Ne treba sažaljenje, samo malo poštovanja za starog ratnika

Nakon devet godina, Lacio je pobedio Juventus u Torinu. I ne samo da ga je pobedio, već ga je razbio u paramparčad. Moglo je da bude i ubedljivije…

Deoba prvog mesta na tabeli Serije A očigledno više nije slučajnost. Lacio je jedini koji od starta sezone u stopu prati Inter, za koji važi da nema konkurenciju u Italiji i da će se prošetati do novog Skudeta. Lacio niko ne ubraja ni u favorite iz senke. Štaviše, čak i sada će malo ko smeti da se kladi na plasman Lacija među četiri najbolja i učešće u Ligi šampiona. Ali, oni guraju. Utakmicu po utakmicu nižu pobede i sakupljaju bodove. Nemaju poraz, imaju treću najbolju odbranu i treći najefikasniji napad u ligi.

I koliko god svima na Čizmi bilo teško da prevale preko usta, neko poštovanje i zasluge za rezultate Lacija mora da dobije i trener Đenaro Gatuzo.

Ako postoji strateg na Apeninima koji se prethodnih godina nabrao kritika i animoziteta u javnosti, onda je to Gatuzo. Srljao je iz neuspeha u neuspeh, iz lošeg poteza u još gori. I sam kaže da je hteo da batali trenerski posao…
“Pre nekoliko godina više nisam želeo da budem trener. Kada bih došao kući, uvek bih bio nervozan zbog stavova koje sam viđao, a koji mi se nisu dopadali. Danas sam se promenio, a čestitke idu mojim igračima. Ja dajem predloge, ali oni izlaze na teren. Stvorili su prelepu porodicu i lako mi je da ih treniram. Postoje te dve ili tri stvari gde radite ono što kažem bez rasprave, ali oko svega ostalog se manje ljutim i često sam ja taj koji sluša momke. Čestitke idu i klubu, koji je odradio prelazni rok sa malo novca. Tražili smo igrače koji su po svaku cenu želeli da dođu”, otkriva Gatuzo.

Prelazni rok? Ruski rulet…

Lacio je letos bio blokiran sa svih strana. Od lige zbog finansijskog fer-pleja, do svojih navijača koji su stupili u bojkot utakmica zbog gazde Klaudija Lotita. Dovodio je samo slobodne igrače ili tražio pozajmice jer novca za trošenje nije imao. Otišli su mu stubovi odbrane Mario Hila i Alesio Romanjoli, prvi golman Provedel, a Gatuzo je tražio da klub napuste napadači Ratkov i Dija.

Uprkos nepovoljnim okolnostima, tim je rekonstruisan. Uz nekolicinu ‘senatora’ poput Adama Marušića, Manuela Lacarija ili Matije Zakanjija, Gatuzo je dao veće poverenje nekim sporednim igračima koje je zatekao poput Olivera Provstgora, Hristosa Mandasa ili Rede Belahjana, uklopio idealno pojačanja poput Davide Fratezija, Romana Florijanija Musolinija ili Danila Dukija, počeo da izvlači najbolje verzije Gustava Isaksena, Tidžanija Noslina, Keneta Tejlora… I Lacio je mimo svih očekivanja kliknuo.

Malo je reći da je gazda Lacija Klaudio Lotito zagrizao metak kada je letos angažovao Gatuza i da su mu mnogi predviđali još gori rezultat od devetog mesta iz prošle sezone. Vatreni Kalabreze bio je baš rizična opklada jer se nalazio u spirali neuspeha poslednjih godina... Uostalom, čovek je pre godinu i po dana bio u Hajduku iz Splita?! To nije baš klub i sredina posle koje ćete da se nadate bilo čemu dobrom u daljoj karijeri… Pre Hajduka, radio je neuspešno u podjednako histeričnim sredinama poput Marselja i Valensije. Sve jedna za drugom nesrećne sredine u kojima je trener večita žrtva naopakog lokalnog razmišljanja i nerealnih očekivanja.
“Iskustva u inostranstvu su mi mnogo pomogla zahvaljujući prilici da radim sa drugačijim mentalitetima”, rekao je Gatuzo posle sinoćnje pobede u Torinu.

Verovatno i najveće u karijeri… Do sada mu je najveća bila finale Kupa Italije kada je posle 0:0 i penala sa Napolijem savladao Juve. Ta je imala težinu trofeja, ali ova sinoć ima neki pečat trenerskog autoriteta. U kolikim god da je Juve problemima, to nimalo ne može da potamni sjaj Lacija u Torinu.

Osim tog Kupa sa Napolijem, Gatuzo nema nijedan trofej u karijeri. Nema ni epizodu za koju bi se uhvatio kao uspešnu. Pre toga je imao neuspešan period u svom Milanu i onu neslavnu epizodu u Fjorentini kada nije stigao ni da debituje. Do velikih klupa je stigao ništa više uspešnim radom u malim klubovima poput švajcarskog Siona, grčkog OFI-ja i Palerma.

Lična karta mu je zapravo ulazak u nevolje. U Sionu je završio igračku i počeo trenersku karijeru kod kontroverznog Kristijana Konstantina za kojeg su treneri potrošna roba. U Palermu je radio kada je klub ispao u Seriju B i zadržao se samoamp šest utakmica kod čuvenog Mauricija Zamparinija. Teško je da je neki trener na početku karijere imao dvojicu luđih gazda od Gatuza.

Sa Pizom je ispao u treću ligu, a Milan preuzeo slučajno kada je Montela dobio otkaz. Bile su to zle godine Milana kada su Amerikanci preuzimali klub od Kineza. Nije ni mogao da se nada ičemu dobrom… Jedini koliko-toliko stabilan ambijent je imao u Napoliju, gde je i osvojio taj jedini trofej u karijeri i zadržao se godinu i po dana, ali i tu mu se zameralo što je izdao trenerskog oca Karla Ančelotija i zabio mu nož u leđa čekajući da dobije otkaz.

Sve posle toga je bilo trčanje u vatru. Valensija, Marselj i Hajduk su šizofrene sredine u kojima je trener najmanji problem… I nakon toga je dobio posao karijere. Preuzeo je reprezentaciju Italije sa ciljem da je vrati na Mundijal. I nije uspeo. Dramatična noć u Zenici mu je nalepila etiketu tragičara iako su i raniji ciklusi pokazali da problem italijanskog fudbala nije samo selektor. Gatuzova Italija je eliminisana na penale sa igračem manje. Znatno teže nego prethodne generacije koje su vodili Mančini i Ventura protiv Makedonije i Švedske u baražima.

Gatuzo je nakon Zenice bio trenerski mrtav, ali onda se pojavio Klaudio Lotito spreman da rizikuje i da mu pruži šansu. Nakon pet godina se vratio u Seriju A, prezren i unapred otpisan.
“Još boli. Ako analizirate moj trenerski put, videćete da imam razloga za žaljenje, ali taj poraz u Zenici najviše boli. To je bilo ogromno razočaranje. Nekoliko meseci nakon toga sam jedva spavao, a onda sam rekao sebi 'Da, ali...' Čak i ozlojeđenost može biti beskonačna, ali to je pogrešno. To vas nikuda ne vodi. Vremenom sam naučio da je sutra novi dan i čak sam uspeo da odgledam drugu fazu Svetskog prvenstva. Ali, taj ožiljak će ostati zauvek”, poverio se u nedavnom intervjuu za Gazetu.

Gatuzov život iza trenerske fasade nije kao kod većine ostalih trenera. Još kao igrač u jesen karijere, počeo je veliku borbu za zdravlje.
“Bavljenje ovim poslom za mene je bilo pomalo stvar sreće. Prestao sam da igram i odmah sam počeo da se bavim trenerskim poslom jer sam u 34. godini dobio autoimunu bolest oka, mijasteniju gravis. Uzimam kortizon već 15 godina zbog problema sa okom. Ako ga ne koristim, dobijam dupli vid i ne mogu normalno da vidim. Svih tih godina sam uvek govorio da postoje ljudi sa mojim stanjem koji provedu po četiri ili pet meseci u krevetu, nesposobni da se pomere. Uvek bih pomislio: ’Zamisli da su mi rekli da imam još pet meseci života.‘ Prihvatio sam to, radim sa tim, jači sam od bolesti, ali mi teško pada jer uzimanje kortizona svakog dana nije lako. Nisam popio kap alkohola skoro sedam godina, jer to nije moguće sa kortizonom. I ćutao sam jer bi neko drugi na mom mestu imao 200 kg. Idemo dalje, jer stvari uvek mogu biti gore. Najvažnije je gledati pravo ispred sebe sve dok nam Bog daje snagu da nastavimo“, otkrio je momak iz Kalabrije.

U nekoliko navrata se Gatuzo zbog bolesti pojavljivao na klupi sa povezom preko oka.
“Pokušao sam da ostanem kod kuće, ali iskreno, fudbal mi je previše nedostajao, pa sam se posle dva ili tri meseca iznervirao i počeo da dosađujem ljudima u svom okruženju. Meni je mesto na terenu i ja to volim. Čak i kada rezultati nisu bili tu i kada sam se mučio. Izgubio sam sestru veoma mladu, pre šest godina (imala je 37 godina, op.a.) i to što ne mogu da je sanjam me neizmerno muči. Dao bih sve što imam da makar u snovima provedem sat vremena sa njom“, otkrio je kakvi sve demoni ga progone.

Progovorio je o problemima van terena mnogo kasnije nego što su ga zadesili, što govori da nije hteo sažaljenje već samo malo više poštovanja. Na njegovu žalost, nije mogao da ga dobije jer nije ponudio trenerske argumente za tako nešto. Sada ih ima i zaslužuje makar mrvicu poštovanja jer je Lacio najprijatnije iznenađenje sezone.

Gatuzo će i dalje živeti sa stigmom neuspešnog trenera, mnogi će čekati da sve opet krene nizbrdo i da slavodobitno uskliknu ‘jesam li rekao…’, ali za ovo što do sada radi sa skromnim timom Lacija, zaslužuje poštovanje. Kao igrač ga je sam uzimao na terenu nepopularnim metodama čuvajući leđa Pirlu, Sedorfu, Rui Kosti, Kaki… Kao trener više nema majstore okolo da mu pomognu i sam je na vetrometini. Do sada se navikao da ga šibaju sa svih strana i da stoički trpi. Zato i ne leti posle dobrog početka na klupi Lacija.
“Ne smemo da gledamo tabelu. Moramo da razmišljamo utakmicu po utakmicu i da treniramo na određeni način. Ako to budemo radili, možemo da iznenadimo. I nadam se da hoćemo. Kada dobijemo neki udarac po nosu, moramo da nastavimo dalje sa istom željom. Letos u trening centru u Formelu, kada smo trenirali na 40 stepeni, niko se nije žalio. Tada sam osetio da je ova grupa igrača posebna”.

Zna i on da će taj udarac po nosu da usledi. Lacio nije kandidat za Skudeto, ali povratak u Ligu šampiona i vrh italijanskog fudbala bi možda bili adekvatna nagrada za osporavanog trenera. Do sada je svojom krivicom i lošim tajminzima nalepio sebi etiketu neuspešnog trenera. Negde je konačno moralo da klikne.