Aleks Marić o Partizanu i deceniji od Fajnal fora: Bili smo kao napušteni psi u skloništu, a izrasli u evropske Detroit Pistonse

Polako, ali sigurno, doguralo se do pune decenije otkako je Srbija imala poslednjeg učesnika na Fajnal foru Evrolige. Partizan iz sezone 2009/10 pravio je čuda na evropskoj košarkaškoj sceni i zauvek ostao upamćen kao najprijatnije iznenađenje elitnog klupskog takmičenja još od 1992. i Partizanove titule šampiona Evrope, te one generacije koja je 1998 igrala F4...

Dok sat još otkucava do datuma odigravanja tog čuvenog Fajnal fora u Parizu, 1. april 2010. godine u Partizanovim krugovima ostao je ubeležen kao jedan od najsvetlijih u novijoj istoriji kluba. Bio je to dan kada je Parni valjak Duška Vujoševića u nikad punijoj Beogradskoj areni tada pregazio Makabi u četvrtfinalnoj seriji i overila kartu za Grad svetlosti. Bio je to istorijski trenutak, a slavlje je trajalo danima...
“Čoveče, ne mogu da verujem da je prošlo deset godina. Ludo skroz“, počeo je Aleks Marić razgovor za izraelsku Valu i vratio film:
“Na početku sezone osećali smo se kao napušteni psi koje su dopremili u isto sklonište pošto ih niko drugi nije hteo. Ubrzo smo postali evropski Detroit Pistonsi, loši momci iz Beograda. Nije nas bilo briga da li igramo protiv Barselone, Olimpijakosa, Makabija ili Panatinaikosa. Dobijali smo ih redom“.

Prisetio se snažni centar iz Australije kako je bilo raditi pod dirigentskom palicom Duška Vujoševića, koga smatra trenerom kao nijednim drugim s kojim je sarađivao. A, imao je priliku da bude kod Željka Obradovića, Pinija Geršona, Ergina Atamana...
“Na početku je bilo jako teško. Trebalo mi je mesec i po ili dva da shvatim šta je to što je on hteo od nas. Ali, kada sam shvatio kakve su njegove metode rada i da istim čini sve oko sebe boljim, svi smo se zaljubili u njega i njegov rad, ujedinili smo se kao grupa“.

Izraelske kolege najviše je zanimalo kako pamti četvrtfinalnu seriju protiv Makabija iz Tel Aviva, preko kojeg je Parni valjak stigao do Pariza i završnog turnira...
“Pre svega, pamtim je po Kecmanovom šouu u Tel Avivu. Iskreno, u karijeri nisam video mnogo partija gde je jedan čovek odlučivao sve. Ali Dušan Kecman je dobio tu seriju za nas“.

Priznaje, nije verovao na početku da Partizan može do Fajnal fora. Ali...
“Uspeli smo. Za nas je na početku sezone plasman u TOP 16 fazu bio viđen kao izvanredan rezultat“.

Cela ta sezona 2009/10 ostala je ispisana zlatnim slovima u klupskoj istoriji. Osim plasmana na F4, Parni valjak je bio na loptu do odlaska u finale (čitaj: na tom putu isprečio se Džoš Čildres posle onog promašaja Miloša Teodosića), a i u meču za treće mesto Partizan je bio više nego konkurentan moskovskom CSKA, koji je za dlaku ipak uzeo trijumf. I ne samo to, pamti se i danas prepričava ona trojka Dušana Kecmana u prepunoj zagrebačkoj Areni protiv Cibone za titulu šampiona Jadranske lige, a Partizan je sezonu završio s triplom krunom, odnosno peharima i u Kupu Radivoja Koraća i u Superligi...
“I dalje me prođu žmarci kada se setim finala sa Cibonom. Već smo bili poraženi. Bojan Bogdanović je postigao trojku iz ugla za pobedu i rezultat 74:72 na 0,6 sekundi pre kraja. Oni su slavili, a Kecman je iskoristio tu hrvatsku žurku, ispalio trojku sa više od tri četvrtine terena i koja nam je donela senzacionalnu pobedu“, priča Marić i priseća se:
“Kada je lopta prošla kroz obruč samo sam uzviknuo: ’Šta koji k....c?!’ Scena je bila potpuno nadrealna! Sudije su većale šta da rade, proveravale sa zapisničkim stolom da li da priznaju koš, a sve nas je obuzela snažna emocija. Bio je to najsrećniji dan moje karijere“.

Posle jedne takve sezone, u kojoj je bio izabran i za najboljeg centra Evrope, logično je da se lepa priča nastavi dalje. Aleks Marić je umesto toga izabrao transfer u Panatinaikos gde se zadržao dve godine, pošto je dobio bogatu ponudu od Željka Obradovića. Po završetku epizode u Atini i osvojene Evrolige 2011. usledili su transferi u Lokomotivu Krasnodar (osvojio Evrokup 2013), kratko je bio i u Makabiju iz Tel Aviva, potom u Galatasaraju, iranskom Petrohimiju, Gran Kanariji, Budućnosti, Obradoiru, Sidneju i Al Muharaku iz Bahreina, gde je 2017. stavio tačku na karijeru.

U Partizanu je za sezonu 2009/10 dobio 180.000 dolara, prema informacijama izraelskog sajta...
“Jasno je da sam daleko najbolju košarku igrao u Partizanu. Imao sam fantastične saigrače, metode rada bile su sjajne, navijači su nas gurali napred. Bila je to jedna od onih sezona gde se sve puzle slože savršeno. Osećao sam se kao da su svi košarkaški bogovi bili uz mene. Na kraju, ipak, moraš da se kockaš. Nikada ne znaš šta te čeka u budućnosti. Otišao sam uprkos osećanjima koja sam gajio, ali ne žalim ni zbog čega što sam uradio. Sarađivao sam sa velikim Željkom. Osvojio sam najprestižnije nagrade, uradio sam stvari onako kako sam želeo“.

Na konstataciju da se izdvajao u grupi centara poput Nikole Pekovića i Bobana Marjanovića, odnosno u zemlji koja je rasadnik najboljih centara Evrope i sveta, Marić priznaje da ništa nije slučajno.
“Tu je sve pitanje kulture i tradicije. Pogledajte samo istoriju bivše Jugoslavije, videćete da je uvek imala fantastične centre. Ljudi u Srbiji su prirodno visoki, zato ih ima toliko u NBA ligi“.

Marić je te sezone u Partizanu kraj sebe imao mladog i talentovanog Jana Veselog, koji je tada bio visoki, mršavi krilni košarkaš. A postao je jedan od najboljih defanzivaca evropskog kontinenta i unutrašnjih igrača današnjice...
“Oduvek sam verovao da će biti vrhunski igrač, bez obzira na kojoj poziciji igrao. U Partizanu je igrao kao krilo, a Dule Vujošević ga je hrabrio da šutira čak i trojke. On se ipak fokusirao na rad u tereni, jačanje fizičke snage i sada je jedan od najboljih unutrašnjih igrača“.

Tokom kratkog perioda 2014. Aleks Marić je bio član Makabija iz Tel Aviva. Daleko od svog zenita, uz samo privremeni ugovor dok se Sofoklis Skorcanitis nije oporavio. Imao je prosek od svega 2,3 poena i 2,3 skoka, uz manje od devet minuta na parketu...
“Oduvek sam voleo da igram u Tel Avivu još kao gost, ali tek kada sam došao u Makabi shvatio sam koliko je to veliki klub. Šta je pošlo po zlu? Iskreno mislim da to nema nikakve veze sa mnom. Tim se nalazio u teškom procesu posle osvajanja Evrolige i nije mogao da se pronađe. Bila je to nimalo fer situacija za sve nas. Ali, to je sport. Nekoliko godina uspeha zameni nekoliko godina tuge i tako u krug. Evo, sada je Makabi ponovo tu gde bi trebalo da bude – u samom evropskom vrhu“.

Podsetio se Marić kako se osećao kada je igrao kod Pinija Geršona.
“Pini je bio jedan od onih ljudi koji pričaju iskreno i od srca, bez dlake na jeziku. Oduvek sam to cenio kod njega. Iskreno, smejao sam mu se zbog one pobede sa Partizanom i podsetio ga na taj momenat nekoliko puta“.

Upitan da izvuče najbolju petorku igrača s kojima je igrao, Marić nije uvrstio nikoga iz Partizana, već samo iz Panatinaikosa.
“Nik Kalates, Šarunas Jasikevičijus, Dimitris Dijamantidis, Majk Batist i ja. I dalje pratim evropsku košarku, Evroligu gledam stalno. Ostao sam navijač Panatinaikosa, a Nik (Kalates) je moj dobar prijatelj“.

Panatinaikos se od rastanka sa Željkom Obradovićem sve više udaljava od evropskog vrha, a kolege iz Izraela pitale su Marića šta je Zelenima potrebno da se vrate na tron, osim legendarnog Žoca?
“Napravili su mnogo grešaka tokom rekonstrukcije tima i verujem da sada moraju da urade još jednu doradu. I da ovog puta Šarunas Jasikevičijus bude trener“.

Po završetku igračke karijere Aleks Marić se posvetio trenerskom poslu i sada radi kao asistent u redovima Sidnej Kingsa. Prava je retkost da centri na kraju odu u trenere...
“Možda im je dosadilo da im plejmejkeri stalno pričaju šta da rade, pa zato pobegnu od ovog posla. Meni je interesantan trenerski poziv. Tek sam ušao u ove vode, ne znam još šta me čeka u budućnosti“.

Foto: MN Press