Ali Abas, Siniša Ivančević i Miloš Đurović
Ali Abas, Siniša Ivančević i Miloš Đurović

Naravno da Srba ima i u Bahreinu: Za život idealno, ali ne očekuj evropski stil rada

Vreme čitanja: 7min | pet. 18.11.22. | 08:36

Miloš Đurović, Siniča Ivanišević i Ivan Pavlović su sreću potražili na Bliskom istoku. I nisu se pokajali...

/Od izveštača Mozzart Sporta iz Bahreina/

Bilo kuda – Srba svuda. Pa tako i u Bahreinu gde nam nije dugo trebalo da upoznamo prve Srbe na privremenom radu u ovoj zalivskoj zemlji. Od menadžerke hotela Višnje, pa do grupice naših trenera koji su se usudili da sreću pronađu na Bliskom istoku. U glas ističu: nisu pogrešili. Miloš Đurović, sin nekadašnjeg fudbalera Crvene zvezde Žarka, već se svikao na život u Manami, a ovog puta društvo mu, između ostalih, prave i nekadašnji fudbaler kulskog Hajduka Siniša Ivanišević, te Ivan Pavlović, do ovog leta zaposlen u košarkaškom klubu Crvena zvezda.

Izabrane vesti

I svima je prva asocijacija – ugodan život, mada Pavlović priznaje...

Kad sam sleteo, avgust je bio, hteo sam odmah da se vratim nazad. Ta vrućina, 45 stepeni, vlažnost, boriš se da uzmeš vazduh“, kaže nam sa osmehom na licu.

Čovek se ipak na sve navikne, a Bahrein zaista ima šta da ponudi. Đurović, koji je ovde već treći put, a radio je i u Katarus, Kuvajtu i Kini, kaže da mu je baš u Bahreinu najbolje.

Za život je prelepo. Lepa ostrva, lepa naselja. Ja živim na ostrvu Marasi, tu privatne plaže, bioskope, igraonice za decu. Mala je zemlja, kolima od severa do juga treba ti sat i 15 minuta. Problem su malo gužve. Ali stranci se osećaju komforno. Zaista normalan život se živi, Bahreinci su druželjubivi, nemaš sva ograničenja kao u nekim drugim zalivskim zemljama. Pride je bezbedno, stopa kriminala je nula“.

Ivanišević drugi mandat je krenuo u fudbalskoj akademiji Ole, ali je od 2007. do 2010. u Bahreinu bio kao aktivan fudbaler.

Jedino što se promenilo – dogradili su neke puteve. I dobar deo grada. Evo, ovaj deo što sad mi gledamo – to je sve bilo more. Oni to brzo natrpaju, naprave hotele, kuće. Ostave između da ima vode... Ali ovako se ne menja. Za život je opušteno skroz, otvoreni su. Eto, ja stvarno planiram da ostanem nešto duže“.

A, kako jei iz profesionalnog ugla? Svi znamo za onaj stereotip o talentovanim, ali nedovoljno radnim arapskim sportistima. Da li je to zaista tako? Objašnjava Đurović, kondicioni trener Sitre, ipak najbolje poznaje ovdašnji mentalitet.

Bude tu razmene mišljenja, da se tako izrazim. I sa predsednicima. Oni misle da je dovoljno da se trenira dva ili tri puta dnevno i sve će to da bude dobro. Ne kapiraju da je to proces, da je važan san, ishrana, suplementacija. Ja sam ranije pokušavao da sa njima radim onako potpuno profesionalno, u evropskom stilu. I brzo sam skapirao da ne može tako. Moraš da ih „prevariš“. Da rade sa loptom, a da ja kao kondicioni treneri obavim svoje. Jer ovde je jako teško za igranje utakmica, uslovi su nehumani. Evo, novembar je, a 30 stepeni. Biće svima teško u Kataru na početku, dok se ne aklimatizuju, nema veze što su stadioni sa klimom“.

Dakle, neće dobro proći onaj ko Arapima pokuša da nametne evropski stil rada.

Samo treba naći model. Drugarski odnos ovde mora da se ima. Da se unapred objasni zašto radimo nešto što radimo. Našim trenerima ovde često bude problem da se priviknu na taj način rada, da spuste lestvicu svog profesionalizma, da olabave malo taj svoj plan. Ovde prolaze treneri koji imaju tu žicu, umeju da naprave hemiju u ekipi. Recimo, Crnogorac Nebojša Jovović je četiri godine u Kataru. Zoran Đorđević je isto ovde ostavio veliki trag, možda nama nije zvučno ime, ovde kad pomenete njegovo ime zaista nešto znači. Bora Milutinović naravno. On je i mene naučio kako da se ponašam... Ali, evo, godinu po dana sam u Kini radio u stručnom štabu Bernda Šustera i jesu Kinezi mnogo zahvalniji za rad, ali igrači sa Bliskog istoka su mnogo talentovaniji“.

Ovako to slika Ivanišević...

Najveći problem je promeniti mentalitet. Oni imaju taj problem što im je sve pruženo, sve je lagano. I to se prenosi i na sport. Ali talenta imaju u svakom sportu. I sada imaju talentovanu decu. Kod mene u U17 timu Ole akademije su šestorica reprezentativaca, garantujem da poneki ne zaostaju za nama u Srbiji. Zato sada i radimo te razmene igrača. Oni se oduševe kada dođu u Srbiju. Za nas se priča sve i svašta, ali naši igrači su veliki profesionalci, a mlađi sada u tom smislu sazrevaju mnogo brže nego pre. I ovi momci iz Bahreina kada vide taj odnos prema treningu – a prija im i vazduh da se ne lažemo – oduševe se. A oduševili su se i naši sada kada smo ih vodili na turnir u Dubaiju“.

Hajmo onda malo o fudbalu u Bahreinu generalno. Počevši od reprezentacije sa kojom ća Srbija kasnije danas odigrati generalnu probu?

Imali su pre jedno 12 godina veliki uzlet, bili 42. ili 43. na Fifinoj rang listi, imali su tada igrače i po Evropi. Onda je usledio pad, a otkako je za selektora postavljen Portugalac Helio Souza krenuo je opet uspon. Osvojili su 2019. Zalivski kup, nadam se to je početak neke nove ere. Pride, kraljevska porodica je počela opet da ulaže, shvatili su da moraju da investiraju i u bazični fudbal, u decu, jedna od najboljih akademija ovde je Ole, pod srpskom franišizom. Drugo, počeli su da dovode seniore iz Jemena, Sudana, pa Bidune, to su ljudi koji žive u Saudijskoj Arabiji ili Kuvajtu, ali nemaju ničije pasoše. Pa im Bahrein da papire i naturalizuje ih. U mom klub tako imaš igrače iz Maroka, Alžira, Omana, Čada, Sudana. Bahrein je mala zemlja, ima oko 1.500.000 stanovnika, od toga su pola stranci. Nema tu velike baze i prinuđeni su da uvoze fudbalere. To se već radilo ovde u drugim zemljama u regionu“, kaže nam Đurović, koji je pre Bliskog istoka, radio u omladinskoj školi Crvene zvezde, pa kod Zorana Milinkovića prvo u OFK Beogradu, zatim Voždovcu pre no što se na poziv Mladena Jovančića, nekada reprezentativca u fudbalu na pesku, otisnuo u inostranstvo.

U Zalivu se odomaćio, pa može da nam kaže i nešto i o klupskom fudbalu u Bahreinu. Dve savezne lige od po 12 klubova, retko se igrači menjaju pre 23. godine, šta još može da nam kaže?

Rifa je recimo kraljevski klub, sa najvećom tradicijom. Muharak je najtrofejniji, to je nešto kao naš Radnički, klub radničke klase, pa ima možda i više navijača od Rife. I to je gradski derbi. FK Kaldija, nastao pre tri godine, vlasnik je šeik Kali, radi fenomenalan posao. Prošle sezone tu je bio Lazar Đorđević, koji je sada u Radničkom iz Niša. Sada je Staniša Mandić u Bahreinu, još je tu, mada ima tu neki spor oko isplata. Ima i navijača, mada je ovde 10.000 neki maksimum, na ovoliku zemlju nacionalni stadion od 24.000 mesta je dovoljan. Muharak baš ima navijačku bazu, Rifa kada igra dobro. Moja Sitra, to je provincija već neka, isto ima veliki broj navijača“.

Malkija je, recimo, seoski klub, nešto nalik bahreinskom Atletiku iz Bilbaa, uvek igraju sa kompletnim timom odraslim u tom selu. I nikome nije lako tamo u gostima. A transfera? Pre 23. godine skoro i da nema... Mada i Ivanišević priznaje da je fudbal bio bolji dok je on igrao za Manamu...

Bila je bolja liga, bolja reprezentacija, dobrih stranaca. Bio je ovde u Muharaku jedan Brazila, Riko, on je igrao sa Kakom u Sao Paulu. Riko je nosio desetku, Kaka osmicu. Ali je imao nekih problema van terena i mogao je da igra samo u Aziji... Bilo je naravno i tada problema. I sada. Sudije su recimo problem. Drugo, možda zbog vručina, ali ovde faul dugo traje“, kaže Ivanišević.

Miloš ĐurovićMiloš Đurović

Situacija u regionu se razlikuje od zemlje do zemlje.

Katar je napravio iskorak, enormono uložio. Ima Aspajer akademiju, Aspetar bolnicu, doktor Žarko, bivši rukometaš, jedan je od njenih osnivača. Aspajer drže Španci. Finansijski direktor iz Reala je sada generalni direktor Aspajer akademije. Stadioni su čudo tehnologije, ali imaju veliki problem – nema mnogo publike. Kuvajt je ranije imao tu fudbalsku kulturu, ali je nekako izgubio interesovanje. Iranci sada imaju primat na Bliskom istoku. Najjaču rperezentaciju, najrazvijeniji fudbal, iako nemaju te investicije kao Saudijci da kupe najbolje strance pa da kao Al Hilal uzmu Ligu šampiona Azije“, prepričava Đurović.

Za kraj smo ostavili nazanimljvije, koliko se sve to igračima isplati?

Ovde ti je sve interni dogovor. Nema cifra, nego kako se opogodiš. Oni su velii trgovci, vole da se cenkaju. Ali ako si došao iz Evrope u dobar klub verujem da je minimum plata nekih 15.000 dolara. Mada ide i mnogo više. Samo, ovde ti je i život skup. Mi smo se navikli, ali jedan bahreinski dinar je oko 300 naših dinara, a kad za kafu daš tri bi-dija to znači da si kafu platio otprilike 1.000 dinara“.

A, KAKO JE U KOŠARCI?

Toliko o fudbalu, a Ivana Pavlovića pitamo: kako je u košarci?

Dobro, ja sam ovde svež, tu sam tek tri meseca. Počeo sam u Torlaku, to mi je najlepši period života, radio dve godine u Sloveniji, pa deset u Zvezdi. Tu je sada i Rajko Toroman, pa Ivan Jeremić, predsednik udruženja trenera u Srbiji je trenutno u Kuvajtau. Nemanju Planojević, sa mnom je Đorđe Lazarević u Manami. Ima nas dosta“.

I šta je uspeo Pavlović da zapazi za ova tri meseca?

Sve ti je to isto, samo su u proseku 15 centimetara niži, a-ha-ha. Nemaju tela za košarku. Ali ostalo je stvarno sve slično. Vole košarku, nemam problema ni na treninzima. Popularna je ovde, ako gledamo broj navijača možda i popularnija od fudbala, jer na svakoj utakmici u ligaškom delu imaš 1.000 ljudi, a u završnici, taj top šest, bude puna dvorana“.


tagovi

Katar2022fudbalska reprezentacija Srbije

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara