Nanijevo sećanje na Old Traford: Strah od šefa, pakao "užičkog kola" i zašto su tuče na treninzima dobra stvar

Od kako je ser Aleks Ferguson napustio klupu Mančester junajteda, na Old Trafordu nema sreće. Dovodili su preskupa pojačanja, menjali trenere, ali ništa ne uspeva da ih vrati na pobednički, šampionski put.

Poslednja titula osvojena je sada već davne 2013. godine nakon čega se ta zlatna generacija raspala, ali novo doba nikako da dođe. Zato su sadašnja prisećanja i reči tadašnjih igrača, nosioca igre neka vrsta puta u bolje vreme i odličan prikza šta je to njih izdvajako i činilo ih godinama praktično nepobedivima. 

Ovaj put svoja sećanja na treninge, mentalitet ekipe, ali i kako su sa njim postupali pre svih ser Aleks Ferguson, ali i Nemanja Vidić dao je Nani. Čudesni Portugalac stigao je iz Sportinga u Mančester junajted u leto 2007. kao potencijalna zamena za Kristijana Ronalda i Rajana Gigsa, ali nikada nije uspeo da u potpunosti iskoristi bogomdan potencijal.

"U početku sam se plašio šefa, delovao mi je kao strogi otac. Plašio sam se da napravim grešku ili uradim nešto glupo pred njim. Bojao sam ga se sve dok nisam naučio da možete da izrazite mišljenje i emocije pred njim. U početku sam slabo govorio Engleski i kada je uvideo da se popravljam, počeo je češće da mi prilazi i pruža više pažnje. I od tada se naš odnos znatno popravio." priseća se 33-godišnji as, "Često sam ga vozio sa železničke stanice kući kada bismo se vraćali sa gostovanja u Londonu npr., pošto smo živeli u istom kraju. Na kraju smo se savršeno razumeli jer je Aleks Ferguson čovek koji zna da uprvalja svim karakterima, godištima, ličnostima. A moja ličnost je tada bila... Nije bilo lako, bio sam jako mlad, ali od tada sam mnogo naučio, promenio. Ali to je život, moraš učiti!

Satrap, ali sa dušom, ser Aleks Ferguseon je kroz kontrolu uglavnom jakih karaktera uspeo da stvori jedan od najboljh timova svih vremena, kombinacije taktičke savršenosti, fizičke igre i kreacije.

"Često smo se tukli, i to na treninzima, ali to su bile privatne tuče zapravo. Dvojica bi se zakačila zbog grubog starta npr., a njih je bilo stalno, krenulo bi koškanje, po koji udarac, a onda bi nas rastavili. Malo bismo otišli na ohladimo glave i posle bi sve bilo OK. Zato smo bili šampioni i najteži tim za savlađivanje. Bilo je baš dobro, svi su bili fantastični, pamtim mnoge lepe trenutke, uživao sam. Tamo sam naučio veoma vrednu strav, a to je da ono što se dešava na terenu i treningu tamo i ostaje. Van stadiona je druga priča, drugi život."

Nije tada mladi Portugalac imao mnogo simpatiija i od strane navijača i od strane saigrača. Pomalo neobuzdan duh, stari problemi fudbalera koji iz potpunog siromaštva odjednom postanu milioner nije zaobišao ni njega. Setimo se samo sa kakvim je sve frizurama, tačnije "frizurama" istračao na premijerligaške mečeve...

"Evra mi je bio jedan od najboljih prijatelja u klubu, jer svaki put kada mi je bio potreban neko, on mi se našao. Kao stariji brat. Bilo je veoma važno za mene što su u tom timu bili Rajan Gigs, Pol Skols i Rio Ferdinand zato što mu me stalno gurali da budem bolji i bolji. Često bi poludeli kada bih napravio neku glupost, ali to je zato što su znali da imam potencijal. Ali nisam razumeo tada što mi to rade, smatrao sam da me ne vole. Gigs me je stalno podučavao pošto smo igrali na istoj poziciji, govorio mi na koji način da se krećem, kako da izbegnem pažnju protivnika, kada da stanem, tajming..."

Nijedan intervju koji se reflektuje na to vreme ne može da prođe bez priče o Nemanji Vidiću i njegovom više nego ozbiljnom shvatanju treninga. Kroz pakao Vidinog "užičkog kola" prošao je i Portugalac.

"Sa Nemanjom Vidićem sam često trenirao jedan na jedan i lomio mi je gležnjeve. A to su bili samo prijateljski treninzi! Bio je grub i pun naboja, što je bilo neophodno da shvatim i prihvatim bol, da se naviknem. " prisetio se sadašnji as MLS ligaša, Orlanda.