Natho ima sve uslove da uđe u galeriju Partizanovih velikana, samo mu jedno nedostaje

As je bio i pre dolaska u Beograd, ovde je stekao status miljenika u navijačkim očima, za legendu je još rano (posebno što se taj termin koristi za skoro svakoga i morali bismo svi malo da povedemo računa ko može u tu kategoriju), ali se zato Bibars Natho može smatrati Partizanovim velikanom. Već sad.

Po više osnova, od kojih je jedan ispunio u danima kad je javnost bila zaokupljena dešavanjima u Humskoj, rezultatskom i organizacionom krizom, te smenom trenera Igora Duljaja. U kovitlacu dešavanja Izraelac je premašio granicu od 200 utakmica za crno-bele (trenutno ih ima 203) i stekao legitimitet da se nazove, ako ništa drugo, najdugovečnijim stranim fudbalerom koji je igrao za klub iz Humske ulice. Ne samo to, jer toliko traje da su u 21. veku samo dvojica fudbalera skupila više mečeva za Partizan: Saša Ilić i Vladimir Stojković. E, sad, obojica jesu legende kluba. Najviše zato što su doprinosili trofejima, a to je ono što za svog mandata Čerkez još nije osetio.

Sve drugo ima. Zato je cenjen, voljen, hvaljen, čak i kad ne igra u skladu sa mogućnostima, što su baš retke situacije i na prste jedne ruke tokom sezone mogu se nabrojati Bibarsove utakmice ispod očekivanja. Na svim ostalima je uradio ono što Grobari i klub žele. Naročito od stranca. Često je bio prevaga i(li) spasilac, često je pogađao u večitim derbijima, što ga među Grobarima stavlja u ravan „zaslužnih građana“.

Ono čime je Natho najviše skrenuo pažnju za vreme petogodišnjeg mandata jeste utisak da mu je stalo. Nije došao u Srbiju samo da bi uzeo novac, niti da bi okrenuo glavu od problema koji spolja i iznutra pritiskaju klub, poistovetio se sa Partizanom i to demonstrira na više načina. Najmanje busanjem u grudi. Kad je na terenu teško, vikne „daj, meni loptu“. Kad oseti nepravdu, obruši se na sudije. Kad smatra da uslovi nisu isti za sve, to i kaže. Zato ga vole saigrači, treneri, čelnici, navijači.

Ako se pogleda opus Bibarsa Natha postaje još jasnije koliko mu boravak na Topčiderskom brdu prija. Tokom cele karijere nigde se nije zadržao duže nego u Partizanu. Privodi kraju petu sezonu, a ostaće najmanje još jednu, što će značiti šest godina na istom mestu. Dosadašnji rekord je bio po četiri leta u Rubinu iz Kazanja i moskovskom CSKA.

(Star sport)

Posledično tome, Natho je najviše utakmica otkako se profesionalno baci fudbalom odigrao baš za Partizan (sledeći na listi je Rubin, 147), najviše golova dao je u dresu Parnog valjka (61), najčešće je asistirao kao član crno-belih (51), najviše minuta na terenu ima baš u sadašnjem klubu.

Jedino nema – pehar(e).

I to je detalj koji ga ograničava, stiče se utisak da i njega žulja, jer nije u potpunosti ispunio misiju zbog koje je, na preporuku prijatelja, Zorana Tošića, angažovan avgusta 2019. Tri meseca ranije Partizan je pogotkom Bojana Ostojića na stadionu „Rajko Mitić“ savladao Crvenu zvezdu, osvojio Kup Srbije i posle toga u trofejnu salu ništa nije uneo. A imao je šanse, jer je najpre poklekao u Nišu, u meču sa Vojvodinom, kasnije u dva finala kupa na terenu najvećeg rivala, od kojih je jedan, kao i taj na Čairu, rešen jedanaestercima. Nije uspeo, a bio je blizu. U šampionatu, osim onog ciklusa sa Aleksandrom Stanojevićem, ni blizu.

I vratiće se ponovo, kad počnu pripreme za narednu sezonu, sa idejom da bi baš ta, oproštajna, mogla da bude krunisana peharom, pošto ih je Bibars Natho, osvajao sa svakim klubom u kome se dugo zadržao i skupio makar 100 utakmica. Da li to može i sa Partizanom?