Natho: Želim nešto ozbiljno, a ne samo da sedim u kancelariji da bih rekao da sam deo Partizana

Simbol otpora. Tako Grobari tumače lik i delo Bibarsa Natha. Ušao im je pod kožu tokom sedmogodišnje borbe i toliko su se vezali za njega da su mu čak i pre nekoliko dana, na predstavljanju monografije povodom 80 godina kluba, skandirali ime i prezime

A Izraelac je i tad pokazao koliko je veliki, jer se pojavio na svečanosti organizovanoj u bašti Partizanovog stadiona i samo još jednim gestom potvrdio koliko se sjedinjio sa crno-belima.

Preteklog vikenda je završio igračku karijeru, što je bio povod razgovora sa Jutjub kanal Partizana.
„Oproštaj je bio savršen. Da je bio običan radni dan u gradu, siguran sam da bi stadion bio gotovo krcat, ali i ovako – sedam godina su mi pokazale pravu sliku. Mi u Partizanu uvek patimo, ali uvek pokažemo koliko je ovaj klub veliki. Navijači su uradili sve, došli su da mi odaju poštovanje, klub se potrudio da sve organizuje na najvišem nivou i zaista je bilo autentično, uz ogromne emocije od prve do poslednje sekunde. Nisam mogao da poželim bolji oproštaj“, istakao je Natho u Partizanovom intervjuu.

Ovih dana suočen je sa neprestanim izlivima emocija. Onih koje dolaze od njega, ali i nizom poruka u režiji navijača.

„Tokom cele karijere sam se vodio mišlju šta ću ostaviti iza sebe i po čemu će me ljudi pamtiti kada prestanem da igram fudbal. Dolazim iz malog sela u Izraelu, pripadam narodu Čerkezi koji tada nije bio toliko poznat u mojoj zemlji. Kada sam kretao, rekli su mi: 'Ti moraš da nas predstavljaš'. Otac mi je uvek govorio da ne predstavljam samo sebe, već i svoju porodicu i svoj narod. Tu odgovornost nosim od desete godine. Zato mi je poštovanje najbitnije. Verujem da kada daješ poštovanje ljudima, oni ti ga vrate. Neko manje, neko više, ali na kraju ostaje ljudski trag. Srećan sam što sam išao tim putem“.

Za sve ove godine koliko je stanovnik Beograda Natho je više puta apostrofirao reč poštovanje. Može biti da ga ona najviše opisuje.

„Nije stvar samo u golovima i asistencijama na terenu. Bitno je šta ljudi misle o tebi kada karijera prođe. U skoro 90% slučajeva sam ostajao dugo u klubovima i sa svima imam sjajnu vezu. Videti ljude koji su doputovali iz Kazanja, Moskve ili Izraela samo zbog mene... To je čisto prijateljstvo, bez ikakvih interesa. Kada vidite Rikarda koji preleti pola sveta da bi bio tu makar jedan minut to vredi više od bilo čega. Rikardo je neverovatan.Bez obzira što su mu letovi kasnili ili su pomeran, pokazao mi je koliko mu je stalo. Neko drugi bi rekao: 'Žao mi je, otkazali su mi let, ne mogu da stignem'. Riki je jurio sa jednog leta na drugi bez ikakve pauze samo da bi pokazao poštovanje. Ostao sam bez teksta, ne znam šta bih mu rekao osim – hvala. Nadam se da ćemo ga videti u Partizanu bar još jednom“.

Još malo o opšrotaju tokom meča sa Radnikom. Iz tunela je izašao u pratnji trojice sinova, praćen pogledima supruge ui majke.

„Kada sam izašao sa decom, rekao sam sebi: „Uživaj u trenutku“. A kad sam pogledao u oči svojim sinovima i video taj sjaj, tu je sve počelo. Trudio sam se da igram i uživam, znajući da su svi oni tu, da vrište i skaču. Na kraju, kada sam video majku i suprugu, dve osobe koje su verovatno najviše propatile sa mnom kroz sve ove godine, osetio sam da je to to – krug je zatvoren.“

U poslednjoj utakmici u profesionalnom fudbalu je i gol postigao. Tako odlaze veliki igrači.

 „Video sam da lopta ide u stranu i bio sam siguran da će levi bek pokušati da je vrati unazad. Trava nije bila previše mokra, znao sam da lopta neće ubrzati i rešio sam da isprobam sreću. Hvala Bogu, stigao sam do nje. Postići gol na poslednjoj utakmici u karijeri... Ne može bolje od toga.“

(Star sport)

Način na koji je proslavio pogodak je upečatljiv, jer se Natho popeo na reklame, kao pre nekoliko godina kad je slavio pobedu u derbiju.

„Nisam razmišljao o tome, nisam čak ni sanjao da ću dati gol. Došao sam samo da uživam. Kada sam pogodio i potrčao, Nemanja Trifunović je trčao pored mene i vikao: „Gore, idi gore!“. Od silnih emocija nisam odmah razumeo šta želi, ali kad sam se popeo, shvatio sam – to je to mesto. Prijatelj mi je posle rekao da sam tokom cele karijere imao tu sposobnost da se nađem na pravom mestu u pravom trenutku. Zaista, nisam mogao da tražim ništa više.“

U trenutku kad je napuštao teren, Bibars je ostavio otisak stopala u betonu, kao 2019. Saša Ilić na meču sa novosadskim Proleterom.

 „To je neverovatno poštovanje kluba. Nedavno sam video Sašu, on je najveća legenda Partizana. Biti u istoj ravni sa njim u bilo čemu, za mene je ogromna stvar i velika čast.“

Tom počasnog kruga, otpozdravljajući Grobarima, Natho je više puta pustio suzu.

„Uvek kažem – u teškim vremenima vidiš ko su jaki ljudi, ko će ostati i boriti se za ono u šta veruje i što voli. Lako je skočiti u voz kada ide dobro i kada je uspeh tu, ali da bi istinski cenio uspeh, moraš da patiš. Mi smo patili sedam godina, neću da lažem, ali uspeh će doći uskoro. I tada će svi ovi ljudi koji su ostali uz klub biti najsrećniji na svetu. Navijači su pevali 'Dobro pamtim sve', a ja zaista verujem da oni pamte sve što smo prošli zajedno.“

A nije bilo jednostavno. Kad je Natho stigao u srpski fudbal Partizan je bio vlasnik kupa, očekivalo se da za ovih sedam godina osovji bar nešto, ali mu se nije dalo.
„U svlačionici, pre nego što smo izašli na moju poslednju utakmicu, rekao sam igračima: 'Momci, hvala vam na svemu, ali znate me – ja najviše na svetu volim da pobeđujem. Molim vas da danas pobedimo jer želim da odem kao pobednik'. Od prvog trenutka kada sam došao u Partizan, još kod Sava Miloševića na prvom treningu, on mi je govorio: 'Ti si lud, koliko želiš da pobediš u svakoj sitnici na treningu'. Mislim da me je upravo taj mentalitet doveo do toga da u 38. godini i dalje igram u velikom klubu i budem dominantan.“

Teško je podneo sušan period kluba kad je reč o trofejima.

 „Nekada je bilo nemoguće uraditi nešto više, ali uvek smo bili tu. Nekada dominantniji, nekada manje, ali uvek uzdignute glave, pokušavajući da pokažemo šta je Partizan. Nije bilo lako, ponekad uđeš u borbu za koju znaš da ćeš je verovatno izgubiti, ali ipak izađeš i boriš se. To je mnogo bolje nego da samo otaljavaš vreme na terenu. Mi smo se borili, gubili, a čovek mora da zna i kako se gubi. Ipak, vratićemo se jači i taj pehar će uskoro biti u našim rukama“.

(Star sport)

U odnosu na vreme kad je počinjao, a ima tome 20 godina, promenio se ne samo fudbal, nego i život.

„Današnje generacije su drugačije. Oni ne pate da bi nešto dobili, stvari im ponekad dolaze previše lako i to je problem. Tokom svih ovih godina, bilo mi je veoma važno da svakome od njih ostavim neku uspomenu, reč ili postupak. Da sutra kažu: 'Ovo sam naučio od Natha'. Ta strast da pobediš, da budeš najbolji, da svakim danom budeš bolji – to pokušavam da usadim i svojoj deci. Možeš biti tehnički potkovaniji ili fizički jači, ali na kraju ti mentalitet donosi rezultat. Talenat te može dovesti do vrha, ali te tamo neće zadržati. Isto je i sa fizikom. Kada poseduješ mentalitet da ponavljaš stvari, da guraš sebe i ljude oko sebe, to je ono što te drži na visokom nivou dugi niz godina. Sećam se prvih treninga sa Rikardom, nismo se još dobro ni poznavali. Vežbali smo završnicu i počeo sam da se 'zakačim' s njim, vikao sam: 'Pobediću te!'. Posle treninga mi je rekao: 'Ako budem trenirao sa tobom, postizaću 40 golova po sezoni jer me teraš napred'. To je suština. Čak i kroz šalu, taj dodatni napor ti pomaže u budućnosti.“

Ono što Partizan i Natho imaju je neraskidiva emocija.

„Imao sam tu situaciju u PAOK-u, a potom i ovde u Partizanu – osetio sam povezanost od prve sekunde. Možda je to zbog mentaliteta navijača, ali zaista sam se od starta osećao kao deo kluba. Osećam se kao da sam rođen ovde. Iako sam u klubu bio „samo“ sedam godina, kada uđem u kuću i čujem svoje sinove kako na srpskom pevaju Partizanove pesme, shvatim ko smo mi zapravo. Za mene nije ništa posebno to što sam ostajao na događajima sa decom ili navijačima – to se podrazumeva. Kada si igrač velikog kluba koji ima navijače širom Balkana, moraš da budeš više od fudbalera. Moraš da predstavljaš tradiciju i istoriju, a deci, koja su budućnost, uvek moraš da pružiš više. Često sam bio u „Zemunelu“ i gledao treninge crno-belih beba. Nekada je dovoljno samo da im pružiš ruku, vidiš im osmeh na licu i kako trče kod očeva da im kažu koga su sreli. To su najlepši momenti u toku dana i to je naš posao – da pokažemo najlepše lice Partizana“.

Protkom vremena se, priznaje, menjao.

„Ranije, dok sam igrao u Izraelu, kada izgubim – bio sam 'mrtav' dva dana. Niko nije smeo da mi priđe. Ali u CSKA sam video braću Berezucki, Akinfejeva, Ignaševiča... Ljude koji su legende. Oni izgube, daju maksimum, ali čim se utakmica završi – okreću list. Već u avionu se šalite, pijete piće, uživate... Ali na treningu niko ne daje ni jedan posto manje od maksimuma. To mi je promenilo mentalitet. Kad se završi, razmislim šta sam mogao bolje, kao da mi se film vrti u glavi, a onda gledam šta je sledeći korak“.

Po okončanju poslednje utakmice u karijeri Bibars je nagovestio da bi želeo da ostane u Partizanu.

„Plan mi je da sa porodicom ostanem u Beogradu. Volimo ovaj grad i ostaćemo ovde bar još godinu dana. Što se kluba tiče, siguran sam da ćemo sesti i razgovarati kada se malo slegnu emocije. Verujem da još uvek mogu mnogo da pružim ovom timu i klubu. Želim da radim nešto ozbiljno. Ne želim da sedim u nekoj kancelariji samo da bih rekao da sam deo Partizana. Želim da zaista pomažem, da doprinosim na drugoj strani, pošto na terenu više ne mogu. Verujem da ćemo naći najbolje rešenje za sve“, dodao je Natho za Partizanov intervju emotivan na klupskom Jutjub kanalu.