Najtužniji 1. april u Zvezdinoj istoriji: Stradanje na Vračaru i Žućkova levica koja je otišla za Veronu

Desila se ona utakmica u Strazburu, preživeli su navijači Crvene zvezde i penal u Bordou tokom sudijske nadokande, desio se pre tri meseca “Žanderov” Pirej… Imao je i košarkaški klub sa Malog Kalemegdana crnu deceniju kada ne samo da je bio daleko od trofeja, već je zbog egzistencijalnih briga morao da se osloni na momke koje ne prepoznaje Vikipedija… Međutim, retko se dešavalo da se tragedije fudbalskog i košarkaškog kluba, kao barjaktara sportskog društva iz Ljutice Bogdana, preklope u samo nekoliko sati…

Stariji i sada sredovečni navijači Crvene zvezde sigurno se i danas sećaju 1. aprila 1998. godine. Taj datum kod njih stvara osećaj gorušice. Na dan šale crveno-beloj sportskoj porodici se smrklo. Prvo je fudbalska sekcija na Vračaru prosula prednost iz prvog meča polufinala Kupa Jugoslavije protiv Obilića (2:0) i potom eliminisana na penale… Sunce je jako sijalo tog 1. aprila, bio je to tipičan prolećni beogradski dan, a fanovi crveno-belih su se tešili da će “košarkaši sve pozlatiti”. Tim Vladislava Laleta Lučića imao je serviranu Žućkovu levicu, pehar namenjen pobedniku tada prestižnog evropskog takmičenja - Kupa Radovija Koraća. Donela je Crvena zvezda pobedu iz Verone protiv Meša (74:68). A onda – onda sigurno znate šta je bilo...

Da počnemo od fudbala. Veliko poštovanja zaslužuje tim Vladana Milojevića za dva plasmana u Ligu šampiona, proleće u Ligi Evrope, ali gledajući postbarijevsku istoriju Crvena zvezda je imala najjaču ekipu tokom sezone 1997/98. Sadašnji trener Dejan Stanković u punoj snazi, isto kao i Perica Ognjenović. Zatim Goran Đorović, Zoran Njeguš, Bratislav Živković, Zoran Jovičić... Svi nabrojani momci završiće kasnije u Ligama petice. Međutim, već posle jesenje sezone znali su da im prvenstvo izmiče iz ruku. Jurili su bod prednosti Obilića, svesni da neće uspeti da ga ponište. Bila su to neka čudna vremena, kako je jednom prilikom rekao Dejan Stanković.

Kup je trebalo da predstavlja rehabilitaciju, dokaz da se najbolji fudbal te sezone igrao na Marakani. Crvena zvezda je prilično lako dobila prvi meč kao domaćin (2:0, Ognjenović, Gojković), ali stadion Obilića na Vračaru bio je mesto gde su sva čuda moguća. Tako je bilo i 1. aprila 1998. godine. Crvena zvezda je imala mizernu podršku navijača (domaćin raspolagao ulaznicama), mnogi koji su krenuli na košarku kačili su se po vračarskim zgradama i gledali duel sa Obilićem. Tenzija se osećala u vazduhu, uprava Obilića bila je u velikoj nervozi. Htela je da demonstrira dominaciju u još jednom okršaju sa Zvezdom. Na kraju su Vitezovi došli do željenih 2:0. Odlučili su penali.
“Kako se ne bih sećao tog meča. Ispašće odmah kako se pravdam, ali u prvih 15 minuta glavni arbitar je morao da dosudi dva penala za nas. Oba puta je srušen Perica Ognjenović. Bili su to školski primeri najstrožih kazni. Ali zar smo imali mogućnost da se bunimo? Na kraju je Vinko Marinović promašio u penal seriji. Čini mi se da smo promenili redosled izvođača I da je pokojni Gojković trebalo tada da šutira. Loša sećanja. Jako loša. Bilo je svega na tom meču”, kaže za MOZZART Sport jedan od igrača te Zvezdine generacije Dejan Ilić.

Zanimljivo je da sa tog meča na Vračaru ne postoje video tragovi na Jutjubu. Zato je internet pun ispovesti i dešavanja pre i za vreme košarkaškog meča između Crvene zvezde i Meša iz Verone. Italijanski zec je bio još u šumi, a crveno-beli ražanj radosti je već bio postavljen. Iako je košarkaška sekcija lutala te sezone, najviše u izboru trenera, Zvezdi se otvorio put ka drugom evropskom trofeju u klupskoj istoriji. Ulaznice su planule dan posle trijumfa u Veroni, u ulicama pored Pionira je “gorelo” od ranog popodneva. Mnogi su prilikom ulaska u halu kolabirali, policija je pomoću pendreka izvlačila ljude iz gužvi na ulazima Pionira. Opšta histerija koja je trebalo da se pretvori u radost.
“Nažalost, nije mi utakmica ostala u lepom sećanju, pošto smo izgubili. Bili smo puni entuzijazma i očekivanja pred tu drugu utakmicu, s obzirom da smo u Veroni slavili. Ispostavilo se da smo počeli mnogo unapred da slavimo svi mi, od igrača, stručnog štaba, uprave, navijača... Verovatno je to jedan od razloga zašto smo meč odigrali onako loše“, priseća se Oliver Popović dešavanja iz beogradskog hrama košarke i dodaje:
“Treba priznati, igrali smo tada protiv ozbiljne, iskusne ekipe. Oni su naše opuštanje i nonšalanciju iskoristili i žestoko kaznili, naneli nam bolan poraz i uzeli trofej. Neozbiljno smo shvatili taj revanš u Beogradu, što ne mogu da kažem za prvi meč koji smo stvarno odigrali jako dobro i dobili sa šest poena razlike. Očigledno smo mislili da ćemo ih lako dobiti u Beogradu pred našom publikom, a eto, nismo... Bolno sećanje me i dalje prati“.

Crvena zvezda je imala više nego pristojan tim. Bili su tu Milenko Topić, Željko Topalović, Vojkan Benčić, Oliver Popović, Vladimir Kuzmanović, mladi i u tom trenutku supertalentovani Igor Rakočević... Preživeo je taj tim horor u Šoleu sa Momirom Milatovićem na klupi, eksperimente sa američkim stručnjakom Tomom Ludvigom, ali nije mogao da isparira italijanskoj hladnokrvnosti u Pioniru. Zvezda je čitav meč jurila prednost gostiju, pa je na kraju udarila u zid. Meš nije bio krem italijanske košarke, ali tim isklesan u tadašnjem Palakanestru, najboljoj košarkaškoj evropskoj ligi, znao je da Zvezdin pritisak pretvori u svoje najjače oružje. Blistao je levoruki plejmejker Majk Jucolino, hladio je Pionir trojkama iz okreta sa devet metara.
“Svi su nas videli kao osvajače pehara već posle te prve utakmice i cela ta priča oko kluba uticala je i na nas da se opustimo, da odigramo bez ikakve koncentracije. Mogu slobodno da kažem da nismo bili spremni za tu drugu utakmicu. Greške koje smo pravili u Veroni jednostavno smo zanemarili i mislili smo da ćemo lagano da dobijemo. Jedino što je dobro bilo u celoj priči jeste što je Pionir bio krcato pun i to je nešto što nas je pratilo cele sezone. Imali smo jako veliku podršku tribina“.

Zvezda je i pored jurnjave za Mešom imala šansu da kompletno ludilo u Pioniru okrene u svoju korist... Oliver Popović je trojkom 16 sekundi pre kraja smanjio razliku na sedam poena, Rendolf Kiz je sa linije penala pogodio samo jednom. Sledećei napad je bio ključan. Posle pokušaja Vojkana Benčića lopta se okretala i okretala na obruču. I izašla. Na kraju je Alesandro Boni postavio konačan rezultat, a trojka Olivera Popovića na kraju nije važila (64:73)…
“Jednostavno, dogode se takve utakmice gde ste konstantno na dva, tri, četiri ili pet poena razlike, jurite taj minus i nikako ne uspete da prelomite rezultat u svoju korist. Teško nam je bilo da dođemo do lakih poena, mnogo truda i muke smo ulagali, a u stvari nikako nismo mogli da ih prelomimo. Bukvalno je tako bilo, a mi smo imali nesreću da nam se takva utakmica dogodi u finalu. To mi je nešto što mi je ostalo jako upečatljivo u sećanju. Stignemo ih na dva poena, oni pobegnu na sedam... Jako je bilo teško da se igra u takvim uslovima, ali ponavljam – nismo bili psihički spremni“, prepričava nam Popović i nastavlja:
“Mi smo i pored svega verovali da možemo da dobijemo i uzmemo pehar. Dali smo, s obzirom na okolnosti, svoj maksimum, iako to nije bio onaj realni naš maksimum tada. Pogotovo jer nas nije išlo, a njih jeste... Želja tada nije bila presudan faktor. Imali smo mnogo loših odluka, ali lako je sada pričati o svemu tome. Hteli smo trofej, ali Meš je bio bolji i uzeo trofej“.

Bes, tuga i razočaranje. Zvezda nikada više nije imala takvu priliku da se domogne evropskog trofeja. Kompenzaciju je predstavljala titula šampiona Jugoslavije posle trijumfa nad FMP-om (Partizan ispao u polufinalu od Pantera). Fudbaleri su te sezone ostali bez trofeja. Podelili su ih Partizan i Obilić.
“Nažalost, taj poraz od Meša bio je uvertira za ono što se tokom godina dešavalo... Mada, ne treba zaboraviti da je Zvezda imala i nekih jako, jako dobrih sezona pre ovog perioda sada. Mi smo tu sezonu igrali prilično dobro i lično sam utiska da ne bismo postali šampioni Jugoslavije da smo uzeli Kup Radivoja Koraća. Možda bismo tada u glavama ranije završili sezonu i ne bismo imali psihički snage da idemo dalje“, smatra Popović i produžava misao:
“Verujem da nam je poraz od Meša bio samo dodatni motiv da skupimo redove i uzmemo titulu. Poraz od Meša nas je dosta pogodio, pa smo u završnom delu sezone uspeli da se okitimo titulom što je opet bio veliki uspeh jer smo pobedili dva jaka protivnika u polufinalu (Budućnost) i finalu (FMP). Bilo je jako teško raditi te sezone. Počeli smo sa Mihailom Pavićevićem, pa je nakratko preuzeo pokojni Ranko Žeravica, pa je bio Tom Ludvig, pa Lale Lučić, pa opet Mihailo Pavićević... Jako teško, potpuno različite košarkaške filozofije... U svom tom ludilu olakšavajuća okolnost bila je što su Kuzmanović, Topić i Topalović došli iz istog kluba (Beočin), pa onda i Vojkan Benčić i ja iz Beobanke, gde smo imali višegodišnju saradnju. Plus Bolić, Rakočević, Stanojević kao jako ozbiljni igrači... Kao ekipa dobro smo se razumeli na terenu i neke stvari smo radili, ne mogu da kažem na svoju ruku, ali individualno. I rezultati su bili jako dobri – finale jakog evropskog takmičenja i osvojena titula u Jugoslaviji“.

Pišu: Darjan NEDELJKOVIĆ i Nikola STOJKOVIĆ
Foto: MN Press