Neka druga Srbija

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Kragujevca)

„Kao da ova dva dana živim u Mančesteru, a ne Kragujevcu“, kaže mi Vlada dok na bašti kultne kafane Balkan ispija sok od borovnice iz one stare debeljuškaste čaše kakve se retko gde još mogu videti.

Balkan je višedecenijski svedok svega bitnog što se dešavalo u Kragujevcu. Kultno mesto u srcu grada. Ime Radničkog je ko zna koliko hiljada puta izgovoreno na ovom mestu. To su dva simbola šumadijske prestonice. Radnički i Balkan.

Kragujevac kao retko koji grad u Srbiji ima dozu lokalpatriotizma i potencijal da Zvezda i Partizan u dogledno vreme zaista budu gosti kada dođu. Jedini grad koji taj status definitivno ima je Novi Pazar gde se ne živi za večite sa Topčidera već za lokalne plavo-bele.

Sudar Radničkog i Novog Pazara u četvrtfinalu Kupa Srbije je redak fudbalski fenomen u Srbiji. Oni su neka druga Srbija. Dva kluba koja žive za sebe, guraju svoju priču i sanjaju Evropu. Da su u Novom Pazaru imali malo više pameti danas bi Feđa Dudić sedeo na njihovoj klupi i verovatno ih vodio ka Evropi. Njihovi navijači bi klicali šarmantnom Sarajliji koji je digao Šumadiju na noge. Propuštenu šansu Pazaraca su oberučke iskoristili Kragujevčani i sa bosanskim strategom na klupi mogu da opipaju Evropu. Igraju sezonu iz snova. Što u prvenstvu, što u Kupu Srbije u čije polufinale su se danas plasirali po prvi put u istoriji.

Foto: N. Kotlajić

Sjajno fudbalsko proleće Radničkog je razbudilo Kragujevac. Zato Vlada i pomenu Mančester... A dobro su se zacrvenele ulice Kragujevca od podnevnih sati. Baš kao da je Mančester. Nismo videli dresove Zvezde i Partizana, ali crvenih majica Radničkog jesmo koliko hoćete. Staro, mlado, muško, žensko... Kao da je neradni dan, na svakom koraku možete čuti da neko priča o utakmici. Tako sam se i „privukao“ Vladi za sto prisluškujući razgovor njega i zeta koliko se ljudi očekuje na Čika Dači od 16 časova.

„Ma biće oko 5.000. Možda i više. Videćemo koliko će ljudi hteti na onu tribinu gde bije sunce“.

Sporo prolazi vreme, Vlada jedva čeka da krene prema stadionu. Vodi i svo četvoro dece. Vaspitao ih je da navijaju za Radnički.

“Uglavnom ljudi koje su ovde ratovi doneli iz Krajine, Kosova, Bosne navijaju za Zvezdu i Partizan. Teško ćete naći da rođeni Kragujevčanin nije vaspitao dete da mu je Radnički glavni”, priča Vlada dok sa mobilnog razglasa okolo bruji poslednji poziv Kragujevčanima da danas igra Radnički.

Mada, čini se da je razglas višak… Nema Kragujevčanina koji ne zna da danas igra Radnički. Druga stvar je koliko njih će i otići na stadion. Sjajni prolećni rezultrati i direktni apeli Feđe Dudića i kluba su zapalili iskru ali treba tu još vremena i kontinuiteta da se požar rasplamsa. Kao da mnogi i dalje ne veruju Radničkom… Ne čudi. Stari je prošao vrhove i ponore prethodnih decenija zaviseći od političke volje lokalnih moćnika.

Vlada

Međutim, ovaj današnji Radnički stvarno deluje da će potrajati. Uzlazna putanja i dalje traje…

Čovek srednjih godina u dresu Radničkom prolazi pored Balkana i vodi sina za ruku. Takođe, u dresu Radničkog. Ilija ima 45 godina i od ’96. je na tribini. On nije simpatizer, on je Crveni đavo koji je sa Radničkim prošao sve i svašta. I objašnjava nam.

“Ja stvarno ne razumem kako neko iz Kragujevca može da navija za klub iz drugog grada. Gledam Kragujevčane koji nisu pogledali utakmicu u životu kako kače “storije” iz Arene sa Evrolige i ne razumem. Čist turizam. Da se pokažeš i da te vide da si bio na Evroligi. Ali i ne čudi s obzirom koliko nas vi mediji cele sezone bombardujete Evroligom i večitima…”, priča nam Ilija.

A šta fali Kargujevčanima da napune Čika Daču kao u srećna vremena i da se na tribinama nagura 15.000 ljudi koji navijaju za Radnički.

Razloga je brojnih… Kažu: Nema toaleta. I jeste to strašno u 2024. godini. Ali evo danas se klub potudio sa mobilnim toaletima da privremeno reši i taj problem. Relano, stadionu kao Čika Dača nema spasa i renoviranja. Ovo mora da se ruši i da se pravi novi. Kafanska priča od danas je da im je Siniša Mali obećao stadion kapaciteta 12.000 mesta koji će biti finansiran iz projekta Ekspo. Ali naslušali su se u Kragujevcu i ranije svakakvih obećanja…

Kažu i da zameraju klubu što je karta protiv IMT-a 200, a protiv Zvezde 700 dinara. Kažu (i imaju pravo!) da je Radnički žrtva ljudi koji vode srpski fudbal, a ne razumeju taj sport. Jer, ko bi ovakvu priču i ambijent spakovao u termine petkom i ponedeljkom kada pošten svet radi, a deca su u školi?! Ali, opet…

“Vidite, ko neće na stadion, taj će uvek da nađe razlog i izgovor. Ko hoće, taj će da dođe. Nedolaskom na stadion ništa ne menjamo”, kaže nam Ilija.

Ilija

Pa šta očekuješ danas? Koliko ljudi?

“Ma biće preko 5.000 sigurno. Dolaze sada Kurta i Murta. Takvi smo ti mi Srbi… Volimo samo uspeh i rezultat. Za mene je ovo danas s Pazarcima manje bitno. Važnije je pobediti “na krovu” sledeći vikend. Pa da se koljemo sa Vošom i Čukom za Evropu. Šta i da uđemo u polufinale Kupa, kad su “oni odozgo” tu?”

Misliš na Zvezdu i Partizan?

“Pa da. Njima je sve podređeno. Dajte nama trećinu onog što oni imaju pa ćete da vidite. Hvale se kako grad od 2.000.000 napuni košarkašku dvoranu kapaciteta od 20.000 sa budžetima od po 15.000.000 evra. Jaka stvar… Dajte nešto i provinciji. Imali smo mi i košarku, vaterpolo, igrala su se evropska takmičenja…. Ovi sada deluju da neće ostaviti Radnički na cedilu kao što se ranije dešavalo. Lepa je ovo reklama i političarima”.

Budžet Radničkog je neuporediv sa večitima, drastično manji i od konkurenata poput Čukaričkog, Vojvodine, pa i još nekih klubova… Ali uspevaju iako su delovali samo kao prolazna senzacija. Čaršija šuška o nekim boljim vremenima ako se ovako nastavi.

“Kažu da stižu novi sponzori. Telekom pre svih. Dobićemo i novog tehničkog sponzora. Lokalnu firmu. Šta vredi da mi Jako pravi dres kada ga posle narudžbe čekam 40 dana?! Moramo bolje taj marketing. Mora Kragujevac da ima šop u kojem možeš odmah da kupiš dres Radničkog”, kaže Ilija.

Foto: Star Sport

Iako mi taksista reče po dolasku na autobusku stanicu da je stadion na drugom kraju grada i da vožnja košta čak 300 dinara (u Beogradu je ‘dobar dan’ 300 dinara), vredelo je leganim hodom prepešačiti Kragujevac i videti kako narod ovde doživljava Radnički. Neka druga Srbija. Kilijan Bevis prolazi pored Balkana tačno dva sata pred utakmicu i ulazi u taksi. Mašu mu, bodre ga, on uzvraća…

Crvena boja sve više dominira kako se prilazi stadionu. Pazara nema. Osim prijatelja kluba u svečanoj loži. Kažu jedni da je zbog drugog dana Bajrama, kažu drugi da je do “talasnih dužina” sa upravom kluba. A fale. Definitivno fale ovakvom ambijentu. Bila bi to utakmica u kojoj bi na dva sata zaboravili da je ovo fudbalska Srbija.

“Ma ja njih ne mrzim majke mi. Oni ljudi vole svoj klub. Gori su mi ovi iz Beograda”, kaže nam Ilija.

Preko hiljadu majica je Radnički prethodnih dana podelio deci iz raznih škola. Tribine počinju da se pune već sat vremena pred meč. Deca načičkana na jednoj, odrasli na drugoj, ultrasi na trećoj tiribini. Fali četvrta sa Pazarcima. Sa razglasa grmi “Igra kolo cela Šumadija” i razne navijačke obrade rok hitova. Ambijent dobija pun sjaj i sve tribine istovremeno počinju sa skandiranjem svom Radničkom. A na terenu je dobrih sat vremena trajala fudbalska oluja Bevisa, Vidosavljevića, Gluščevića i drugara. Mogli su Pazarci da prođu kao bosi po trnju da ne beše golmana Mirkovića i da je Bevis bio prisebniji u par prilika. Na kraju gol ni iz čega i drama u finišu. Bilo je guranja, psovanja, ma svega što neki teren čini vrućim…

Nakon desetak minuta nadokande, tribine su opet zagrmele. Ovaj put ovacije Feđi Dudiću. Svi. Zapad, Istok i Sever. Čovek je više od trenera, iskače iz šablona, radi bolji marketing od mnogih strunjaka za to u srpskom fudbalu.

Kockice su se ove sezone poklopile u Kragujevcu. Svega ima. Rezultata, dobrog fudbala, dobrih igrača. Naših i stranih. Ima i te endmeske vrste zvane “Ljudi na tribinama”. Danas 8.000. Najgledaniji četvrtfinalni meč Kupa Srbije. Više nego juče na Marakani, i u Humskoj, o Banovom Brdu da i ne govorimo… Kragujevac se budi. I dalje ima skeptičnih ali sve više spremnih da ipak ćurnu na stadion i vide šta to tamo radi Radnički.

“Bude li se igrala Evropa, očekujte 10.000 Kragujevčana u Gornjem Milanovcu”, reče nam jedan momak na ulazu na tribinu sa najvatrenijim pristalicama.

Ajde da i to vidimo. Zaslužili su. Svi. Radnički, Kragujevac, Šumadija. Srbija zaslužuje ovakav klub i priču. Radnički je ta neka druga Srbija koja je potrebna našem fudbalu kao hleb nasušni.