Imao je taj karakteristični osmeh – miks harizme i samopouzdanja – koje je proizilazilo iz ogromnog fubalskog znanja. Imao je taj laloški, karakteristični stomak koji je personifikovao hedonizam kao stil života. Imao je u sebi i dozu sarkazma i ironije, kao dokaza ozbiljne životne inteligencije čoveka koji je odbijao da raspravu počinje i završava povišenim tonom. I na kraju imao je neobičan trenerski put, koji ne može i ne sme da bude ograničen pukim pretraživanjem internet enciklopedija. Toliko je u vremenu brzog protoka informacija i društvenih mreža zaslužio Milan Kosanović.

Kada tamo budete ukucali ime Milana Kosanovića, preminulog sportskog direktora Vojvodine, naći ćete da je bio član stručnog štaba Veljka Paunovića, selekcije Srbije koja se popela na krov sveta. Naći ćete da je bio nekada i „master majnd“ velikih pobeda Vladana Milojevića u eri evropskog povratka Crvene zvezde. Naći ćete i da se bavio selektorskim poslom na Terazijama 35 i da je sa životne i fudbalske scene sišao kao sportski direktor Vojvodine. Nećete naći ono po čemu će oni koji su ga poznavali pamtiti Kosana.

Taj drugačiji put, koji je sebi nametnuo Milan Kosanović, ne zaslužuje da se tokom oproštaju fudbalskog Beograda i Novog Sada upotrebi i jedna izanđala fraza. Ni reč pokojnik, ni to kako se o pokojniku priča sve najbolje... Nije to bilo polje delovanja Milana Kosanovića.

VOJVODINI DONEO ŠLEPER PARA

Kod njega je sve bilo atipično, čak i kada je mogao da pokupi kajmak i spava na zaostavštini vagona prvoklasnih igrača koji su stasali ispod njegovog trenerskog čekića i nakovnja. Dovoljno je reći da je Milan Kosanović regrutovao jednu od najboljih generacija omladinaca Vojvodine u istoriji kluba. Bio je šampion Srbije sa dečacima rođenim 1995. i 1996, godine, ekipom čiji su protagonisti bili Sergej Milinković Savić, Mijat Gaćinović i Srđan Babić. Njegove stručne metode su kasnije pomenutu trojicu katapulitrale do senirskog pogona, učinili ih igračima ozbiljne evropske klase. To je bila lična karta Milana Kosanovića, koji je, treba notirati, učestvovao u oblikovanju i ostaih produkata vojvođanske škole, poput Radovana Pankova, Milana Makarića, Milana Sprema i braće Kordić.

I tada, kada je spartanskim radom protkanim brojnim anegdotama, doneo Vojvodini šleper para, Milan Kosanović se odlučio da ostane u zavetrini. Prepoznao je svoj umetnički talenat stvaralaštva. Osećao se ispunjenim dok priča kako ne treba da gledamo ka suncu tuđeg neba, jer sve to ovde imamo i mi. Aludirao je već tada na svetsku klasu Sergeja Milinkovića Savića, kasnije Luke Jovića, Andrije Živkovića, Nemanje Radonjića ili Nemanje Maksimovića, momaka sa kojima je drugovao tokom Mundijalita u Novom Sadu. Verovao je u njih. Baš je verovao.

Ponosno je šetao zlatnu medalju sa Novog Zelanda, ali je i posle tog epskog uspeha i dalje odlučio da ostane u zavetrini. Insistirajući opet na svom stvaralačkom umu, bez želje da već ozbiljan staž kruniše zvanjem šefa stručnog štaba. Za igrače Crvene zvezde, on je i ovako bio jedan od šefova. I danas u svlačionici podno severne tribine stadiona Rajko Mitić, mestu rezervisanom za seniorski tim srpskog šampiona, odzvanjaju anegdote sa Kosanom u glavnoj ulozi. Ima ih pregršt, počevši od one da je pred brojnim novinarima savetovao igrače da koriste Lenor omekšivač kako bi imali bolji pas, do onog kako je na put u Marselj ispratio Nemanju Radonjića, momka u kome je video brzinu, eksplozivnost i talenat Manea.

„Radonja, ja ne znam što se ti opraštaš od nas. I onako ćeš da se vratiš za šest meseci“, obratio se Kosanović reprezentativcu Srbije.

KAKO JE RADONJIĆA SPUSTIO U RUDARSKO OKNO?

Imali su njih dvojica ozbiljnu istoriju odličnih odnosa. Kada je Radonjić promašio stopostotnu šansu protiv CSKA u Beogradu, Milan Kosanović ga je samo njemu znanim metodama naterao da se "spusti u rudnik". I radi na završnici posle svakog treninga. Plodovi su ubrani šest meseci kasnije, tokom kvalifikacija za Ligu šampiona kada je Radonjić postigao četiri gola.

Radio je sa ostalima na drugim fudbalskim elementima, pomagao Vladanu Milojeviću da vidi dalje i bolje od, primera radi, trenera Salcburga Marka Rosea. Ali je tokom dve i po godine na Marakani bio konstantan u jednoj stvari. Nije dozvoljavao igračima Crvene zvezde da ih pojede inferiornost i ime protivnika.

„Rekao sam igračima da ne trče u svlačionicu Arsenala i da ne menjaju dresove. Vi na taj način priznajete inferiornost. A zašto biste bili inferioni kada ste pokazali da ste rame uz rame sa njima? Kad vidiš nekog Volkota, Žirua, najbolje pored sebe. Onda je uživanje kada gledaš sve te igrače na TV-u na Svetskom prvenstvu, i kažeš - ja sam sa ovima igrao ravnopravno. Ja sam ovog pretrčao, predriblao, osujetio. Gledaš penale Rusa, šutira Golovin, Smolov, svi igrači protiv kojih si igrao. Gledaš Grankvista i Klaesona, verujem da je dva posto ljudi znalo te igrače kad su igrali za Krasnodar. Mnogo je igrača koji su bili kvalitetni na Svetskom prvenstvu, i taj element je bitan, da ubedite igrača da radi kako bi im bio uz rame. Navike su čudo, u Srbiji se navike teško menjaju. Ali kada igrači vide da im to donosi aplauz više, premije i nagrade, onda se sve menja i igrač shvata“, ispričao je u jednom od intervju 2018. godine Milan Kosanović.

„MILOJE, HAJDE DA PONOVO UĐEMO U LŠ, VIDIŠ DA KAŽU DA JE SVE OVO SLUČAJNO“

Ježio se na neke nuspojave ovdašnjeg mentaliteta, pokušavao je Milan Kosanović da iscrpnim analizima promeni svest običnih navijača, a, bar javno, iritiralo ga je samo jedno. Kada je neko uspehe Vladana Milojevića i stručnog štaba čiji je deo bio, okatekterisao kao plod sreće. Upravo je to bio Zvezdino pogonsko gorivo tokom letnjih priprema 2019. godine u austrijskom Vindišgarstenu. Obična kafa između obaveza pretvorila se u Kosanov monolog. I efektnu završnicu

“Znaš Miloje, nešto sam razmišljao. Hajde da se mi malo napnemo ovog leta i ponovo uđemo u tu Ligu šampiona. Čisto zbog ovih koji kažu da smo slučajno pobedili Salcburg”, šeretski je završio Kosanović.

Tako je i bilo. Zvezda je i 2019. godine igrala grupnu fazu, ali 12 meseci kasnije navijači crveno-belih znali su da u stručnom štabu Vladana Milojevića ne sedi samo simpatičan trener punijeg stasa. Nego čovek od znanja.

Kada su svi bili euforični, posle pobede u Trnavi, Kosanović je pred klupskom kamerom zagrlio Milana Borjana i kroz osmeh rekao:

“Nije kraj, nije kraj. Idemo u Ligu šampiona”.

Dve sedmice kasnije u Salcburgu ista scena, samo su Kosanovićeve reči bile drugačije. Erupcija oduševljanja, i emocija uvek smirenog čoveka.

“Sad je kraj, sad je stvarno kraj...”.

“PROMENI SISTEM OCENJIVANJA, PIŠI NEŠTO, NEK SMENE POKETINA”

Davno je jedan kolega iz sportskog lista rekao da se interesantniji lik nije dugo pojavio u Crvenoj zvezdi. Bilo je tu i konstruktivnih rasprava o ocenama igrača posle derbija i velikih evropskih utakmica. “Čudo, ne pišeš da treba da smene Poketina. On je od Bajerna primio sedam, a mi šest (bio je tu i osmeh). Moram jednom da te odvedem na piće i ubedim te da tamo preneseš urednicima da treba da ocenjujete kao u Španiji. Sa jednom, dve ili tri zvezdice. Bolje će biti za sve”, obratio se potpisniku ovih redova Milan Kosanović jednom prilikom.

HALID BEŠLIĆ, TRNAVA, SALCBURG...

Voleo je da poentira pred novinarima kada Vladan Milojević sakrije tim za Trnavu, voleo je da pronađe reči podrške i za Brazilca Žandera. Voleo je da radi i priča fudbal. Voleo je da živi fudbal. Voleo je da posle Kelna zapeva stihove Halida Bešlića (“Jesen je, ali kažu da već je stiglo prolaće”) i poruči kako je Lineker ozbiljno pogrešio kada je rekao da je fudbal igra u kojoj na kraju pobeđuju Nemci.

Nažalost, toga više neće biti.

Nažalost, sada je stvarno kraj.

500