Najveći Zvezdin problem – njegovo visočanstvo gol

Kad govorimo o opusu Vladana Milojevića na klupi Crvene zvezde svi ćemo se saglasiti da je njegov najveći uspeh taj što je od beogradskog kluba napravio „Atletiko u malom“. Koliko god možda preterano zvučalo, jer nije to isti svet, crveno-beli su pod Milojevićevom komandom izrasli u ekipu koja je bar u kvalifikacionim evropskim mečevima, a vala i u Ligi Evrope, većinu rivala davila kao zmija žabu. I sve je to savršeno funkcionisalo dok se nije ušetalo u Ligu šampiona u kojoj, ruku na srce, uglavnom možemo samo da se divimo najvećim timovima Starog kontinenta, aplaudiramo im i konstatujemo da su nam ipak pobegli za čitavu jednu fudbalsku generaciju. Peku svi ovi porazi navijače, ali oni su prosto realnost, odraz trenutnih dometa. I greše sada svi oni koji kukaju na Zvezdinu defanzivnu postavku jer da nije bilo nje ne bi bilo ni one Lige Evrope od pre dve sezone, ni ove dve Lige šampiona.

Posebno greše zato što najveći Zvezdin problem ove sezone nije odbrana, već njegovo visočanstvo – gol.

Crvena zvezda naime u četiri ovosezonske utakmice u Ligi šampiona, dok se igralo 11 na 11, nije protnula nijednu loptu u protivničku mrežu. Ona tri komada koja je spakovala Olimpijakosu dala je posle isključenja Jasina Benzije. Imala je onu šansu Marka Marina u Minhenu, u Londonu u prvom meču protiv Totenhema jeste pokušavala, mada je ostala bez prave prilike, da bi u revanšu u Beogradu stvorila bar tri zicera koja na ovom nivou, protiv rivala koji je toliko tehnički i fizički jači, jednostavno ne smeju da se promaše.

Milan Pavkov u situaciji jedan na jedan sa Paulom Gazanigom. Pa stativa Radživa van la Pare. Na kraju još jedna protraćena šansa Pavkova, kad je pokušao da asistira Mateu Garsiji, a poslao loptu u prazno, daleko i od Garsije i od Marina.

Poređenja radi, prošle sezone u ipak za nijansu težoj grupi Crvena zvezda je iz jedine šanse u mučenju na Parku prinčeva postigla gol na gostovanju kod Pari Sen Žermena (1:6), tresla je i mrežu Napolija u porazu od 1:3 na San Paulu (tu je Veljko Simić imao i „mrtvu šansu“ na 0:1), a večno će se naravno pamtiti i ona dva pogotka Pavkova za epsku pobedu protiv Liverpula od 2:0. Svaku šansu koja joj se ukazala Zvezda je koristila.

I nije to bio nikakav izuzetak. Bilo je to pravilo. Uzela je Zvezda i sezonu ranije sve što joj je Krasnodar dao, uzela je i Salcburgu ispred nosa Ligu šampiona sa ona dva gola u razmaku od minuta. Zgrabila bi svaku šansu koja bi joj pala pred noge.

Ove jeseni to nije slučaj.

Razloga je mnogo. Prvo, pre dve sezone u Ligi Evrope gledali smo najboljeg Ričmonda Boaćija, pokretljivog, uvek opasnog... Ona epizoda na Dalekom istoku nikako mu nije prijala. Pavkov je prošle godine bio apsolutni hit, senzacija, gladijator oko koga se uvek nešto zbivalo, sada ni bleda senka tog igrača. I dalje on uspeva da dođe do šansi, ima urođen dar za to, ali talenat je ništa bez nadogradnje, a to u Milanovom slučaju ne vidimo. Ta početnička lopta ka Garsiji govori i o odsustvu samopouzdanja.

Ima i tu uzroka. I Pavkov i Boaći – ili bar jedan od njih dvojice – bili su spakovani za prodaju ovog leta. Pavkov je i bio u Kini, ali se vratio pošto se nije dogovorio oko ličnih uslova. Već davno ispričana priča. Zvezda je u međuvremenu dovela Tomanea, a onda se u praksi pokazalo da je prilikom prelaznog roka moralo više pažnje da se obrati na novo ograničenje stranaca u domaćem prvenstvu. Na stranu sad koliko je taj propis štetan za srpske predstavnike u Ligi šampiona – valjalo bi naširoko debatovati i o tome koji bi to domaći igrači mogli da donesu prevagu u Ligi šampiona, a da žele da igraju u srpskom fudbalu i da su u dometu naših klubova – za to ograničenje se znalo i moralo se više uvažavati.

Ovako, Tomane, Boaći i Pavkov jedan drugom jedu minutažu, ne zna se tačno ni ko je prvi špic i to se i te kako oseća na njihove partije u Evropi. A Evropa nam je valjda prioritet, zar to uporno ne ponavljavamo već godinama unazad dok odlažemo ligaške utakmice kako bi se timovi spremili za kvalifikacione mečeve tokom leta?

Da, sve bi možda bilo drugačije da je taj šut Pavkova ušao, ali kao što nisu bili slučajni već zasluženi ti golovi protiv Krasnodara, Salcburga, Liverpula, tako nije bilo ni ovo. I da, nije naravno sva krivica na napadačima, treba njima neko i da pospremi šansu, ali ako neko misli da će Vulić, Petrović, Jovančić, uz sve poštovanje njima i ostalima u crveno-belom timu, da pregaze Kutinja, Ndombelea ili ranije Veratija taj ima malo iskrivljenu sliku o fudbalu.

Ali ne, nije do defanzivne postavke. Jeste do kvaliteta. Pari Sen Žermen, Napoli, Liverpul, Bajern, Totenhem... Naivan je svako ko misli da Zvezda može da igra „egal utakmicu“ sa njima. Jedino što može je da, kao protiv Liverpula, ugrabi i najmanju priliku i uvede rivala u nervozu. Problem je samo što tih prilika u ovakvom odnosu snaga nema mnogo. I moraju da se koriste. 

ZVEZDINI NAPADAČI U EVROPI

TOMANE
Kvalifikacije za Ligu šampiona – 41 minut
Golova: 0
Liga šampiona – 152 minuta
Golova: 0

MILAN PAVKOV
Kvalifikacije za Ligu šampiona – 119 minuta
Golova: 2
Liga šampiona – 188 minuta
Golova: 0

RIČMOND BOAĆI
Kvalifikacije za Ligu šampiona – 524 minuta
Golova: 3
Liga šampiona – 70 minuta
Golova: 1

(FOTO: Reuters, Star Sport)