrede sputale Aleksa Baenu, Džonija Kardosa i Tijaga Almadu, u nekom trenutku je van stroja bio i David Hancko. Niko ne sumnja da će oni u nekom trenutku unaprediti i sebe i Atletiko, ali je problem što Đakomo Raspadori, Mateo Ruđeri, Mark Pubilj i Niko Gonsales ili ne igraju ili ne igraju kako se od njih očekuje.

Kad su okolnosti takve da se čeka da novajlije ubace u brzinu više, logično je očekivati starosedeoci povuku. Atletiko ima sjajne individualce koji nikako da pokažu da funkcionišu kao grupa. Na primer, Hulijan Alvares ne liči na špica koji daje golove, Aleksandar Serlot se unervozio i na Balearima je isključen, Antoan Grizman je postao rezerva, a i da je starter teško da bi poboljšao zabrinjavajući učinak od samo jednog gola od februara do danas! Štoperi Robin le Norman i Klemon Lengle bi voleli da su Stefan Savić i Hose Marija Himenes, ali – nisu. Čak i Jan Oblak prima veliki broj golova, što mu nije svojstveno, jer je u maju dobio trofej Samora za najboljeg golmana La lige.

(Reuters)

U tom koktelu straha, jer tim niti napada poput hijena kao nekad, niti se brani kao što je činio u najboljim Čolovim danima, došlo se do frapantnog podatka da je ovo najlošiji početak Dijega Simeonea u prvenstvu Španije. Manje bodova posle uvodnih pet kola (šest) prethodno je od Atletikovih trenera zabeležio Abel Resino 2009. godine (samo tri).
„Pokušavamo da izgradimo novi tim. Dosta igrača je stiglo i znali smo da se ovo može desiti, da ćemo prolaziti kroz poces. Sad nemamo ni efikasnost, ni odlučnost, a nadamo se da ćemo ih pronaći kako bismo se približili stvarnosti kakvu zaslužujemo“, neobično mirno je govorio argentinski trener posle meča sa Majorkom (1:1).

Na njemu je sigurno zaslužio više, jer je bio bolji i sa 11 igrača (Hulijan nije iskoristio penal) i sa jednim manje (poveo golom Konora Galagera), međutim, jedan od njegovih uočljivih problema je realizacija. U dosadašnjih pet kola dao je tek šest golova. A šutnuo je čak 63 puta! Prosečno, Atletiko mora da puca deset puta da bi jedna lopta završila u mreži. Previše.

Možda ne bi bilo toliko zabrinjavajuće da ume da čuva rezultat, što je duže od deceniju bila Čolova uža specijalnost. A sad? Na svakoj utakmici La lige je vodio i dobio, na papiru, najtežu, protiv Viljareala, kad je ne samo sačuvao, nego i udvostručio prednost. Na svim ostalim ju je ispuštao. Verovatno zvog manjka stabilnosti u odbrani, koja je, ako proširimo i na premijerni meč Lige šampiona sa Liverpulom, zadržala „nulu“ samo protiv Žute podmornice. Atletikov kazneni prostor se pretvorio u livadu na kojoj se deca igraju fudbala.

To mora da iritira Čola, pa i navijače, jer su rivali šutnuli samo 19 puta kad Oblaku i dali mu osam golova. Mogao bi Jan nešto da odbrani. Kao nekad.

Igrači su uglavnom mirni, osim, možda, Hulijana Alavresa sa čijih usana je posle izmene na Balearima moglo da se pročita „Zašto uvek ja?“. Simeone je to obrazložio rečima kako se svi igrači ljute kad napuste igru i da je njegov sunarodnik najbolji napadač koga ima na raspolaganju.
„Čudne stvari nam se dešavaju ove sezone. Izgubili smo dosta bodova, ali je dug put do kraja maja. Fudbal će nam vratiti na odgovarajući način, zato što radimo dobro“, rekao je Koke, dok je još jedan vezista Pablo Barios primio pelcer kapitenovih reči. „Dobri rezultati će doći, samo molim navijače da nam veruju i da budu strpljivi“.

Atletikova publika nije razdražljiva i ume da sluša miljenike. Voli Čola, obožava Grizmana, mada sve ima granice. Naravno da nije dogorelo do belih maramica, niti do skidanja krune Malom princu, međutim, nešto mora da se menja.

Ili ćemo gledati Atletiko kao nekad ili ćemo ga tražiti mikroskopom u donjem domu tabele. Ovi igrači to ne zaslužuju i zato i njih Čolo mora da menja.